Миленко Вишњић
Зашто наука ћути? Зашто нам се дешава то што нам се дешава? Како незрелост личности објашњава развојна психологија? Готово у свим културама света, институција брака је најчешће само начин продужења врсте, односно - стварање потомства. Зашто је код нас све мање оних који се одлучују да ступе у брак или, другачије, оних који некако и ступе у вечну везу, а онда се, код прве препреке и проблема, враћају родитељима? Шта представља назив- бумеранг деца.
У Скандинавији je, на пример, 15 година просек осамостаљења деце. A како je код нас? Код нас, око 40% деце старости од 35-45 година живи још са родитељима у заједничком домаћинству.
Др Зоран Миливојевић види проблем, између осталог, у примени погрешног модела у одгоју младих: родитељи желе да обезбеде деци лагодан живот, да им се дете не мучи, размазе децу, пружају им непотребну удобност, страхују да љубав партнера не буде као родитељска... Колики је стварни утицај родитеља на сазревање личности детета? Како то тумачи развојна психологија; динамика развоја од индивидулизма до персоналности?
У својој књизи, Психијатрија детињства и младости , Невенка Тадић каже да претерано задовољење детињих хирова доводи до фиксације – заустављања у некој од фаза развоја: орална фаза, фаза аутономије (ректална) 1,5-2 г., фаза наглашене маште (фалусна), фаза наивног поверења (едипална), фаза детињег развоја (кастративна), фаза пубертета и фаза сумње у ауторитет, такође у току пубертета.
Подитељска попустљивост је кључан фактор на путу ка незрелој личности. Особа касније није способна да издржи чак ни благе забране, односно препреке које јој се нађу на путу. Не треба ни коментарисати колико родитељи могу утицати на развој детета у свим поменутим фазама, међутим и ипак, у некима и могу.
Улога родитеља у одрастању личности је готово судбоносна. Посебно судбоносна, ако родитељ користи модел награђивања да би избегао непријатна осећања изазвана могућим сукобом. Уместо одупирања хировима детета, родитељи често награђују дете. Награђивање створа личност зависну од ауторитета, односно самих родитеља као ауторитета. Та зависност отупљује моћ воље код детета, тако да касније дете није у стању да слуша ни властити разум – односно да се повинује властитом уму у доношењу исправних и животних одлука.
Уместо исправне одлуке, особа почиње чинити грешке на властиту штету и штету друштва као целине. Уколико, до појаве пубертета, дете не развије способност да здраво размишља, тешко ће, сем уз максималан напор властитог ума (Кант), успети да се одупре нагонима природе – својим ирационалним мотивима. Такви ирационални мотиви смањују способност особе да схвати њихову ирационалност.
Имануел Кант је дефинисао потребне духовне напоре у превазилажењу вањских утицаја и притисака: "Сваком појединцу је тешко да се извуче из своје незрелости која је постала део његове природе. Он је ту незрелост чак и заволео и зато није у стању да се служи својим сопственим разумом... Зато је само неколико оних којима је успело да се властитим напорима свога духа извуку из стања незрелости...".
Смисао живота је увек важнији од самог опстанка живота, је, отприлике, погрешан мотив који замајава такве особе!? Само пример: особа неумерена у јелу и пићу или, не дајбоже - дроги, радије нарушава своје здравље, све зарад властитог ужитка, него да чува властити живот. Др Миливојевић вели да ће неко од младих радије одлазити у јавне куће, због задовољења сексуалних потреба, него што ће се одлучити на одговорност брака.
То се може објаснити и заустављањем – фиксацијом, у фази пубертета. Тражење задовољења у сексуалности се може изопачити у сексуалну оптерећеност. Тако сексуално оптерећена особа неће бити способна за брачну заједницу и биће незаинтересоване за потомство. Ако, пак, таква особа ступи у брак, активност хормона неће бити одговор на реалне потребе и, уместо да те сексуалне способности буду средство потврђивања љубави према брачном партнеру, оне ће се изопачити у оруђе задовољења само властитих потреба неутољивог сексуалног нагона.
Таква особа ће настојати да задовољи само властите селсуалне потребе, третирајући партнера као објекат задовољења. Можда ово задње најсликовитије објашњава потребу за посетама јавним кућама, које спомиње и др Милојевић.
Кроз одупирање сексуалним импулсима и да сексуалност не би постала сама себи циљ, сексуална апстиненцијална криза се мора зрело пребродити у време у том развојном периоду. Такође, особа чија се сексуална интересовања побуде пре него што се властити полни хормони окрену супротном полу, окреће се властитом полу – хомосексуалности.
Међутим, осамостаљење личности и формирање властитог идентитета у пубертету, почиње појавом сумње у ауторитете, а то формира потребу код особе да почиње да мисли и одлучује самостално. Проблем је што та личност може бити заустављена – фиксирана у фази сумње, тако да таква особа остане сумњичава целог живота према било ком ауторитету, јер такве особе не могу да трпе неправду. И таква особа остаје такође незрела, као и у претходним случајевима и неспособна да преузме и понесе било какву одговорност у будућем животу, да ли личну или друштвену, свеједно.
Колики је утицај родитеља у развоју личности у оваквим случајевима? За просечно образоване родитеље, мали или никакав. Ово су само неки од могућих разлога због којих има све мање бракова и потомства. Анализирати друштвене, социјалне и друге промене, настале на нашим просторима у протеклих двадесетак година, пролазећи кроз такозвану транзицију и демократске промене, а које су значајно утицале на описано стање, би само још више објаснило дубоку кризу у друштву, а за коју се плаћа највећа цена, цена људских живота – цена губљења потомства.
Постоје глобални сценарији и с оваквим последицама, али то је једна друга тема, која се пре може приписати већ прослављеном појму – глобализација.
Штампа
0 коментари::
Постави коментар