Ко је Владимир Владимирович Путин

Владимир Владимирович Путин, актуелни предсједник Руске Федерације, рођен је 7. октобра 1952. Од 31. децембра 1999., постаје вршилац дужности председника, наследивши Бориса Јељцина. Након избора 7. маја 2000. положио је заклетву као председник РФ. Године 2004., поново је биран за предсједника.

Важећи Устав РФ није дозвољавао избор истог политичара у три мандата заредом, и то је спријечило Путина да се кандидује за реизбор 2008. Постаје премијер Русије и обавља ту функцију до предсједничких избора 04.03.2012. Поново односи побједу, постајући нови/стари председник Русије, водећи изборну трку са 64% над друга четири кандидата.

Путин је створио услове за политичку стабилност, економски опоравак и превазилажење кризе настале деведесетих у Русије. Обновио је територијалну цјеловитост Русије и успоставио јаку "вертикалну власт". Током његовог мандата, руска економија је расла кроз девет узастопних година, пораст БДП-а од 72% у ППП (шест пута у номиналном), пад сиромаштва је за више од 50%, а повећање просјечне месечне зараде је од $ 80 до $ 640.

Ове успјехе аналитичари приписују снажном макроекономском управљању, значајним реформама и фискалној политици прилива од високих цијена нафте, све већим приливом капитала и приступ јефтином спољном финансирању. Током његовог мандата, донио је закон уједначења стопе пореског прихода од 13%, смањење пореза на добит... Све ратове које је Запад водио, а који су доводили до повећања цијене енергената, Путин је вјешто користио, финансирајући велике јавне пројекте.

Његова енергетска политика је потврдила супериорну позицију Русије као енергетске суперсиле. Велики инфраструктурни пројекти које је одобрио, обухватају изградњу неколико главних извозних цјевовода, укључујући ЕСПО и Сјеверни ток, као и обнову нуклеарне индустрије у земљи. Пројекатна документација је завршена и за цјевовод Јужни ток, пролазећи кроз Србију и даље одвајајући један крак с десне стране Саве, све до ријеке Уне.

Ране години и КГБ каријери

"Романизација: Од Првог Лица", књига преведена на енглески језик 2000. и плаћена од његове изборне кампање, говори о скромном почетку каријере Владимира Путина, укључујући прве године живота с породицом у друштвеном стану. Према његовој биографији, у младости је радо опонашао ликове обавјештајних официра, играних на Совјетском великом платну у улогама глумца, као што су Вјачеслав Тихонов и Георги Зхзхонов.

Његова мајка, Марија Ивановна Путин, радила је као фабрички радник, а његов отац, Владимир Спиридонович Путин, био је регрутован у Совјетску морнарицу, где је служио у подморничкој флоти у раним 1930. Током Другог светског рата, Путинов отац је служио у диверзантској групи НКВД.

Два старија брата су рођени средином 1930.; један је умро кроз неколико месеци после рођења; други је подлегао дифтерији током опсаде Лењинграда. Његов деда по оцу, Спиридон Путин, био је Лењинов и Стаљинов лични кувар.

Путин је дипломирао на Међународном огранку правног факултета Лењинградског државног универзитету 1975. Затим је, по његовој жељи, био регрутован у службу КГБ. На универзитету је такође постао члан Совјетске Комунистичке партије, и никада се званично није искључио из ње. Радио је у Лењинграду у регионалној лењинградској  дирекцији КГБ, гдје се упознао са Сергејем Ивановим.

Године 1976., Путин је завршио КГБ курсеве. Године 1978., “увлачи” се у стране ообавештајне службе у Москви. По завршетку обуке, служио је у Првом одјељењу Управе у Лењинграду (одјелење за страну обавјештајну службу) до 1983. Од 1983. до 1984. студирао је на КГБ Високој школи у Москви. Године 1984., Путин је унапређен у чин мајора.

Од 1985. до 1990., КГБ Путина распоређује у Дрезден - Источна Немачка. Путин је ову позицију сматрао деградирајућом. Након слома режима Источне Немачке, Путин је опозван и враћа се у Лењинград. У јуну 1990., преузео је положај у секцији за Међународне послове на Лењинградском државном универзитету, гдје је непосредно био одговоран проректору Јурију Молцханову.

На својој новој позицији, Путин је имао прилику упознати Анатолија Собчака, тада градоначелника Лењинграда. Собчак је радио као асистент током Путинових универзитетских година и био је један од Путинових предавача. Путин је званично дао оставку у Служби државне безбедности 20. августа 1991.; у вријеме неуспелог пуча, подржаног од КГБ, против совјетског председника Михаила Горбачова.

Путинова политичка и пословна каријера

У мају 1990., Путин је именован за савјетника за међународне послове градоначелника Собчака. Дана 28. јуна 1991., постављен је за шефа Комитета за спољне односе канцеларије градоначелника у Санкт Петербургу, са одговорношћу за промовисање међународних односа и страних улагања. Такође, Одбор је кориштен и за регистрацију пословних подухвати за Санкт Петербургу.

У то вријеме, Путин је водио поменути Комитет. Алексеј Милер, садашњи генерални директор Газпрома, такође је био на том послу, од 15. децембара 1991. до 1996. У истом комитету, било је низ других истакнутих политичара и пословних људи. Путин је био и замјеник шефа Одбора од 1992-1996.

Мање од годину дана, након преузимања контроле над Одбором, Путин је под истрагом комисије градског законодавног савјета. Замјеници Комисије, Марина Салие и Јуриј Гладков, "закључили су" да је Путин наводно умањивао цијене и издавао лиценце, које омогућавају извоз обојених метала у вриједности од укупно 93 милиона долара; све, у замјену за помоћ у храни из иностранства, који никад нису дошли у град.

Комисија је препоручила да Путин буде смијењен, али од тога није имао непосредне последице, јер кривица никад није доказана. Путин је остао шеф Комитета за спољне односе до 1996. На челу је одбора за спољне послове, од марта 1992. до 2000. Такође, Путин је члан савјетодавног одбора њемачког холдинга за некретнине, Immobilien und Beteiligungs AG (SPAG) у Санкт Петербургу.

Од 1994. до 1997., Путин је био именован и на другим позицијама на Санкт Петербуршкој политичкој сцени. У марту 1994. први је пут постао замјеник шефа администрације града Санкт Петербурга. Године 1995. до краја јуна 1997., Путин је водио у Санкт Петербургу огранак провладине политичке странке, "Наша Кућа је Русија". Током овог периода, од 1995. до јуна 1997., био је шеф Савјетодавног одбора АД новине Санкт-Петербургские Ведомости.

Године 1996., на изборима за градоначелника у Санкт Петербургу, Анатолиј Собчак је изгубио од Владимира Иаковлева. Путин је позван у Москву и преузео је у јуну 1996. положај замјеника шефа предсједничког Одељења управљања имовином на челу са Павелом Бородином. Заузимао је ову позицију до марта 1997. Дана 26. марта 1997., председник Борис Јељцин је именовао Путина за замјеника шефа председничког штаба, на којем је остао до маја 1998., а као начелник Главне контроле Дирекције председничког Одељења управљања имовином, до јуна 1998.

Дана 27. јуна 1997., на Рударском институту у Санкт Петербургу, Путин је одбранио дисертацију из економије под називом  "The Strategic Planning of Regional Resources Under the Formation of Market Relations".

Дана 25. маја, 1998., Владимир Путин је именован за првог замјеника шефа предсједничког штаба за регионе, (замјенио је Викторииа Митина), а 15. јула исте године, председник Комисије за припрему споразума о утврђивању моћи региона и савезном центару, везан за председника (замјена Сергеја Схакраи). Након Путиновог именовања, комисија није завршила такве споразуме, иако је током мандата код Схакраиа, као шефа Комисије било 46 потписаних споразума.

Дана 25. јула, 1998., Јељцин је именовао Владимира Путина за шефа ФСБ (једне од наследница КГБ-а). Путин је на том положају све до августа 1999. Постао је стални члан Савета безбедности Руске Федерације од 1. октобра 1998. и њен шеф је до 29. марта 1999., што ће, по многим аналитичарима, водити и до именовања за вршиоца дужности председника РФ, 31. децембра 1999.

Путинова Породица и лични живот

Дана 28. јула, 1983., Путин се оженио Људмилом Шкребневом, тада апсолвентом шпанског огранка Филолошком факултета на Лењинградском државном универзитету, иначе бившом авио стјуардесом, која је рођена у Калињинграду 6. јануара 1958. Добили су двије кћерке, Марија Путин, рођена 1985., и Јекатерина (Каћа) Путин, рођена 1986., обје у Дрездену. Кћерке су похађале њемачку школу у Москви  (Deutsche Schule Moskau), до његовог именовања за премијера, 2008.

Путинов отац је био "комунистички модел, искрено вјерујући у своје идеале док је покушавао да их примјени у пракси и у сопственом животу." Са том посвећеношћу постао је секретар партијске ћелије у свом производном погону, а затим се, после похађања часова вечерње школе, придружио партијском бироу у фабрици. Иако је његов отац био "милитантни атеиста", Путинова мајка "је била одани православни вјерник". Иако није држала код куће икону, редовно је одлазила у цркву.

Мајка је била та, која је омогућила да се Путин тајно крсти као беба, и редовно га је одводила на црквену службу. Његов отац је знао за то, али се правио да не примјећује. Путин је искрени члан Руске православне цркве. Наводно, његово религиозно буђење је почело после озбиљане саобраћајне несреће његове супруге 1993., а било је продубљено смртно опасним пожаром који му је спалио дачу у августу 1996.

Непосредно прије званичне посјете Израелу, његова мајка му је дала свој крст, говорећи му ‘да је то од Бога благословљено’. "Урадио сам како је рекла, а затим сам ставио крст око врата. Никада га нисам више скинуо", изјавио је касније Питин.

У мају 2007., Путина је похвалио патријарх Руске православне цркве - Алексеј II, изјављујући да је Путин био лијек за лијечење 80-годишњег раскола између Руске православне цркве у земљи и оне ван ње.

Путин говори њемачки скоро са течношћу матерњег језика. Његова породица говори њемачки, као свој матерњи. Он, такође, говори енглески, али користи преводиоце када разговара са саговорницима са изворним енглеским језиком. По први пут, Путин је говорио енглески у јавности при обраћању делегатима на 119 засједању Међународног олимпијског комитета у Гватемали Ситију, у име успјешне понуде Сочија за Зимске олимпијске игре 2014.

Док је Путин као Председик, критикован од западних посматрача и домаће опозиције као недемократа, његово руководство је уживало велику популарност у Русији од 2000., и континуирано повећавало властити рејтинг. У медијима, Путин се често слика на отвореном; као спортиста, он је слика жестоког момка, демонстрирајући своје физичке способности и учествујући у необичним или опасним активностима, као што су екстремни спортови и интеракције са дивљим животињама.

Путинове омиљене вјештине су јудока, самбоист и карате. У младости је био неколико пута шампион у џудоу у Лењинграду и Самбоу. Он је одиграо значајну улогу у развоју спорта у Русији, прије свега, помагао је граду Сочију да освоји кандидатуру за Зимске олимпијске игре 2014.

У Сочију су ОИ завршаване, док је Украјина “пуцала”, а свјетска улога Путина ојачавана; по многима, постао је лидер број један у свијету или како су неки западни медији насловљавали своје чланке “Послан да спаси свијет”. Поставио је црвену линију, преко које ни једно поље Велике шаховске табле, идеолога НСП – Бжежинског, не смије бити покривено.

У књизи Сергеја Хелемендика – “Позитивна Моћ” (ДОБРАЯ СИЛА), Путин је, прије свега, сам себи поставио пет тешко рјешивих задатака, почињући са најтежим: “Узети од либерала (Јелцина и осталих) власт у Русији и задржати је. Вратити Русији улогу главне силе у свијету…”

Штампа