петак, 11. јануар 2019.

Шта ће Путин тражити од Вучића?

Крајње је време да се Београд одрекне свог злогласног акта, названог Бриселски споразум. У име „евроинтеграција“, Запад је 2013. године поставио ултиматум Србији, приморавајући је да премести мировни процес о КиМ, из СБУН у Брисел.

Власт у Београду ће морати, пре или касније, да престане да негује, без стварног основа илузије о „европским интеграцијама“, и да се окрене искреним и стратешким пријатељима, вечитим савезницима Србије, пре свега Русији, Кини и другим земљама које нису, и још не признају тзв. државу Косово.
Тако, док Београд не забије и задњи ексер у ковчег такве илузије, Србија ће пропадати све више и више, док се не исцрпе сви разлози за њено постојање као државе. Такве илузије, које су београдски европејци гурали од Београдмајдана, 2000. године, су још 2012. прекинуте тврдокорном политиком Запада према Балкану.
Руси не могу бити виши Срби од самих Срба
Ваљда је јасно и малој деци, да је крајње време да се Београд одрекне злогласног акта, названог Бриселски споразум. У име „евроинтеграција“, Запад је 2013. године поставио ултиматум Србији, приморавајући је да премести мировни процес о КиМ, из СБУН у Брисел.
Иако је Русија била свесна да сем Србима, овакав издајнички чин најављује и нови талас навале Запада према руској граници, Москва је невољно прогутала тај неукусни залогај, а и држећи се познате политичке мантре „зашто би Руси били виши Срби од Срба“, није Београду правила већи проблем.
Дакле,  Русија је добро процењивала да ће „решавање Косова у главном граду стратешког циља Србије – у Бриселу“, покренути талас нове навале експанзионистичке политике према њеним границама (конкретно, крвавом обојеном револуцијом у Украјини). 
Тако је и било, непромишљена одлука београдских еврофанатика, убрзала је Еуромајидан, убрзала је проливање братске крви у Кијеву.
Зашто се Београду жури, још и нови и избори?
Шта се крије иза будућег “правно-обавезујућег споразума” о признавању Косова? Довољно је имати моје скромно знање па сконтати да је после признања Косова од стране Београда, следећи задатак антируске санкције; а онда, и почетак приступања Србије НАТО-у. 
У међувремену, Србија ће морати да усвоји пакет европских стандарда, који се односе на полну равноправност и права ЛГБТ мањина, и остале антихришћанске законе. 
Завршавањем прва два задатка из бриселског пакета, Србија ће резултирати колапсом српске државе, и нестанка оно мало што је остало од националне политике.
Док ће последња два задатка, или више њих, уништити српску културу и, уопште, начела српског друштва – Срби ће изгубити и оно мало српског (не и европејског) идентитета које су, уз помоћ СПЦ, кроз векове ропства очували.
Ако то уопште и искрено желе, шта би српски европејци морали чинити?
Прво што је патриотски и дипломатски, јесте прелазак са свакодневне кукањаве и лелекања, на замах зреле дипломатске офанзиве (на чему је Дачић већ нешта урадио). 
Зар није јасно, и зар нису свесни и београдски еврофанатици, да је у протеклих 18 година постало очигледно да је Брисел пристрасан и да држи албанску страну; као и то, да пијани бриселски бирократи нису у стању да управљају тако сложеним процесом косовског решавања. 
Гора могућност од овог београдског несвесног, јесте да Београд пристане да се у разговоре укључе САД, не тражећи учешће моћних српских пријатељских земља. Судећи по досадашњој „одбрани српских интереса“, таква могућност је лако вероватна.
И политичком лаику је видљиво да се на позорници светских догађаја београдском руководству отварају нове и добре шансе. Прво и прво, окорели београдски европејци морају прећи од кукања, туговања и самосажаљења, на агресивну дипломатску офанзивну. 
Београд треба да учи од Приштине!
Зар би „војна моћ“ тзв. државе Косово оволико плашила Београђане, да се није, без политичке петљаније, тачно и прецизно одредило – ко јој је покровитељ, и ко јој је заштитник?
Е, баш на том трагу, руководство Србије (руководство, јер је преко 85% „нормалних“ Срба против увек насилног Запада) ће морати да престане да гаји илузије о „европским интеграцијијама“, користећи расположиве ресурсе стратешких земаља, српских традиционалних пријатеља и савезника, као што је већ речено, а пре свега Русије, Кине и половине других светских земаља које не признају Косово.
Друго начело, „ако желите мир, припремите се за рат„, води реалном закључку. Косовски сепаратисти треба озбољно да схвате Београд и његово неискусно руководство, као и снагу земље Србије; да ће било какве незаконите акције и провокације против српског и неалбанског становништва водити до неизбежне и оштре реакције државе.
Да, уместо кукања, да Србија нема шансе против терориста и НАТО-а, да јој је војска слаба, Београђани се, кобајаги, боре само за мир и стабилност, и економски (ух!) напредак – бацају прашину у очи слепима.
Јасно је да тако власт у Београду говори, јер то од ње тражи Брисел! Али, онда, зашто ће народу уопште таква и икаква држава (боља је племенска слобода), и зашто она уопште постоји, ако није способна да га заштити?
Таква држава никоме није потребна (оваква, само је народу терет), сем властима и бирократији које већ две деценије живе на леђима осиромашеног народа, Србије и Срба уопште.
Непоштено је изоставити и стране и домаће тајкуне и остале криминалце, којима одговара стање безвлашћа, а за њих, као и за власт, таква држава је потребна и омиљена.
Не треба се плашити да ће Запад и други покровитељи државе Косова спашавати тамошње бандите, који су починили крваве злочине над косовским Србима.
Зар Путин није потврдио „Златно правило неизбежног одвраћања“ показујући руску ефикасност, када су муњњвито уништаване терористичке групе на југу Русије и другдје, а касније и у Сирији. 
Руско-српска војно-техничка сарадња није лоша, и добра је основа за овакав политички приступ. Није више могуће да се понови 1999. година, из хиљаду разлога.
Сва ова моја писанија ће остати „шупља прича“, ако политичка воља и одлучност београдског руководства не схвати да је ОНО главни чинилац у решавању косовског чвора; ОНО треба да осигура територијални интегритет земље, стварајући стварне безбедносне гаранције за опстанак, не само неалбанског народа на Космету, него и Срба на целом Балкану, и уопште.

Штампа

0 коментари::

Постави коментар