недеља, 30. септембар 2012.

Тиранија америчког либерализама

Миленко Вишњић

Либерализам – облик најокрутнијег идеолошког фанатизама, је сам по себи структурaлна творевина власти и технократске моћи

Liberalizam Флоскуле - политички дијалог, култура дијалога или политичка различитост и постојање визије - кованице, које суштински немају примену у политичкој пракси и којe уистину и суштински ништа не значе за обичне људе и квалитет њиховог живота, најчешће су део језичког фолклора либерала, истичући овим фразама своју улогу о узвишеној светско-историјској мисији лидера демократије.

Либерали, да ли се они називали по идеолошки изворном корену речи - Либерали или, модификовано – Демократи или, на неки трећи начин, на исто му се своди, тероришу јавност својим сувопарним и добога-досадним језиком. Сем њима, јасно је да ове речи никоме не помажу. Флоскуле, коју се ротирајући понављају код нас - европски пут, европска Србија, европска телевизија, европско ово, европско оно - су само продужена рука, исте и агресивне и, за ситну лову, наметнуте идеологије. Није неопходно имати десетку из математике, да се замисле само трошкови настали прањем новца, само кроз промену саобраћајних таблица, да би – побогу људи – наводно изгледале „европскије“.

Тиранија америчког Либерализма

Шта је то амерички либерализам, како је успео да се наметне готово половини, некад слободних земаља и како он функционише диљем целе земаљске кугле? О томе, како се та пошаст успешно пренела, проширила, укоренила и још преноси и на просторе бивше Југославије; како се успешно развила и развија, а још успешније примењује на нашим просторима, најбоље говоре агресивни коментари „наших“ читалаца, који често коментаришу чланке, с циљем да ућуткују све оне који не размишљају на њихов либерални начин, а који - тако им се макар понекад причињава - негирају њихове - њима толико значајне - либералне вредности.

Тријумф либерализма значи тиранију либерализма, објашњава Џејмс Калб у својој сликавито писаној књизи, због тога што се Либерализам проширује и на друштвено-политички домен савремене научне мисли и технолошке рационалности. Овај начин размишљања се данас сматра, од скоро свих, као уникатно ауторитативан, и све оне институције и уверења, која му се не супростављају, доживљавају се, у најбољем случају као непријатност, а у најгорем, као зло. Осим тога, Калб сликовито описује колико је либерализам само израз интереса и перспектива глобалних, привредних и менаџерских елита, а које су јако сумњичаве према најмањим облицима и друштвеним групама друштва, које је теже непосредно контролисати - попут породица.

Либерализам – најокрутнији идеолошки фанатизам, је сам по себи структурaлнa творевина власти и технократске моћи, обложене лажном хуманитарном фасадом, иза које се крије поган и прљав посао контролисања целог човечанства и његових природних ресурса.

Навешћу један, од хиљаду примера – коментара, написаних испод чланака, на чистом!? српском језику, као бурна реакција проузрокована сујетним осећањима коментатора: „Ово је Војводина, господинеТај и Тај и молим вас немојте уносити политику, тамо где јој места нема. “, настављајући: „Прихватам политичку различитост и припадам странци која негује политички дијалог, али ово стварно нема смисла.“, и то само зато, што је, у конкретном случају, та индивидуа одборник у Скупштини општине – општине, чији се назив помиње у коментарисаном чланку.

Новинар Ерик Норден, у раним годинама Вијетнамског рата, пише критичку анализу, објашњавајући како технократија и владајућа елита намеће свој претежно либерални поглед на свет, а под окриљем идеолошке маске либерализма, примењујући технологију ућуткавања левих прогресивних идеја, социјалних покрета и јачајући ширење агресивног англо-америчког милитаризма. Либералима, све ово успева, користећи моћне медије. Ту морал у потпуности одступа од користи и циља. Медији су стриктно идеолошки и пропагандно средство либерала.

По тврђењу Нордона, период либерализма почиње избором Френклина Рузвелта за председника САД, као комбинација култа личности и кејнзијанске економије (Кејнзијанска економија види улагање за добробит народа, као користан економски регулатор, који помаже да се успостави равнотежа економије у периодима дубоких рецесија).

Ова комбинација, посебно програм социјалне помоћи, је доста успешно зачепио празнину, неопходно потребну левим снагама, попуњавајући социјални и политички простор и тиме остављајући – привидно - али успешно, леве снаге без посла. Репресивно милитаризовање државног апарата и целе државе, је додатно погоршало положај бораца за људска и социјална права.

Савремени либерали, вешто процењујући и предвиђајући политику и политичке потезе других и одбијајући критичаре од своје политике, скрећу пажњу на низ измишљених решења, као што су брига за образовање, брига за здравље својих поданика, оснивање друштава за заштиту животиња, оснивање сигурних кућа, друштава ових, друштава оних и, што је њихов најјачи и најомиљенији адут у одбрани своје либералне идеологије; измишљање наводене опасности од измишљеног непријатеља или, још маштовитије, могућих напада и злочина непријатеља из иностранства или, у домаћој верзији, унутрашњих непријатеља који никако да схвате и не разумеју шта је либерална демократија. Изгледа, бадава је људима говорити – они не схватају, па не схватају?

Успостављањем планетарне тираније, Американци су до крајњих консеквенци довели концепт доминације западне цивилизације и њене улоге неприкосновеног хегемонистичког мисионара у сфери идеолошког погледа на свет и кодекс моралних вредности, политичког пројекта либералне демократије засноване на индивидуализму, као привилегији одабраних, економском концепту слободне конкуренције, нерационалне производње и бесомучне потрошње, дајући јој завршну социјалнопатолошку форму сигурног наговештаја скорог краја, отприлике се каже у једном, давно прочитаном чланку.

Дипломатија топовњаче и слободне трговине

Од 18. века, либерализам је глевни интелектуални и најпопуларанији начин владања, који се ослања на систем „топовњаче и слободне трговине“ и, као такав, оправдава се и пропагира јавности у целини. Посебно крајем прошлог и почетком овог века, то је, пре свега, изговор којим се врши агресивна друштвена контрола становништва, у својој – непосредно, а у другим земљама - кроз поданичке режиме тих земаља.

Подобне политичаре доводе на власт, на већ познати начин - кроз такозване обојене револуције; прво, униште економију, неметну своје либералне вредности, кривопролићем или на други начин; друго, доводе своје, добро обучене, политичке плаћенике на власт, аутентичне представнике народа, ако им је то политички потребно, оптужују, а преживеле, које није појела жута револуција, одводе и у Хаг. Примера је на претек: сви лидери бившег Варшавског блока, лидери ослањани на источни блок - како афричи, тако и азијски - лидери готово свих република бивше СФРЈ, затом, Садам, Гадафи, итд, итд. Пре ових дешавања, десила су се гнусна убиства својих – америчких угледних политичара, као што је било убиство Кенедија, и претходили су овом – преиоду деведесетих.

Жртвелибералног фанатизма

Почињући причу са педесетим, када је ЛИБЕРАЛИЗАМ био окосница Хладног рата и када је око тога постојао концензус Запада, почело се са масовним нагомилавањем наоружања. Брутално, и под покровитљством, ММФ и Свстске банке, Либерали су кренули на пут наве колонизације Трећег света. Истовремено, међутим, чинило се све да се америчко друштво осећа задовољно: развија се систем медицинске заштите, улаже у високо образовење, деле јефтини стамбени кредити...

Све у свему, развијаја се осећање, код властитог становништва, да је једино важна брига о кавалитету живота – у Америци и уопште на Западу, а да ужаси, које њихова елита чини у другим земљама, буду искључиво посао политичара - „не интересује их политика“. Ствара се егоцентрична свест становништва и елиминише могућност да јавност и интелектуалци преиспитују агресивну политику својих политичких елита. Американцима су била пуна срца, били су задовољни и изгледало је да је кренуло набоље – амерички сан се остваривао.

Међутим, у тим златним годинама америчког сна, Либерали руше и уништавају државе и народе у Индокини, да би, наводно, избегли домино елекат. Ову америчку авантуру, већина војних анатитичара сматра једном од најкрвавијих у историји ратова. Оно што се сматра незваничним почетком жртвовања у име америчког Либерализма, су убиства најзначајнијих људи Америке тих деценија, Џона Кенедија, Малколма Екса, а касније и Мартина Лутера Кинга и Роберта Кенедија. Серија жртава Либерализма ће се нставити и у наредним деценијама, али у другим и непослушним земљама.

Slobodan Milosevic Председник Србије, Слободан Милошевић, типичан је пример жртве тираније америчког либерализма уз свесрдну и издајничку помоћ домаћих поклоника те идеологије.НАТОје бомбардовао Београд 1999., убијајући хиљаде недужних цивила, јер се председник Слободан Милошевић, дрзнуо да не преда српску покрајину Косово.“, може се прочитати у многим медијским извештајима. „Садам је био добар момак, када га је Реган наоружавао, лош момак, када је Бушов отац повео рат против њега, добар момак, када је Чејни пословао са њим, као и лош момак, када је то Бушу мађем било потребно...“, извештавају, слично томе и у то време, многи медији

Међутим, насупрот златном добу 50-60 година, у току задњих неколико година, нема много разлога да просечни Американац буде задовољан, уживајући у лагоданом животу „америчког сна“. Нема више новца, нико да се ни по глави почеше због недостатка новца, за који се некад - 50-60 година - подаразумевало да га мора бити.

Током протеклих неколико деценија, амерички главни ратни викари - заговорници технократске друштвене контроле света и брижни мајстори свог заната - јадници, који су стално „невољно присиљени“ да нападају и бормбардују друге земље и то обавезно и само из хуманитарних разлога – богами, никаквих других - и осећаја "одговорности за заштиту" тих несрећних народа, а које наводно угњетававају њихови лидери - успевају да створе властиту ауру, зрачећи, прво Америком, а онда и целим окупираним светом.

Релативизовање властитих грешака и туђих вредности

Упркос сталном инсистирању на својој скромности, непристрасности, честитости и умерености, ЛИБЕРАЛИ су најокорелији идеолошки фанатици. Међутим, они који се усуде да стану на пут тако немилосрфној идеологији, или се само усуде да преиспитују њене вредности, наићи ће на брзу и жестоку одмазду, где ЛИБЕРАЛИ не бирају средства у кршењу противника и не штедећи чак ни животе, како својих следбеника, тако и омрзнутих противника.

Тако, одишући лажном толеранцијом, разумевањем и отвореношћу, ЛИБЕРАЛИ се не задовољавају тиме да им се само други не супростављају, како посредно, тако и непосредно, него и даље инсистирају и траже - од својих противника - да покажу и докажу, потпуно и безрезервно прихватање њихове идеологије. Ни прихватање, само по себи, не може задовољити фанатике, него даље инсистирају да противник покаже и примени њихову идеологију, не штедећи напоре у дисциплиновању јавности и испирању здравог разума. Не одустају, док се не увере да су победили здрав разум противника и док их противничка јавност не увери да је непогрешиво и чврсто на путу њихове идеологије. Не наседају на декларативене политичке изјаве „опредељени смо за вашу политику“, него настављају са жестоким притиском, док сами не закључе „ово су добри момци“.

Да би лакше ово спровели, либерали прибегавају свом провереном, поузданом и омиљеном методу - методу релативизације својих грешака и грехова. Дакле, држе се мамксиме „не постоји апсолутна истина, нема апсолутног добра и зла, допуштајући монохрому пустош мале разлике сенке од сивила“. Таква перспектива, очајања и песимизма и, на крају, нихилистичка манипулација, било које или свих вредности. То, такође и наводно, даје моћан механизам за заустављање и онемогућавање развоја екстремизма. То, како тријумфално каже гуру либерализма, Данијел Бел, даје предуслов да се коначно прогласи КРАЈ ПОТРЕБЕ ЗА ИДЕОЛОГИЈОМ. Да и ово није издржало тест времена, види се по догађањима широм света – непрекидно се воде ратови.



Штампа

9 коментари::

Mile је рекао...

Јасно је као дан, али шта ми ту можемо променити - ми, као мала и зависна нација и држава. Узгледа, мало?

dane је рекао...

Važno je da oni određuju kada će se proglasiti i reći "KRAJ POTREBE ZA IDEOLOGIJOM". To, je kao i sa ideologijom globalizma - liberalizma, oni je nametnu, postignu cilj, i onda kažu - dosta je igre. Ničija ije do zore gorela, pa tako neće valjda ni njihova vječno trajati. Mora se to zlo uništiti, kao i mnoga prethodna, ali, nažalost, mnogo će žrtava pasti. Kapitalizam - njegove elita, je uvijek uzrok rata.

Zile је рекао...

Sve je dobro rečeno i ništa novo, bar što se tiče SAD-a.

Bozidar Sikanjic је рекао...

Pocinjem citati clanak i razmisljam kako je sve napisano tacno, samo nije liberalizam problem nego oni sto se kriju iza njega. Zamislim se dvije minute, izmijenjam nekoliko slika, definicija, pojmova i djelica istorije, skuvam nesto u glavi i shvatim da su isti ti koji "iskrivljuju sliku" liberalizma i kriju se iza njega taj isti liberalizam i stvorili.
Definisali ga, kreirali takvog kakav je, manjkavog i supljeg, da bi mogli te rupe koristiti i kriti po njima svoje pravo lice....

P.S. Oprostite sto ne koristim čšćđž u komentarima. Ruzna navika, nista vise...

Goran Vidović је рекао...

Drug moj
Mislim da američki liberalizam danas nije reprezentativan primjer (ako je ikad i bio) liberalizma, a pogotovo ne socijal-liberalizma koji danas preovladava.
To što je jedan američki advokat došao tobe (što bi rekli braća muslimani) i ukazao na tiraniju liberalizma (američkog, ne svjetskog) i to što je sociolog Bell (koji za sebe kaže da je socijalista u ekonomiji, liberal u politici i konzervativac u kulturi) 1960 godine objavio knjigu Kraj ideologije (misleći pritom na iscrpljenost političkih ideja u pedesetim godinama prošlog vjeka) nikako nemože biti primjer ocjene liberalne ideologije.Nije ni prvi ni zadnji put da zli i pokvareni ljudi iskoriste ideologiju za ostavrivanje ličnih ciljeva, i pošto se u tekstu često pojavljuje liberalizam i liberali bez pridjeva američki stiče se utisak da si mislio na vaskoliki liberalizam.
Ako je tako mislim da nisi u pravu pošto ima dosta primjera da je ideja liberalizma donijela i dosta dobra ovom svjetu.
Jedan primjer je i Partija Centra iz Švetske (Centre Party, Sweden) koja je socijal-liberalna partija i vlada kao dio koalicije već duži niz godina. A Švetska je, moramo to priznati, zemlja sa jednom od najboljih socijalnih politika u svijetu.

Ivan је рекао...

Pa, valjada dovoljno govori sam naslov "Тиранија америчког либерализама", o tome o kom se liberalizmu radi, jedno, a drugo, mislite li da i ta bajna Svedska ne pomaže okupaciju svijeta, uglavnom indirektno kroz okupacionu mašinu NATO, inače, kako bi se tako razvila, nije valjad od ribolova u ledenom moru?

Danilo је рекао...

Па, неће ли господа коментатори тврдити како ни "Парада поноса", није дело Либерализма, да ли америчког или неког другог западног зла - свеједно, или неке друге западне идеологије? Педери и лезбејке треба да имају иста права као и остали, али не и већа - други не траже да парадирају и руше град. Та, маните, молим вас, па и то што човека-аутора нападате је, такође, иста та ратна идеологија - идеологија која не дизвољава другима да говоре и која је водила преко 150 ратова, само од 1945., па до данас. Сад, у овом моменту, води најмање два или три рата - она видљива, а невидљивих, ко зна колико.

milenkovisnjic је рекао...

Или, прецизније:


Либерализам се најчешће дијели на Економски либерализам - залагање за сто мању државну интервенцију у економији (запдни) - те социјални либерализам - незадирање ДРЖАВЕ у приватни живот појединца (Шведски и неке друге земље). Ето, зато је, друг мој, боље у Сведској, него на Западу.


Економски либерализам


је назив за економску компоненту либералне идеологије, а поготово класичног либерализма, а који се одражава кроз став према којој се економски систем неке земље мора темељити на капитализму, односно начелу лаиссез фаире и приватним средствима за производњу. Иако економски либерали у одређеним околностима могу прихватити државну интервенцију у економију, у начелу сматрају да слободно тржиште мора бити што слободније од било каквих фактора који сметају компетитивности и слободној трговини. Економски либерализам сматра неприхватљивим планску економију те се супротставља концептима меркантилизма, државног капитализма, социјализма и корпоратизма.


Социјални или друштвени либерализам


је израз са два значења која описују либералне политичке идеологије.
У првом значењу се социјални либерализам односи на онај сегмент либералне мисли који сматра како су права и слободе појединца у његовом приватном животу, тј. која се односе на области живота као што су брак, слободно вријеме и сл. - далеко важнија од права и слобода појединаца у његовом јавном животу, односно од економских слобода на којима инзистирају економски либерали.
У другом, много чешћем значењу, социјални либерализам се односи на струју либерализма која за разлику од класичног либерализма сматра како држава мора играти важну улогу у друштвеном животу као јамац једнакоправности грађана, чак и ако то укључује интервенцију државе у привреду или установљење института позитивне дискриминације и социјалне скрби.


Ето, то би било толико о недоумицама и ЛИБЕРАЛИЗМУ, уопште. Има ту, још и конзервативни и...

Нема краја је рекао...

Šta dodati, nego da je taj takozvani američki liberalizam mala maca za ove naše liberale, koji su sve opljačkali, pod izgovorom demokratije i liberalizma. Sve opljačkali i uništili omladinu i narod, samo da bi se dokopali državne imovine. Ukinuli su državnu imovinu - zakonom o privatizaciji - pod izgovorom da se sve mora privatizovati, a sad i oni propadaju. E, to propadaju, je jedina pravda, kao što je i pravda, da neće imati njihova djeca robova, jer se potomstvo, zbog bijede, gotovo ugasilo. Ugasiće se i narod, pa neka onda uživaju sami u svojim bogastvima, koje neće imati ko ni održavati, jer neće biti priraštaja stanovništav zbog bijede.

Постави коментар