Унијаћење Бањалуке

Миленко Вишњић

Да тако хумана идеја, као што је социјалдемократија, може да метастазира у највеће друштвено зло, дефинишући се и као иделогоија, историја није забиљежила. Социјологија се не оглашава. Једноумни, искључиви и агресивни коментари, фанатичних коментатора-сљедбеника, најновије и у науци непризнате идеологије - Организованог криминала, повод је многих сукоба, па и у породици. Идеологија која завађа; свако је против свакога: Бањалука против Пала, отац против сина, кум против кума...

Додуше, историја јесте забиљежила једну земљу и једно вријеме када је дошло до сличног обрта; у Њемачкој, тридесетих година прошлог вијека, са свим познатим последицама по човјечанство. Криминална хоботница СНСД-а и њених политичких савезника је преузела све, па и све државне институције! МУП је постао синоним криминала. Више се ухапси МУП-оваца за криминал, него цивила криминалаца, што указује да ништа не иде на добро, по некима – на најгоре све мирише. Правосуђе је постало метафора неправде. Гледање Скупштине је, за неке, вријеме проведено за забаву.

Да, стварно, то се годинама дешава у Српској, посебно у њеном главном граду; граду, са стотинама нових зграда, с роком трајања до првог земљотреса; граду, у којем je наједном мечка заиграла пред вратима. ММФ је постао захтјевнији према Мили – циганише на кредитима за буџетску класу, а ОХР и неке западне амбасаде подржавају Радмановићеву мултиетничку фракцију. 

Зна ли ико, чије је Брчко

Слијепа и безусловна подршка актуелној власти и СНСД – фанатично правдајући поклањање властите територије, од коментатора, заштићених лажним именом и маском, је несхватљива и патолошка. Страначке бусије иза којих  ревносни коментатори нападају, а богами и вријеђају све оне који не мисле на начин како то они желе, постајале су све чвршће и јаче. 

На рационалном плану, то се може тумачити као одбрана властитих привилегија; привилегија,  стечених узурпирањем богастава из остатка Српске. Сви они који су блиски лакташкој актуелној власти, али и они који имају буџетске плате – углавном настањени у главном граду или из околине родног мјеста Вође - заклињу му се на вјечну вјерност. Да је Херцеговина, Романија, Мајевица, Семберија, Подриње у саставу Српске, многи су у Бањалуци и заборавили или, они који су учили праве школе па то знају, не маре много за географију.

С друге стране, због чега би се и бринули за Гусларе, када су им ионако довољни гласови из Бањалуке и њене ближе околине. Прецизније и мудро: Гуслари су им могли бити само лијево сметало при пљачкашким приватизацијама и пљачки грађевинског земљишта, а зар треба то Бањалучанима? Не треба, најбоље је - свој на своме: свако своје нек’ узме земљиште!

Овдје је прича о Подјели Републике Српске табу тема и није препоручљива на просторима у, и око Бања Луке. Чак и угледни грађани, уважавани на цијелом простору Српске, богами и генерали, који су учествовали у стварању Српске, избјегавају да се суоче са овом нимало љупком истином.

- Није то подјела, то би било неуставно. Додик то нема право… – каже ми један угледни генерал ВРС, иначе увијек добро упућен у политичке прилике и декларативно - опозиција. Можда је и његова одбрана, одбрана интереса своје дјеце и њиховог будућег запослења и високих буџетских плата, по већ усвојеном моделу локалпатриотизма.

“Духови прошлости... незнам зашто сада опет да се бавимо Брчким када је ван територије РС већ ево 13 година”, примјетићете, не баш писмено писано, и само је дио текста једног популарног и активног коментатора са локалним реномеом. Изгледа, ово личи на алузију да су Брчко продали Милини претходници – Паљанска клика?

Није само Брчко табу тема, има их још много и није паметно јавно о њима затурати разговор: неравномјеран развој Српске и запостављен источни дио, приватизација, концесије, аутопут, зграда владе, Дрина, Шуме Српске; све су то теме којих се треба клонити, ако сте случајно набасали у неки њихов кафић.

Миле најбоље зна шта ради

Мене лично,  јако је погодила и још погађа чињеница да је Српска, једним невјештим потезом пера и не баш исписаним рукописом, располовљена. Међутим, Милини кажу: то је у интересу националног интереса и Миле најбоље зна шта  ради. Није препоручљиво о томе причати ни у побијеладана, а камоли, недајбоже – ноћу, кад локалпатриотизам добије на интензитету.

Поука из многих искустава: Зато, ако случајно имате коју цркавицу, не идите у њихове бањалучке кафане. Ако нисте Бањалучанин или, најсигурније – ако нисте Милин или Радмановићев, држите се свога дома, ако га имате; у супротном - ризикујете разбијену главу, праћену дреком: ј... те Радован или, иди на Пале ј.... те оне, паљанска клика је све уништила...

Изгледа да је народ, премјештање политичке моћи са Пала у Бањалуку (Лакташе) - посебно млади који су расли уз Милине успјехе, доброту и лакоћу добивања диплома - гадно завадило? Краљевићи, Чоловоћи, Маринковићи, Ћукови и остали привилеговани бизнисмени из „источно од Брчког“, су само изабрани појединци и Додикови официри за везу, бројем сведени на статистичку грешку и с могућим циљем да се Турци не би досјетили.

Ово ће разочарати многе, али то је суморна стварност, тужна и непоправљива истина. Ништа друго, него Каос, што би рекли неки Бањалучани! Викенд шопинг у Загребу; није тако ни лош, али кад не би сваки њихов одлазак у земљу више западне културе доносио новокомпоноване ријечи и изразе. Пуцајући од локалпатриотизма, 2011. године је у Бања Луци уведена и поноћка, нови и модернији обичај одржавања литургије уочи Божића у православним црквама. Није ово ништа ново! Познато је да је Украјина, све до Стаљиновог декрета 1936., била далеко отишла са модернијим обичајима, ширећи унијатство.

Као да је слутио, нешто слично следећем, рекао је и отац нације – Ћосић: "...Ми морамо посветити посебну пажњу најзападнијем делу у којем живе Срби - Бања Луци." Докле ћемо догурати, радећи овако, велико је питање? А, докле ћу ја стићи с оваквим мишљењем, покушавајући да остварим основна људска права у Бањалуци, такође, велико је питање? Срећом, потврду о учешћу у рату сам давно добио.

Штампа