Савјет за имплементацију мира (PIC), тијело састављено од држава и
међународних организација (углавном, традиционалних произвођача ратова),
задужено да надгледа рад ОХР-а и спровођење Дејтонског мировног споразума у БиХ,
због противљења Русије, није дао подршку за коришћење некад моћних овласти.
Након
вишечасовне расправе, већина чланова Вијећа за имплементацију мира (PIC), су се
сложили само око благог саопштења, "позивајући власти Српске да не одрже
референдум“. Чак је и то било превише за Русију, чији је
амбасадор, Петар Иванцов, одбио
да потпише и такав „млаки“ коминике, додавши да је такав текст само
"пријетња и осуда једне стране". Да подсјетим, за обавезујућу одлуку ОХР-а
је потребан консензус свих амбасадора у PIC-у.
Промјена
геополитике карте Балкана је учинила своје
Запад
је „запоставио“ БиХ годинама, бавећи се својим унутрашњим јадима и вањским
ратовима. Русија и руководство Српске су то
препознали. Република Српска је доказано најјачи и најодлучнији
противник политике Запада на Балкану, због његовог агресивног односа према њеној
аутономији и Србима, уопште. С друге стране, овакво „неодговорно“ понашање Српске
угрожава интересе „европског пута“ Србије и њених „Поглавља“, успоравајући њен напредак
на путу без повратка.
Некада
моћни ОХР, сада је мање-више немоћан. Чак и међународна интервенција, на коју се бошњачки лидери позивају, тешко да може
учинити ситуацију бољом. Западни амбасадори PIC-а се слажу, да шта год Запад предузео,
ситуација у БиХ би се још више погоршала.
Ако
Запад настави да игнорише одржавање референдума у Српској, то оставља простор
за трасу следећем најављеном референдуму око Тужилаштва БиХ. С друге стране,
непромишљен потез Запада би сигурно отворио балканску "Пандорину
кутију", и даљу дестабилизују цијелог простора. Од 2000. године, Запад се
навикао на безусловну покорност Срба, тако да су изненађења ове врсте довела до
краткотрајног несналажења његове бирократије.
Први
разлог отварања „Пандорине кутије“ лежи у промијењеном геостратешком положају,
који је драматично мијењан од 1990 - од када су САД једине постале господар
свијета. Објективно, данас је Запад ослабљен, посебно ЕУ, која се послије
одласка Британије, умјесто проширења, бори против губљења чланица.
Усред
растућег руског, па и турског утицаја на Балкану, сваки погрешно повучен потез Запада,
засигурно би повукао оштре реакције из Москве, а можда, блаже, и из Анкаре. Шта
би све то значило за БиХ? Ништа друго,
него додавање уља на дуго тињајући пожар у БиХ. Пожар би се проширио и шире – од
ријеке Уне, диљем Балкана, до самог Црног мора. Још један разлог више, да
Русија не би била равнодушна на било какве озбиљније потезе Запада у БиХ, на
штету Српске, посебно.
Други,
не много мање битан разлог, јесте посљедица понашања ОХР-а у прошлости, примјењујући
„правила“, незаконито, неконзистентно и експериментално. Умјесто да одржава мир
у БиХ, елиминише вјерске тензије и доприносе помирењу, ОХР се увијек стављао
само на једну, од Запада изабрану страну – Бошњака, ријетко и Хрвата.
Случај
новинара Зорана Жуже, који је у САД покренуо тужбу против ОХР-а, само је један у
низу правних гријехова ОХР-а. Суд САД је пресудио да ОХР не може бити изузетак
од закона. Суд није дозволио да ОХР буде правни преседан у даљем правном
поступку против ове самовољне организације.
ОХР
је 2004. ставио Жужу на своју црну листу, кажњавајући га губитком права на
посао, заједно са осталих 60 српских функционера, који никад нису добили
задовољење. Сад је мечка заиграла и пред ОХР-овим вратима; немоћан да учини било
шта лоше против Срба, а да не увуче Балкан, чак, и у војни сукоб.
Запад
се нада да се деси чудо
Запад
се нада да се може десити чудо, те да ће руководство Српске промијенити став. Друга
нада је Уставни суд БиХ, који ће поново 17. септембра размотрити референдум у
Српској. Суд се састоји од девет судија - два изабрана из сваке од три етничке
групе, а остала тројица су из „међународне заједнице“. Упућенији мисле да ће то
бити реприза претходног суђења, и да Суд неће ријешити проблем, остављајући
Српској да игнорише необавезујућу пресуду.
Трећа
нада, у коју Запад највише вјерује, јесте нада у вјерност српског премијера
Александра Вучића, који је једним потезом блокирао претходну иницијативу за два
слична референдума, ускраћујући подршку Србије. Ово се у Бриселу тумачило као Вучићев
јак утицај и контролу над Републиком Српском. Брисел је то вредновао као главну
Вучићеву заслугу за доношење одлуке о отварању поглавља 23 и 24, у преговорима
о приступању Србије ЕУ.
Једина
нада је Русија
Док
је Србија прала руке од „Регионалних
Срба“ (како су Србе из бивше СФРЈ званичници у Београду почели
ословљавати од 2012. године), Русија је и тада дала подршку Републици Српској.
Док је Београд избјегавао да замоли Москву да се успротиви доношењу британске
резолуције о геноциду у Сребреници, Русија је стала чврсто у одбрану Српске.
Док је влада
у Београду тјерала косметске Србе и неалбанце да гласају за свој одлазак из
Србије, Русија је принципијелно бранила територијални интегритет Србије, и
резолуцију 1244. Док је Београд прећуткивао британску резолуцију о Сребреници,
с циљем проглашења Српске геноцидном творевином, Русија ју је одбацила, одлучно стављајући
на њу вето у СБ.
Док Београд избјегава да се "опредијели" око заказаног референдума о враћању Дејтонских надлежности и Дану Републике, Русија јасно и гласно подржава право народа Српске да поврати своја уставна права.
0 коментари::
Постави коментар