уторак, 29. октобар 2013.

Комичан крај једне хегемоније

Русија се пробудила, али је рањена звер најопаснија! Месец септембар, 2013. Сиријска криза, која је довела до отворене побуне Русије против америчке хегемоније; кризе, за који упућени кажу да је ризиком надмашила Кубанску из 1962. 

Све је почело у јуну ове године - 2013., кад је авион Аерофлота из Пекинга, носећи америчког агента Сноудена, слетео у Москву. Американци су учинили све да агента врате у САД. На срећу, било је мало букача који су упозоравали Путина да „не гази људска права“.

Је ли Путин ујединио православце, католике и муслимане 

Што више слаби америчка хегемонија, више видимо неизвесну будућност света. Ситуација се може лако закомпликовати. Рањена звер је најопаснија! Готово све цркве су подржавале и сад подржавају Путинове напоре решавања сиријске кризе мирним путем. 

Не само Руска православна црква, него су и католици и православци били уједињени у противљењу лебдећој опасности и западној кампањи подржавања терориста који су масакрирали хришћане. Папа је тражио од Путина да заштити хришћанство, исто су учиниле Јерусалимска црква и Црква Антиохијe. 

Папа је запретио да ће екскомуницирати француског преседника. Дакле, Путин је уживао подршку и благослов православног патријарха и католичког папе, бранећи невини муслимански народ. 

Овакав дупли благослов, плус наклоњеност муслиманског света, је изузетана и ретко виђена прилика у историји. Такође, историја није забележила да је један државник истовремено бранио и муслимане и хришћане.

У периоду сиријског стања ишчекивања, Обама се позвао на америчку изузетност. Политика Сједињених Држава је оно „што чини Америку другачијом. То је оно што нас чини изузетним", рекао је Обама. 

Не чекајући дуго, Путин је одговорио: "Изузетно је опасно охрабривати људе да себе виде као изузетне. Сви се разликујемо, али када тражимо божји благослов, не смемо заборавити да нас је Бог створио све једнаке." Ово није било само идеолошко, него и теолошко супротстављање Западу.

Да подсетим, САД су изграђене на јудејској теологији изузетности; теологији, бити изабран од Бога. Америка је земља Старог завета. Европско хришћанство је у кризи и, ако настави, на путу је отпадништва и одбацивања Христа, све због поданичког односа према САД. С друге стране, Русија остаје дубоко хришћанска. 

Руске цркве су пуне и постају све пуније. Чак и атеизам није препрека Русима да благосивају једни друге за Божић и Васкрс. Хришћанска традиција, пре свега. Русија је земља Новог завета. Одбацивање изузетности од изабраних, јесте основни принцип хришћанства и у томе је хришћанска, насупрот јудејској теологији.

Због свега тога, добро организовано јеврејство САД подржава рат, осуђује Асада и позва на војну интервенцију. С друге стране, јеврејска заједница у Русији, веома бројна, богата и утицајна, не подржава сиријске терористе, већ је стала иза Путинових напора да се сачува мир у Сирија. 

Исто важи и за Иран, где богата Јеврејска заједница подржава легитимну владу у Сирији. Изгледа да је тачно да земље вођене јаком црквом имају имунитет на ометајући утицај лобија, док државе које немају јаку и организовану цркву – САД, донекле и Француска - попуштају таквим утицајима и нелегалном усвајању интервенционизама као норме.

Од слабе Русије до – НЕТ Русије

Берлински зид је срушен. Деведесетих прошлог века, Русија је била слаба и немоћна да се супростави осиности Запада. Русија је била огорчена и немоћна гледајући бомбардовање Југославије 1999., без мандата УН. Уништена је једна земља и изазвано крвопролиће. Запад је прекршио обећање које је дао Горбачову и померио НАТО према истоку. 

У УН, Русија се уздржала на гласању о Либији, јер је то био став тадашњег руског председника Дмитрија Медведева, верујући да се може одиграти са Западом. Преварена је и Кина, стална чланица, најдоследнија политици немешања.

Либијска трагедија је била још једна дрскост. Та несрећна земља је бомбардована од стране НАТО-а и, на крају, распала се. Русија се пробудила! Путин, одлучно и ни на који начин није спреман да препусти Сирију либијској судбини. 

Већ дуже време, Путин и Русија су немилосрдно под великим притиском Запада. САД су подржале и субвенционисале руску либералну и националистичку опозицију. Међутим, на изборима је опозиција виђена као једна велика превара. Тиме је и у извесној мери, руска влада делегитимисана. 

Магнитски закон Конгреса овластио је америчке власти да ухапсе и заплене имовину било којег Руса, за којег САД сматрају да је лош момак, без судске пресуде. Део руске државне имовине је заплењен на Кипру. 

У западним и неким руским медијима, САД охрабрују геј параде; све, у циљу промовисања слике о Путину као диктатору, непријатељу слободе и човеку који мрзи хомосексуализам. Руска подршка Сирији је критикована, исмејавана и представљена као бруталан чин лишен људскости. У исто време, западни медији и аналитичари су изразили увјерење да ће Русија одустати од одбране Сирије.

Русија није имала и нема намеру да изда Сирију, из неколико разлога: то је руски традиционални савезник; сиријски православни хришћани верују Русији; геополитички гледано, рат је сувише близу руским границама. 

Али, главни разлог је био: руска узнемиреност због америчке непредвидивости, изазване унутрашњом кризом. Руси су схватили да такве важне одлуке треба да буду донешене од стране међународне заједнице - у Савету безбедности. Русија више није пристајала да САД преузимају улогу светског судије.

У септембру 2013., дешавала се драма и историјска прекретница у Медитерану. Наиме, дошло је до одмеравања снага у близини обале Леванта; пет америчких разарача, са упереним Томахавкама ка Дамаску, суочило се са Руском флотом од једанаест бродова на челу са носачем ракета-убица, крстарицом – Москва; цело то време, Русе је подржавала кинеска ратна морнарица. Америчка морнарица је лансирала две ракете према сиријској обали, само што (некако) нису успеле да стигну до свог одредишта.

Постоје најмање три верзије о томе, зашто Томахавке нису догурале до циља; једна, ракете су лансиране из НАТО базе у Шпанији, а оборио их је систем море-ваздух, руске одбране; друга верзија, Руси су користили своје јефтине ГПС ометаче, дезорентишући и чинећи скупе ракете беспомоћним да нађу циљ; и трећа, лансирање се приписује Израелцима, да ли су покушавали да покрену рат или, како они тврде, само да извиде облаке. 

Који год да је разлог, након овог комичног догађаја, који се десио издишућој империји, отворен окршај није почео, пошто је Обама спустио пушку са свог рамена. Међутим, овом циркусу Велике силе, претходило је неочекивано гласање у британском парламенту. Најстарији законодавни орган није почаствовао САД уласком у рат. Први пут, у две стотине година, британски парламент је гласао за разуман предлог – не почињати рат. Кроз векове се показало да је уобичајно да Британци не могу да одоле ратном изазову.

Затим, Обама пребацује врућ кромпир у руке Конгреса, не желећи да буде први црнац који је покренуо светски рат. Било је и за очекивати да Конгрес не гласа – ЗА, пошто је америчка елита знала да не може добити рат. Обамин покушај да уплаши руског спортисту на самиту Г20, није успео. Путин, ипак, спашава Обамин образ, предлажући уклањање хемијског наоружања у Сирији. Комична и незгодна околност око несрећних Таомахавки, ставила је тачку на амерички хегемонизм, надмоћ, озбиљност и њену изузетност.

Ствари су почеле да се брзо стрмоглаве. На велико разочарење Тел Авива, Обама је разговорао са новим иранским председником. Сиријски побуњеници, након две године борбе, су наједном одлучили да разговарају са Асадом, а њихова делегација је понизно дошла у Дамаск, остављајући исламске екстремисте да висе. Крај америчке хегемоније је и крај светске резервне валуте – долара; дани су му одбројани.

Жеља банкара није испуњена, Трећи светски рат је избегнут; за сада. Да су Томахавке успеле, успели би и банкари, заборављајући вањски дуг и поново пунећи трезоре својих банака. Али, ето, овај пут нису успели. Блиска будућност је пуна неизвесности - проблема, али ниједан од њих није фаталан. САД ће изгубити своја права на емисију, као извор прихода. Амерички долар ће престати да служи као свјетска резервна валута, али за утеху, остаће валута у Северној Америци.

Много мање од свога горе реченог било би остварено без подршке Кине. Азијски гигант сматра Русију својом старијом сестром и ослања се на њену способност да се избори са америчком изузетношћу. Кинези су, на свој миран, достојанствен и скроман начин, у тиму са Путином. Они су проследили Сноудена у Москву. 

Они су гласали против сиријског нацрта у СБ УН. Они су послали своје ратне бродове у Медитеран, као помоћ старијој сестри. Они држе позорност Запада у Пацифику, одржавајући сталне вежбе све до Јужног кинеског мора. Истини за вољу, и Руси имају значајно учешће у тој вежби. Зато је Путин чврсто одолевао, борећи се, не само за Русију, већ и за целу рају Евроазије, односно - целог света.

Штампа

0 коментари::

Постави коментар