Претећа азијска чаршија
Главни град БиХ-е је већ 25 година очишћен од „неверника“, постајући све више и више азијска прљава чаршија. Хришћани, становници БиХ-е, одлазе у тај град само из тешке невоље, плашећи се провокација и насртаја агресивних брадатих исламиста или подозривих погледа жена покривених хиџабом (муслиманска женска марама).
Они несрећнији, који ипак морају некад ићи у неку сарајевску институцију, на сваком другом шалтеру ће сусрести службенице покривених глава. Тешко ће неко препознати своју бившу девојку. Из страха, за хришћане је постало неписано правило, да за добијање обичног документа у Сарајеву (око 200 хиљада хришћана протерано), људи скупо плаћају адвокате, а неки жртвују и своје супруге или још боље бабе; правдајући се „мушким“ изговором да за њих нема опасности, будући да нису војни обвезници.
У граду Сарајеву је препуно споменика, подигнутих онима који су страдали током „српске опсаде града“ 1992-1995. На табли улаза у зграду „Вијећнице“ пише да су зграду запалили “четници”. Није баш охрабрујуће за оне који су у току протеклог рата једва живу главу извукли из тог града. С друге стране, не постоји никакво обележје жртвама злочина који се догодио нападом на српске сватове 1. марта 1992. године.
Да буде већа иронија, тај гнусни злочин се десио испред саме православне цркве у Сарајеву, а много пре „опсаде града“. Ако не оставити неки траг о српским жртвама, а оно бар због вечног подсетника на дан почетака крвавог верског рата у БиХ; првог потезања обарача, на коме су прст држали Алијини исламисти. Нема ни трага о постојању 200 хиљада хришћана, чији су преци живели, радили и градили тај некад прелепи град. Нема, јер су им смишљено заметнути трагови.
Шта је данас Босна и Херцеговина?
По много чему, данас је ситуација у Босни слична оној која је била под аустро-угарском владавином од 1878. до 1908. Као што је Беч анексију БиХ сматрао приликом да ојача бечку Круну и ослаби растући утицај Србије на Балкану, молба БиХ за чланство у ЕУ је само потврда „жеље“ БиХ да „дели европске вредности“, неминовно постајући пре тога чланица НАТО-а. У принципу, разлика садашње ситуације од оне из деветнаестог века је у томе, да ововремену „анексију“ јавно подржава Београд, за разлику од Тајне конвенције Милана Обреновића, потписане 28. јуна 1881. године.
Иако су и остале државице бивше Југославије под протекторатом Запада, БиХ је непосредно под чизмом НАТО-а. Њен „интегритет чувају“: Веће за имплементацију мира, који прати провођење Дејтонског мировног споразума; Канцеларија високог представника (ОХР), који моделира политички живот и коме је мандат продужен на бесконачно; оружане снаге НАТО-а и његовог локалног војног сателита – ОСБиХ.
Обавезно задуживање код западних финансијских институција, одавно је уписало ову силом створену творевину на списак без повратка – дужничко ропство. Амерички амбасадор у БиХ је савремени Бењамин Калај. Главни штаб ширења радикалног исламизма је џамија краља Фахда на Али-пашином Пољу Сарајево. Није случајно да се Амбасада САД налази управо на месту некадашње највеће касарне ЈНА. БиХ има наметнут Устав; импровизована уставна документа који има, само су додатак Дејтонском мировном споразуму.
Иако је БиХ без икаквог интегритета, Високи представник, Аустријанац словеначког порекла сматра да молба за чланство БиХ у ЕУ одражава тренутну реалност и интересе босанског народа. Високи представник ЕУ за спољне послове и сигурносну политику, Федерика Могерини каже да је “запањена успехом босанске економије“. Офуцана фраза једног од хиљаде ни од кога изабраних евробирократа.
Међутим, ради истине, БиХ је у економском колапсу: БДП пада, има хроничан негативан трговински биланс, незапосленост је 40-50% одсто, кампови за обуку терориста нису више вест дана. Иако више нико не зна колики је спољни дуг БиХ; ипак, оно што се нагађа, наводно је ништа у поређењу са Хрватском (56), Словенијом (62), као и „перспективним кандидатом“ Србијом (36); све бројке у загради су у милијардама.
Лисабонски уговор налаже „добровољним кандидатима“ да морају имати политику засновану на вредностима поштовања људског достојанства, слободе, демократије, једнакости, владавине права и поштовања појединачних људских права, укључујући и права припадника мањина. Шта од свега тога има БиХ? Ништа! Стални притисак на Републику Српску, да се одрекне својих уставних надлежности и какве-такве аутономије, само је додатни доказ да БиХ као држава неће имати ни век комарца.
Република Српска: опстати или нестати?
БиХ ће ускоро уместо молбе за улазак у ЕУ, добити понуду за улазак у НАТО, што ће произвести несагледиве последице за Републику Српску, која „ни по живу главу“ не жели ни у једно ни у друго. Под снажним утицајем пријатељске Русије, која још једина снажно подржава Дејтонски споразум, једини гарант опстанка Српске, српски ентитет одолева политичким олујама и финансијским уценама. Службени Београд пере руке од Српске, сматрајући је препреком за „њен европски и НАТО пут“. Ања Филимонова каже да ће потписани Пакт Србије са НАТО уништити Републику Српску!
Републику Српску, са повећаним интензитетом, Сарајево и Запад оптужују за све и свашта, да је извор свих недаћа у Босни и Херцеговини. Под сталним притиском верског једноумља из Сарајева, може ли се заиста говорити о грађанској и националној једнакости; заједничкој будућности и напретку земље? Не може, а закључак о једином могућем решењу се намеће сам по себи.
Кроз протекле две године, почињући негде у исто време кад су односи између Русије и Запада, због украјинске кризе, почели да се погоршавају, кренула је бесомучна политичка хајка и немилосрдан информативни рат против “руског тројанског коња на Балкану”. Томе су значајно допринеле и београдске марионете. Прво, политички изолујући Бања Луку, посебно председник владе Србије; почело се показивањем веће љубави према Сарајеву; а онда, потписивањем Пакта са НАТО, Београд је задао и завршни ударац Српској.
По налогу Високих представника, Републици Српској је одузето 69 уставних надлежности које су пренесене на Заједничке органе у Сарајеву. Тачку на лошу навику Калаја, коначно је ставила влада Милорада Додика. Али на општим изборима 2014. доста се тога променило.
Иако је на изборима за Заједничке органе БиХ Додикова странка добила једног посланика више од српске коалиције „Савез за промјене“, бошњачки представници нису хтели у влас са „сепаратистима“. На крају, Бошњаци су формирали власт са опозицијом из Српске коју је подржао Београд. За српског члана Председништва БиХ, изабран је неолиберал и председник ПДП, Младен Иванић, такође из коалиције „Савез за промјене“. Увидевши игру тандема Београд-Сарајево, Иванић је брзо поднео оставку на место председника своје странке, задржавајући гласовима освојен мандат члана Председништва БиХ.
Може ли се одбранити Република Српска?
Настављајући притисак на Српску, бошњачки и српски представници коалиције „Савез за промене“, а без консултација са владом Републике Српске, донели су тајну одлуку о подношењу молбе за чланство у ЕУ. Наиме, 26. јануара 2016., Вијеће министара БиХ је тајно одлучило да покрене систем координираних евро-интеграционих процеса. Огорчена на издају и превару, Бања Лука је оштро реаговала, дајући бројне изјаве против Брисела и Запада у целини.
Под појачаним притиском и мало ослабљеном политичком снагом, након избора 2014. влада Српске је била приморана да направи неколико „рискантних“ потеза. На пример, најаву могућег референдума у Републици Српској о суду и тужилаштву БиХ (противно Уставу, закони се стално намећу Српској), није подржала српска опозиција, држећи се Вучићевих сугестија да се не „баца грана“ на европски пут Србије. Због сплета околности, датум одржавања тог референдума још није одређен, иако је предлог усвојен у Скупштини РС.
А онда, ко зна по који пут, нови ударац из Сарајева и од Запада. Неуставни Уставни суд БиХ је 26. новембра 2015. године донео решење о забрани прославе Дана Републике Српске. Непосредно по објави те вести, најављен је референдум и по том питању. Надаље, већ две године, бошњачки представници не дозвољавају да се објаве резултати пописа становништва, тражећи да се прихвати њихов захтев о праву пописа свих Бошњака, па и оних који су рођени и живе у иностранству.
Уколико, пак, Босна и Херцеговина икад добије статус кандидата и ако буде постојала ЕУ, онда ће то значити нови притисак за спровођење болних реформи, које би имале за циљ уништење свега онога мало што још није уништено. Смисао тих реформи, под слоганом „бољег функционисања државе БиХ“, била би потпуна концентрација власти у Сарајеву; углавном, због лојалности Западу и Турској, као и због историјске бошњачке русофобије.
Вашингтон и Брисел јачају своје присуство на Балкану, видећи га као прилику брисања утицаја Русије и међу Србима. За сада, на Балкану, једино Бања Лука и делимично Скопље, дају знаке отпора хегемонији Империје Зла. Чврст став власти Српске у вези са правима Републике Српске ризикује још једну рунду оптужби за њен сепаратизам и нови талас напада на српски ентитет.
Каква ће бити реакција Русије у случају терористичких напада на простору Српске, незахвално је, а и рано је нагађати? Поуздани извори говоре да ће их бити сигурно, дајући НАТО-у повод за нову интервенцију. У свој европски Рај, очито је да је Европска унија добила захтев будуће чланице, чији су унутрашњи проблеми нерешиви и који се никад неће моћи решити; наметањем, па ни силом.
У основи свих ових бошњачких уцена, помогнутих од Запада, лежи сан Алије Изетбеговића, сањан у његовој „Исламској декларацији“, према којем и по сваку цену Босна мора бити већински муслиманска. А, то је могуће само на један начин – смањењем броја „неверника“. И летимично прелазећи кроз овај текст, тешко је не приметити да су Републици Српској остала само два избора: потпуна независност или, нестанак на географској карти.
Извор: Српски културни клуб
0 коментари::
Постави коментар