Америка се приближава Кини

Миленко Вишњић

Често се може чути или прочитати у медијима, разним службеним и неслужбеним коментарима, као што угледни познаваоца прилика, Едвард Херман, Вебстер Тарпли, Џералд Селенте, Наоми Клајн, Џон Перкинс, Дијана Џонстон, Мајкл Паренти, генерал Пјер-Мари Галоа; Јирген Елзесер, Мануел Оксенрајтер, Наталија Нарочницка, Џон Локланд… и у разговорима обичних људи, да САД-е напуштају Европу. Ух, туга! То даје јаке мотиве за радост, онима који би најрадије желели да се то и деси.

Такође, може се чути из сличних извора, да та сила није више заинтересована, односно, да оставља Европу препуштену саму себи и на миру. Још мање, да та земља верује било коме у истој тој Европи, него да је то промена политике САД-а - наглим и значајним заокретom у вањској политици, под називом Обамина доктрина (непријатеље смрвити, а "пријатељима" завртати уши).

Заокрет, одакле? Према куда? Јесу ли САД-е, војно окружујући Русију и размештајући балистичке пројектиле - по самој периферији Русије - у земљама бившег Варшавског пакта и шире, дуж целе руске границе, завршиле посао са Русијом и Европом или је само у питању промена глобалне стратегије САД-а? Јесу ли САД-е, од распада СССР-а и формалног краја Хладног рата, смањиле издвајања за војне потребе и производњу наоружавања и ширења глобалног утицаја под притиском? Је ли Перестројка Горбачова смањила апетите према руским природним ресурсима и жељу Запада да мало препланинари преко Урала? Је ли Јелцинов, често поспани и поданички однос према Вашингтону и, Западу у целини, ојачао Русију? Не, одговор, на сва та питања, је негативан!

Да мало погледамо анализу склоности САД-а за разбацивањем, ионако тешко опљачканог новца? Отетог, како ратовима, тако и на локалном плану - од својих, све више незапослених , пореских обвезника. САД-е су у 2011. години, само за непосредне војне потребе потрошиле 739 милијарди долара, а према лондонском Институту за Стратешке Студије, укупно око 1000 милијарди долара, рачунајући укупне трошкове министарства одбране. Лако је њима кад имају вишка новаца од незапослених двадесет и кусур милиона пореских обвезника. То је, отприлике, потрошња која је већа од наредне 42 државе на истој листи потрошње министарстава одбране или, веше него БДП, већине земаља ове планете. То је велики новац и за нас богате.

С друге стране, као озбиљна земља, са седам хиљада година дугом историјом државности, Кина је у војне сврхе потрошила тек око 10% од америчких издвајања за исту годину или око 110 милијарди долара, што је само делић онога што су проћердале САД-е на наоружање. Али, зато, Кина је због свог динамичког развоја и чврсте одлучности да очува и остане суверена земља, постала - обележена, као непријатељ број један. До недавно је тај атрибут носио Ислам, као целина, сем неких малих земаља које САД-а служе само да се не потврди правило - Босна, например. Ислам је титулу - непријатељ број један, наследио, после септембра 2001., од СССР-а. Још један и, вероватно највећи проблем, је чињеница због које се све ово и дешава, а то је да је већ одавно утврђено да у Јужном кинеском мору лежи око 210 милијарди барела резерви нафте.

Било би непоштено не нагласити и истаћи да ново војно држање - ратнички гард, САД-а према Кини, никако није последица неке агресивне политике Кине према било којој земљи, па ни према САД-а. Кинеска доследност и чување државног достојанства и дигнитета, је константа у СБ Уједињених нација. Никада до сада није изневерила принципе правде, па ни онда кад је наша кожа била у питању, па ни онда када наш старији брат није смео да каже - Нет.  Остали су то што јесу - велики народ.

Кинези имају историјски изграђено достојанство и као народ и појединачно - као људи. На то Пентагон, нисам сигуран, да рачуна? Пентагон је одлучио да заузме такав чврст став према Кини, само зато што је Кина постала важан, независан економски и геополитички играч у светској политици - глобална сила. Само вазалске државе, као што су такозване земље у транзицији, међу које, нажалост, спада и овај наш мали простор, морају примењивати политику глобализације света, али Кина - никако. Та глобализација одговара, нажалост, нашим локалним лоповчићима - политичарима. Они обожавају "демократију-глобализацију".

САД-е су више од две деценије, наизглед, занемаривале своје, како војне, тако и економске, интересе у источној Азији.  Да ли је то тако и зашто? Прошле године, 2011., Обамина администрација је најавила стратешки заокрет у својој спољној политици, усредсређујући своју војну и политичку пажњу према азијском Пацифику, посебно југоисточној Азији, односно Кини. Термин стратешки заокрет је термин који је увео отац британске геополитике, Халфорд МакКиндер, а користио га је у различито време, прво за Русију, а касније и за Кину, као силе чији је географски и геополитички положај представљао јединствен изазов за Англо-Саксонце, до 1945., а после рата, за америчку хегемонију. Никад они неће престати да шире зло, док се не распадну к'о лубеница или, као што је Хитлер завршио, пре тога убијајући 60 милиона људи - извршио самоубиство. Шта се чекало и тада, а шта се чека и сада?

Обамина доктрина

Током последњих месеци 2011., Обамина администрација је јасно дефинисала спремност нове јавне војне претње америчком војном доктрином и то, након потпуних америчких војних неуспеха у Ираку и Авганистану. Током Обамине посете Далеком истоку, посећујући и Аустралију, амерички председник је представио оно што је касније добило назив Обамина доктрина. Шта је то Обама, у свом говору у Аустралији, рекао што је поставило азијски Пацифик као приорите у америчкој стратегији?

Централни елемент Обамине посете била је најава стационирања најмање 2.500 елитних Америчких маринца у Дарвину, на северу Аустралије. Поред тога, уз низ значајних паралелних споразума, у току су и стални разговори са Вашингтоном, например, летови дугог домета америчких беспилотних летилица за надзор, са удаљеног острва Кокос - Аустралијска територија у Индијском океану. Такође, САД ће добити већу могућност коришћења база аустралијских ваздухопловних снага за америчке авионе и повећање броја патрола, бродова и подморница, које патролирају у Индијском океану - на западној обали Аустралије.

Шта је Обама рекао у Аустралији и који су то циљеви

Са највећим нуклеарим потенцијалом у свету и око половине човечанства, Азија ће, у великој мери, одредитити да ли ће век пред нама бити у знаку сукоба или сарадње земаља. Као председник САД-а, он је, дакле, направио осмишљено и стратешко решење. Као народ који припада Пацифику, Сједињене Државе ће играти већу и дугорочну улогу у обликовању овог региона и његове будућности. Он је наредио свом тиму за националну безбедност да америчко присуство и мисија у азијско-пацифичком региону буде највећи приоритет. Као што су планирали и буџет за будућност, они ће издвојити средства неопходна за одржавање њиховог јаког војног присуства у овом региону. Амери ће сачувати њихову јединствену способност да пројектују моћ и одврате претњу, од сукоба ка миру. Њихови трајни интереси у региону, захтевају њихову сталну присутност.

- Сједињене Државе су пацифичка сила и ми смо ту да и останемо. Заиста, ми смо већ модернизовали америчко одбрамбено понашање широм азијског Пацифика. А, то ће бити још и више проширено - одржавањем нашег снажног присуства у Јапану и на Корејском полуострву, а истовремено повећавајући своје присуство у југоисточној Азији. Наш став ће бити флексибилнији - обезбеђујући нашим снагама нове могућности, како би се осигурали да наше снаге делују потпуно слободно. Верујем да можемо да се одупремо заједничким изазовима, као што су ширење утицаја и поморска сигурност, укључујући сарадњу у Јужном кинеском мору. - завршио је Обама.

Кина је главни стратешки циљ

Као и код многих операција Вашингтона, распоређивање реченог релативно малог броја од 2.500 нових америчких маринаца у Аустралији, могло би да сугерише и далеко већа ангажовања у Пацифику. У августу 2011., Пентагон је представио свој годишњи извештај о кинеској војној моћи. Извештај наводи да је Кина затворила кључне технолошке рупе. Заменик помоћника секретара одбране за источну Азију, Мајкл Шифер, рекао је да темпо и обим војних инвестиција у Кини "омогућава Кини да настави јачање војне способности и снаге, која, верујемо, да је потенцијално дестабилизирајућа за регионалну војну равнотежу, повећавајући ризик од неспоразума и грешка, а може се десити да допринесе и погоршању регионалне напетости и страхова".

Он је навео да је, кинеска израда побољшаних авиона из совјетске ере и развој властитог кинеског, Ј20 Стелт Фајтера, индикација нове способности Кине, која захтева више активан и одлучан амерички војни одговор. Шифер је, такође, навео кинески простор и сајбер операције, рекавши да је "развој мултидимензионалног програма за побољшање кинеске одбрамбене способности, с циљем да ограничи или потпуно спречи непријатеља".

Далеко од тога да су забринуте европске земље, чланице НАТО савеза, због америчког окретања ка азијском Пацифику. Оне би требале да се радују и поздраве чињеницу да су САД спремне да се, у име целог савеза, саме ангажује у овом новом стратешком изазову!? Откад то?

Филип Хамонд, државни секретар за одбрану Велике Британије, да би ово ново окретање према  истоку разјаснио европским чланицама НАТО, у обраћању у Вашингтону, у јулу ове године, изјавио је експлицитно, да је нова промена америчке политике одбране у азијско-пацифичком региону недвосмислено усмерена према Кини. Хамонд је рекао да "растући стратешки значај азијско-пацифичког региона, захтева од свих земаља, а нарочито САД, да се огледа у њиховом стратешком држању, пратећи развој Кине, као светске силе".

Наставиће се:

Филтрирана информација, која је већ дошла до медија о стратегији такозване "битка ваздух-море", је разрађен детаљан план, како су САД-е замислиле напад САД-а на Кину. Изгледа, да стварно јесу?

Штампа