Вучићев удар на "Регионалне Србе"

Зашто и с којом намјером су Вучићеви еврофанатици измислили језичку кованицу и политичку организацију - "Регионални Срби", чији је предјседник на Вучићевој листи ушао у Скупштину? Зашто су српски издајници издали Космет и Републику Српску? Да ли у српском националном бићу постоји критична маса која би се отворено супротставила српским издајницима?

Зашто већ 16 година српски народ дозвољава да га Запад вара; отима територију,, природна богатства, уништава српску привреду, трује пољопривредна земљишта? Уништава се српска култура, стварајући неки нови - "неолоберални" српски језик (Регионални Срби, све у знаку Региона, на маргинама састанка, јуче касније, данас раније, и сличне глупости...)?

Србија против Русије

Док квислиншка влада у Београду прогони косметске Србе и неалбанце из Србије, припремајући и формално признање Косова, Русија принципијелно брани територијални интегритет Србије. Док Београд прећутно подржава британску резолуцију о Сребреници, с циљем проглашења Српске геноцидном творевином, Русија је одбацује стављајући на њу вето у СБ. Док Београд врши стални притисак на Бања Луку да откаже заказан референдуме о враћању Дејтонских надлежности и Дану Републике, Русија јасно и гласно подржава право народа Српске да поврати своја уставна права.

Док се Вучић личним писмом обратио предсједнику САД, предлажући му прикључење Србије западној коалицији у крсташком рату против Ислама, неодговорно декларишући Србе као његове непријатеље, Русија дипломатски осуђује тероризам, на првом мјесту онај западни. Посљедице “призивања ђавола”, овакве неодговорне политике и ноторне глупости неиживљеног дјечака, показаће се у скоријој будућности као кобне за Србију и цијели српски етнички простор.

Ако није и то нека игра евроатлантиста, изгледа да би и београдска владајућа политичка елита могла бити подијељена у погледу искључиве оријентације Србије ка Русији или ЕУ. Александар Вучић – новопечени еврофанатик и однедавно доказани русомрзац – прима Штефана Фулеа; док Председника Државне Думе, Сергеја Наришкина – прима Томислав Николић; бивши Радикал и некад промовисани и непоправљиви русофил. Кажу, подјела је присутна и међу становништвом.

Чак и према “проевропским” истраживањима, „нема сагласности око Европског пута“, али корумпирана и подмићена елита ипак „успјешно“ гура напријед на „путу без повратка“. Чаки и та марионетска истраживања су показала да је „само“ 50% становништва Србије за придруживање ЕУ, а 70% за ближе везе са Русијом. Међутим, на питање којој страни Србија треба да да приоритет, 27.8% је одговорило – Русији, 14,1% – ЕУ, а 51% су били за добре односе са обје стране.

Република Српска је на геополитичкој карти Русије

После етничког чишћења територије Српске Крајине, Република Српска је дошла на саму „војну границу“ Брисела, представљајући крајње западне границе на српској етничкој карти. Идеолог НСП Бжежински је по распаду СССР-а рекао: „После уништења СССР-а, као једини непријатељ Америке остало је Руско Православље.“

У Москви је одавно јасно  да су Срби из Републике Српске незаштићено западно предворје словенско-православне цивилизације, те ће зато њихова територија нужно бити једно од главних жаришта руске стратегије на њеној геополитичкој карти. И поред непријатељски расположене београдске елите према Русији, највећа држава на свијету никад неће дићи руке ни од Србије, као што није ни у вријеме Милана Обреновића, већ ће умјесто насилне промјене свијести српског народа, стрпљиво чекати промјену власти у Србији.

Као што се дешавало и у прошлости, Русија је након периода геополитичког повлачења деведесетих прошлог вијека, одлучила да се поново врати на Балкан. Са Грцима и Бугарима, Русија има јаке историјске и културне везе стваране кроз вјекове заједничком вјером – православљем. Међутим, проблем је њихов ниво вазалства који их паралише и спречава да дјелују независно на међународној политичкој сцени, чак и много више него Србе који су такође у полувазалној улози. Србија је вољом своје владе одлучила да буде вазал, а Република Српска је приморана на полувазалство окупацијом НАТО снага.

Како год и какви су год, у овом тренутку, Руска спољна политика рачуна само на Србе, као поуздане и вјерне пријатеље, будући да су једина политичка снага на Полуострву која још није и формално чланица ЕУ и НАТО-а; уз то: припадајући најзападнијој словенско-православној цивилизацији. Међутим, стварни српски проблем излази на површину због политичког раскола политичких елита Београда и Бања Луке. Први су за безусловно чланство у ЕУ и НАТО, а други су за безусловну сарадњу и пријатељство са Русијом, стално ометајући процес евроатланских интеграција.

Први се одричу чак и резолуције 1244 – једине гаранције очувања Космета, чинећи политичке „марифетлуке“ по налогу Запада на поништавању Дејтонског споразума и демонтирања Српске; док се ови други – Бања Лука, боре за опстанак резолуције 1244 и опстанак Дејтонског споразума, уз подршку Русије, наравно. Српски народ, као цјелина, никад није имао овакву политичку подјелу, јер у прошлости није постојала Република Српска, нити су Срби преко Дрине имали признат национално-политички идентитет.

Зашто је Русији важнија Република Српска?

У ствари, сада је РС најзападнија територија компактно насељена православним Словенима. Кроз трагичну историју, близина разних геополитичких центара довела је до монструозног насиља над Србима у Крајини и Босни и Херцеговини. Посљедице турске вјековне владавине су добро познате, али је геноцид хрватских Усташа, током Другог свјетског рата, готово преполовио српско становништво у Книнској Крајини и Босни и Херцеговини.

Политика „пријатељске“ фашистичке Њемачке током Другог свјетског рата, провођена посредством марионетске владе НДХ, промијенила је етнички однос на границама православне цивилизације, убијајући по логорима и етнички чистећи милионе Срба са простора Хрватске и БиХ. Политика промјене границе цивилизација насилно је завршена деведесетих прошлог вијека, завршавајући процес покушаја уништења Срба 1995. године у војној акцији „Олуја“, под командом САД/НАТО снага и активно учешће увијек нам непријатељске Њемачке и њеног сателита Хрватске.

И поред полунепријатељског односа Београда према Москви, Русија наставља инвестициону политику у енергетском сектору и повећању робне размјене, посебно увоза пољопривредних производа из Србије. И поред свих настојања Београда да се „ријеши баласта Космета“, Москва и даље принципијелно подржава територијални интегритет Србије, правећи тако непремостиве проблеме београдској Марионети.

Односи Москве са Београдом се одржавају на хладном дипломатском нивоу, што иоле озбиљнији аналитичари сматрају највећом грешком у историји српске дипломатије. Срећа је да Русија не одређује своју политику према једном народу на основу понашања његовог незрелог и издајничког руководства.

Оно што је упадљиво и необично у дипломатији Великих према Малим, и с обзиром на мали политички значај једног ентитета једне мале државе, јесте јака политичка подршка Москве политичком руководству у Бања Луци. Према медијима, посебно руским, Москва посебну пажњу поклања искреном и пријатељском односу са њеним предсједником Додиком. Према Кремљу, од свих српских и осталих политичких лидера, и поред бахатог односа западних дипломата према политичарима на Балкану, Додик је показао и доказао да је највише самосталан, увијек спреман да се супротстави хистеричним захтјевима Вашингтона и Брисела.

Русија брани Србе од Срба!

Релативна независност Републике Српске заснива се више на политичкој подршци коју јој даје Русија, политичкој вјештини њеног предсједника и послератном менталитету Срба, него на  стварној моћи малог ентитета. Република Српска је слаба да би се војно бранила. Једино средство одбране јој је вјешта и мудра политика. БиХ је од потписивања Дејтонског споразума формално окупирана од стране НАТО снага. Наравно, у Српској постоји и слаба опозиција, која је под контролом Београда, али је њен утицај на граници  политичког значаја.

Иако је то све тако, чињеница је да Република Српска показује значајан ниво независности, много више од било које од република бивше Југославије, што њеног предсједника чини популарним и у другим дјеловима српског етничког простора, укључујући Србију, Црну Гору и Македонију. Значи ли све то за Москву да је Додик једини прави поуздан лидер у очима Кремља? Ако је тако, онда подршка коју добија с те стране не би требало да буде никакво изненађење. Коначно, на страну медији, ваљда и руске обавештајне службе понешто знају о „важним ликовима“?

Вратимо се на тренутак поднаслову: Русија брани Србе од Срба! Осим Русије, и Србија је гарант Дејтонског мировног споразума, који је једина гаранција опстанка Републике Српске. Укратко, то значи да и Србија и Русија имају правну обавезу да заштите тај наметнути БиХ устав. Како то чини Србија, углавном и мање упућени знају, знајући шта је влада у Београду учинила Србима на Космету. Једноставно, поништила је принципе резолуције 1244 и фактички признала Косово, прогонећи Србе ван њихове матице, и препуштајући их непријатељским хапшењима. Како београд "брани" интересе Републике Српске, свједоци смо ових дана.

Треба ли исто да се понови и Републици Српској, ослањајући се на марионетску власт у Београду? Не треба, и неће док је Русије! Шта год политика Београда учинила и са Косметом и Републиком Српском, став Русије остаје досљедан и биће, у складу са интересом Русије, и у интересу српског народа, бранећи га од његове издајничке клике.

Руска досљедност охрабрује

„Очекивао сам од доласка на власт Николићаи Вучића у Србији, да ће Београд окренути леђа Русији и да то неће бити без посљедица“, изјавио је Павел Кандељ, шеф Сектора за етнополитичке сукобе Института за Европу при Руској академији наука.

Досљедност руске политике на Балкану, која је у супротности са политиком владе у Београду, а у интересу је српског народа, може се сагледати кроз најмање три историјска догађаја. Први догађај је руска досљедност према очувању територијалног интегритета Србије, оштро се противећи тзв. Бриселском споразуму, који је историјска грешка београдске пубертетске политике. Иако је и касније било покушаја приближавања од стране Москве, од тог „историјског датума“, односи Москве према Београду су сведени на пуку бирократску преписку.

Други догађај је перфидно припремљена резолуција Запада о Сребреници (тзв. Британска резолуција), коју је Русија „глат“ одбила у СБ. Београд је остао по страни, чувајући пријатељство Вашингтона и Берлина. Трећи, и нимало мање битан политички догађај, јесте руска безрезервна подршка референдуму у Републици Српској, против које је такође била Вучићева влада у Београду. Много несагласности између Београда и Москве, што ће засигурно имати тешке политичке и економске посљедице, понајвише по Србију.

Ови догађаји дали су додатну снагу и мотив за борбу руководству Републике Српске, али у исто вријеме, ставили су Вучића у веома тешку ситуацију, знајући да је вршио стални притисак на предсједника Републике Српске, да Српска одустане од референдума. Подршка Русије Српској је такође дала свјеж вјетар у леђа српској патриотској опозицији у Србији, као и министрима у влади који се не слажу са Вучићевом политиком замјерања Русији. Мени није познато да ли се Вучић и до данас усудио да јавно критикује Русе, због њиховог сталног противљења његовој издајничкој политици.

Велика игра Запада против Русије сенаставља и на Балкану, а Срби су опет „постали важан фактор“. Русија је овим понашањем повратила кредибилитет код неких Срба, пољуљан деведесетих прошлог вијека, када ју је водила политичка елита слична онима у Београду, почевши од 2000. године до данас. Бранећи Републику Српску, Русија брани исвоје интересе на Балкану. Описани догађаји, сем досљедности руске политике према Србима и Балкану, увјериће Запад и домаће про-Европљане да Срби ипак имају стварне и моћне пријатеље у свијету.

Штампа