Адолф на Карловачкој берби грожђа

Миленко Вишњић

У првом лицу: прича незапосленог, изгубљеног, збуњеног, смушеног и демократски дезорентисаног.

Ова кратка прича, ни на који начин не треба да буде и није „шовинистичка фарса“, нити је систем одређивања људске вредности на основу било ког и било чијег  имена, него запажање о томе како и докле далеко може да оде једна, по многима, корумпирана власт у свом снисходљивом и додворивачком понашању, а та власт је општинска власт, која представља симбол српске културе, уметности и културне и духовне традиције; тај симбол су Сремски Карловаци.

Дакле, добро дошли сви они који имају добре намере и доприносе неговању и развоју тих вредности. Да ли баш сви учесници доприносе неговању тих вредности?

Укратко…

Најзначајнији период у историји града Сремски Карловци започиње ступањем на положај митрополита Павла Ненадовића 1749. године. Оживео је запуштене школе, основао посебан црквено народни фонд, из којег су се финансирали учитељи и свештеници, основао је штампарију, подигао саборну цркву посвећену Св. Николају, обнављао је фрушкогорске манастире, проширио и украсио двор и оближњу башту, поклонио много књига за тадашње школе. Колико је био значајан и незаменљив, потврдиће и стање какво је настало после његовог упокојења (1768.), Школе и фонд су се угасили и до доласка митрополита Стефана Стратимировића у Карловцима се мало од пређашњег сјаја одржало. 1768. године, Карловце су посетили будући цар Јосиф II принц Алберт и фелдмаршал Лаудон. Болница у Карловцима је подигнута 1770. године у Доњем крају…

Организатор манифестације Карловачка берба грожђа је општина Сремски Карловци. Основни циљ манифестације је неговање културне и духовне традиције града, унапређивање туризма, а пре свега, подстицај свим виноградарима да истрају у производњи вина и на тај начин наставе богату традицију својих предака. Лепа намера организатора, нема се шта приговорити.

Међутим, то је само декларативна намера општинских власти. Могућа и стварна намера је довођење у заблуду посетилаца овог величанственог скупа; заблуду о вредностима које промовишу њени учесници и која је улога тих уметника у свему томе. Да ли баш сви ти учесници-уметници, доприносе развоју и неговању културне и духовне традиције овог града и његових становника или промовишу властите вредности?

Докле далеко може отићи једна или било која власт у Србији, најбоље говори пример списка уметника – учесника у програму Карловачка берба грожђа, чији је покровитељ општина Сремски Карловци. Програм почиње са Пером Зупцем, а завршава са концертом Адолфа Топића.Адолф Топић - звани Дадо; рођен је 4. септембара 1949. године, у Новој Градишци; хрватски је глазбеник. Топић је у својој каријери био чланДинамита, Корни групе и Тајма. Учествујући са групом Драгонфлај, представљао је Хрватску на Песми Евровизије 2007. године.

Можда би све ово било и добро, али кад би макар ову традиционално српску манифестацију – или сам је само ја тако доживљавао у протеклим годинама – преносила Евровизија, тиме «јачајући позиције Србије на путу у ЕУ – путу без алтернативе? Али не, Европљани кажу неће да дођу, повређени су и не желе да дођу у градић који се некад давно дрзнуо да прогласи аутономију Војводине – одвајајући се од Запада.

Откуд Вам право да тражите право

У ствари, све сам ја за ово крив. Наиме, све се ово «открило и закувало» у просторијама ЈКП БЕЛИЛО, смештених у општинској згради Сремски Карловаци; «градићу», који је то само по површини и броју становника, а све остало, што га одликује, је велико и вредно упоредбе са градовима, као што је Москва или сличним градом, којег красе културне и духовне вредности и миленијумска традиција. – Куд ме ђаво однесе, – кажем ја себи – да истрајавам у тражењу основног грађанског права – права на канту за отпад, кад сам већ две године преживео без те стварчице? Па, зар ми није довољно што ми је остављено право да редовно плаћам ту услугу, него још хоћу и канту? Народ нема мере, кад ћемо се навићи на демократију?

Елем, препознаде ме, због честог навраћања, стари познаник – референт, и рече без увијања: «Бадава сте опет дошли, ја Вам лично не дам ту канту, кад сте тако досадни и напорни». – А, сем тога, не свиђају ми се ни ваши чланци, у којима хвалите Русију, – настави референт без околишавања – јер тако нешта, као што Ви пишете, људи овде не воле, зато Вам предлажем: боље Вам је да се окренете само локалним дешавањима. – Није ваљда да сам због Руса, – мислим у себи – изгубио и то љубоморно чувано и последње «демократско» право – право на канту за смеће?

Само да се зна ко је ко

Па људи, је ли могуће да становници града, који симболише српску културу, уметност и традицију, у толикој мери мрзе Русе, само зато што су вековима, на разне начине, помагали овај народ и овај град? Не, није, и тешко је поверовати да је тако нешта уопште могуће и помислити, макар за већину житеља града са првом српском гимназијом. Могуће је само веровати да такав негативан однос, према нашој браћи, има само актуелна стара и, можда, и нова власт овог града. Много тога ми је било јасније, неколико часова касније, када сам сазнао да је поменути референт близак или најближи рођак актуелног градоначелника, који припада политичкој опцији, која у свом програму не афирмише много друге вредности, сем оних које долазе са Запада, па макар оне биле и сто пута слабије и мање значајније, као, на пример, увоз и легализовање хомосексуализма.

Данас, кад ово пишем, неописиво се стидим и осећам неугодно због чињенице, колико сам био снисходљив и понизан, обећавајући набуситом референту да ћу то, у вези Руса, свакако имати у виду, бранећи се, како у писању о њима, нема ништа лично. Ваљда се ја – миш, полакомио за кантом за смеће? Опростивши ми, на тренутак, моје «руске» грехове, референт ми додаде неки папир, за који рече да га погледам и да је то програм Карловачке бербе грожђа за 2012., уз ироничан коментар да ћу сигурно бити задовољан, јер су учесници-уметници, све сама српска имена из културног живота Србије и шире.

Да, ово шире, можда и јесте сав проблем? Погледао сам летимично унутрашње стране превијеног плаката и приметио да текст почиње са Пером Зупцем, а завршава са Адолфом Топићем. Поданички сам се насмејао и бојажљиво прокоментарисао да Адолф Топић и није баш неки велики и истакнути српски уметник, наглашавајући да немам лично ништа против тог и таквог уметника, али, и поред тога што немам ништа против њега, он и даље није типичан српски представник уметности.

– Па он је био члан Корни групе, додаде референт, нервозно машуши рукама и вртећи се у удобној фотељи, сугеришући ми да размислим да ли би икако могао променити мишљење о томе да ли и други могу допринети очувању српске традиције и развоју српске културе. Да, наравно да могу! Не ризикујући даље стресове, учтиво сам се захвалио, устао и брзо напустио канцеларију и зграду општине, заклињући се да нећу никад и ништа више тражити од ових и оваквих власти; чекаћу боља времена, ако их икад и буде.

Шта би било кад би било

Међутим, можда у свему овоме, око Карловачке бербе грожђа, има и нешта добро? Добро је да се чине напори за помирење народа на овим просторима, али, да ли је довољно што се то чини једнострано и поданички или само зато што то долази са Запада. Они, који могу замислити Бору Чорбу, или било ког другог уметника источно од Дунава и Дрине, како учествују на прослави ОЛУЈЕ у Книну, су, или превише маштовити или класични утописти. Видите, мени је то тешко и замислити, а волео бих да се то деси на «путу ка помирењу».

Народ каже да увек има горе од горег. Да организатор доводи Томпсона, то би, признаћете, било још горе. Зашто горе? Не зато, што лично имам предрасуда према уметности коју ументник Томпсон баштини, колико против речи које често нису «ода љубави» према Србима, а тек према неговању српске културне и духовне традиције, да и не говорим. Ето, зато, увек има горе од горег. Увек утеха остаје.

Штампа