Београд у информативним ратовима против Русије (1)

Славећи Дан победе над фашизмом, Путин је у свом говору 23.02.2012. рекао да је Русија већ у рату и да ће добити тај рат, јер је победа у генима руског победничког народа. – Рат против Русије је у току и ми ћемо победити у том рату – рекао је Путин на тој прослави.

СССР је уништен, као резултат информативног рата лансираног 1943. године – Први Светски Информативни рат. Идеолог овог рата био је Черчил. Срж овог информативног рата вођеног против СССР-а, после победе над фашизмом, била је стратешка операција Анти-Стаљин, која је активирана 1948. и трајала 64 године, до 2012. године.

Први Светски Информативни рат

Један од циљева овог рата је био да дискредитује прошлост и садашњост велике Русије кроз дискредитовање водећег политичара који је тада био симбол руске и словенске моћи – Јосифа Висарионовича Стаљина.

На који агресиван начин се та дискредитација чинила, захваљујући и Јосипу Брозу и његовим Србима скутоношама, није непознато и нама грађанима бивше СФРЈ. Слушали смо сто година исту причу: „немој ми богати о Црвеној Армији, због ње су изгинули „невини“ Сремци; кад нам је Русија помогла; он је к’о Стаљин… Углавном, никада се није могло чути ширење погрдне пропаганде као, „хитлеризам“, „труманизам“ или нешта слично што би понижавало западне „лидере“.

Борба против стаљинизма, Стаљиниве методе, Стаљинове чистке, то не би урадио ни Стаљин, то је обични стаљинизам итд, итд… Ако су је икад и волели, због овакве антируске пропаганде и мање „упућени“ Срби су начисто замрзели Русију.

Ово је још један у низу доказа широког и светског учешћа у анти-руској кампањи и како се, посебно код нас Срба (тада у СФРЈ), без преиспитивања прихватала; све што је долазило са Запада (из нацистичке Немачке, изгледа најдраже) и пропаганде тадашње власти, све је прихватано – ново за готово.

Да ли је то тако код нас Срба због наше неотпорности на пропаганду, због необразовања или комплекса ниже вредности према том истом Западу или…?

И код нас је, у нашој званичној политици, исте те 1948. године, кад је и активирана операција Анти-Стаљин, дошло до „промене политике“ према Москви; Јосип Броз Тито и његове српске скутоноше су окренли леђа Русији.

Случајно или не, али је дошло до разлаза Београда и Москве управо у моменту активирања операције Анти-Стаљин. Данас нема Стаљина, нема „Гулага“, нема „чистки“, али је љубав „неких Срба“ према западним „вредностима“ остала, а мржња према свему руском није ослабила. Шта је то тако мазохистичко у нама Србима?

Случајно или не, дошло је и до активне дискредитације Стаљина, а аутоматски и саме државе Русије, умањујући њену улогу у уништавању фашизма. Запад је почео да фалсификује историју, опет  – не без срске помоћи. Неки и духовно јадни Срби и данас шире приче о томе како су Руси силовали наше јадне, невине и добро очуване снаше по Срему и Војводини.

Изгледа, ништа се није случајно дешавало у политици, па ни у нашој!? Вероватно је отуда и остала навика да код оних који туђе ставове узимају као властите, да и данас, свесно или несвесно, настављају са дискредитацијом Русије, користећи горе поменуту пропаганду,

Многи међу нама Србима, још и данас мрзе Русе, не знајући ни зашто. Информација је скупа, тражи много времена, а и навику читања, што су прилично два захтевна услова за многе од нас, поготову овај – читање.

Лакше је прихватити испричану причу, па шта год да је истина, а затим се правити паметан и препричавати другима, као властито знање. То су идеолози антируских завера и имали у виду, вековима анализирајући наш нестални ментални склоп, а и „танко“ знање и образовање, поготову сад са овим реформисаним – „болоњским“.

Русофобија или клептоманија насилне романо-германске цивилизације?

Убију руског цара, а онда, и онима које су довелели на власт ускоро желе да дођу главе? Једноставно, капитал нема миљеника, а и западним империјалистима није циљ руски народ сам по себи (иако се код обичних Западњака кроз  векове и јаком антируском пропагандом ипак развила јака русофобија), него његова богата и моћна држава, и њена богаства, а све зарад незасите жеље за пљачком.

Ваљда зато, што иоле достојенствен и суверен народ, који  добровољно не дозвољава експлоатацију властитих, како природних, тако и осталих ресурса, има вјековни проблем са културолошки насилном романо-германском цивилизацијом.

Операција Анти-Стаљин је напросто била тешко проводива, углавном због неколико великих достигнућа СССР-а. СССР је имао и усвојио савремену индустрију; СССР је била друга економски најразвијенија сила на свету; СССР је имао најбољи образовни систем у свету; СССР, са најбољом науком у свету, одвео је човечанство у свемир; СССР је имао више оних који редовно читају, него  сви заједно у остатаку света.

Био је то СССР, који је обедио у Великом отаџбинском рату, држава која је спасила свет и „Европу“ од њеног фашизма, подносећи близу 30 милиона људских жртава. После Другог Светског рата, СССР је постао суперсила и трн у оку Запада.

Стаљин, лидер чврсте руке, који је водио земљу три деценије, симболизовао је сјајна достигнућа Советског периода. Био је као лидер, мало „груб“, али од ауторитета, који је успео да политички и економски стабилизује земљу и да консолидује архитип Советског човека. Какав је стварно био, најбоље одређује ниво негативне западне пропаганде.

Први Светски Информативни рат је завршен распадом СССР-а, почевши давне 1943. године, када је и почео рад на планирању Анти-Стаљин операције. Анти-Стаљин операција је трајала 64 године, од 1948. до 2012. године.

Помена „вредан“ је један руски човек, по имену Владимир Резун, дезертер-издајник (ово је нама Србима јако блиско), официр Штаба советске обавештајне службе (ГРУ), који је годинама радио за западне службе, објављујући публикације против своје земље под лажним именом; човек-издајник, који је највише помогао Западу у Првом светском Информативном рату и у операцији Анти-Стаљин.

Други Светски Информативни рат

Пошто је Путин дефинисао доктрину Евроазијских интеграција, као нову руску доктрину, постао је главни циљ у информативном рату против Русије названом – Други Светски информативни рат.

Следбеници Алена Дулеса (човека који је водио план операције за дискредитовање Стаљина – Анти-Стаљин операција), као што је Михаил Горбачов, били су потпуно заплашени новом руском идејом, коју је Путин дефинисао у свом чланку „Русија на граници миленијума“, у децембру 1999, а која је усесређена на неколико главних елемената: патриотизам, осећај припадника земље велике моћи, јака држава и социјална солодарност.

Био је то сигнал Западу да активира све потенцијале и да у Русији не дође до примене поменутих главних елемената. Ти елементи постају службена идеологија Јединствене Русије већ од конгреса те партије, одржаног 24.09.2011. године. Зато се у то време често могло чути, у западним медијима, поређење Стаљина са Путином, јер план дискредитације, и за једног и за другог, је имао исте корене.

Разлика је, на штету Путина, што данас постоје многа напреднија средства масовне комуникације, као што су Интернет, глобалне ТВ мреже, социјалне мреже, мреже НВО и блогери који примају новчане награде, а богами и наше маленкости, што је нашим прецима било немогуће и замислити.

Треба приметити да су кориштена увек и иста средства, техника лажи и дезинформација су коришћене и у Анти-Путин и у Анти-Стаљин операцијама. То само потврђује потврђену тезу да су и извори и непријатељи увек исти, без обзира ко се налази на челу СССР, Русије или, ако неким случајем Русија опет промени назив, и против такве Русије.

Исте или сличне методе су се примењивале и у другим источним земљама; земљама такозване транзиције, као што је Југославија, Пољска, а Кина, Индија и друге земље које нису баш по вољи Запада, су под сталним притиском и истим моделима.

Касније, кад су неке од тих земаља успели растурити, наставило се са даљим уситњавањем територија тих земаља, на пример, Украјина, Казастан, Грузија… Србија, која и данас тражи начин како да од ње остане што више у једном комаду, а никако, како да остане цела, само је један у низу успеха домаћих издајника.

Наравно, све ово није могуће без домаће инфраструктуре, која све то припрема по налогу Запада и за лични рачун. Имају је Руси, имају Срби, само је питање ко их више има, тај се теже и штити од зла западног. Најгоре је стање које се може и замислити једном народу је, кад ти наши-њихови људи, разним триковима добију власт у “својој” земљи, чинећи све на штету своје земље и свог народа, а у корист оних који су их платили и помогли да дођу на власт.

Начин, како се нека политича опција доводи на власт у некој земљи, већ је виђен, како у Русији, Ираку, Авганистану, Лубији – о афричким земљма нико и не пише, па ни код нас – кад дође до “демократских промена”.

Тако и у нашој Србији, БиХ, РХ и другим малим земљама и земљицама сателитима Запада. Само што то код мање срећних народа дуже траје, па изгледа “па они су од увек на власти”. Не, отићи ће само онда кад их напусте њихови заштитници или, не дај Боже, да дође до Великог рата, који би довео до  промене утицаја.

Русија је довољно јака да се тешко на њу сме и може применити опробана западна доктрина за мале народе, “хуманитарна интервенција”!? Ипак и захваљујући издајничком српском руководству, на нас, који смо већ две деценије на погрешној страни – вероватно поново сме, јер док одбијамо пријатељство правих и историјских пријатеља, дотле молимо непријатеље да нас прихвате за своје.

Велика и тешка борба предстоји Русији да одбрани своју државност и избегне неки већ планирани хаос. Тиме, између осталог, доста је одређена и судбина малих земаља, као што је наша. У историји, кад је Русија била јака, ми смо или наново  добијали слободу или уживали у благодети већ постојеће.

Да подсетим, колико је само малих земаља потпуно или значајно економски уништено, по распаду СССР, што упућује на закључак да је постојање и срећа многих земаља директно зависна од тога колико је јака Русија.

Колико је само афричких, азијских и других земаља ослобођено, макар политички, после Другог светског рата или тачније, у време јаког СССР? Ради истине, и Кина постаје фактор на који ће Запад све више морати рачунати у будућности, а и Индија и Бразил се неће моћи више лако заобилазити.

Погледајте колико само Иран и Сирија задају главобоље креаторима доктрине „промене режима“? Гледамо значајне промене и у ЕУ… Глобални однос снага се мења, па тако и могуће шансе за мале народе да поново стекну слободу, али не да им је неко поклони.

Наставак: Београд у информативним ратовима против Русије (2)

Извор: Српски културни клуб/Миленко Вишњић

Штампа