субота, 05. август 2017.

Вучићев потпис - задњи и најкобнији

Немачка се тешка срца задовољила обавезујућим међународним државним уговором између Београда и Приштине, који не мора обавезно садржавати поглавље о формалном признању; а САД су пристале на попуштање, прихватајући немачки захтев, уместо обавезног узајамног признања.
Вучић је свестан на који начин је 2012. године дошао на власт. Пре доласка на власт, он је знао цену владања – да се његов мандат и „европски пут Србије“ морају платити српском територијом, за сада само Косметом.

Вучић је оштроуман и паметан, да би превидео како су прошли његови идеолошки претходници, онда кад су почели успоравати процес признања Косова. Након пет година владавине, и сам се нашао у сличној, само још тежој ситуацији од својих претходника – запала га је дужност као ни једног политичара у историји цивилизација.
Било би то први пут у историји и на целом свету – да се без рата или без неког међународног споразума, а све у име српског народа, одрекне његове колевке културе и историје, уопште, колевке његовог развоја и опстанка.
Иако је можда и сам изненађен у шта је упао, Вучић мора да је свестан да је његово ремек дело, „Бриселски дијалог о Косову“, главни разлог да га Запад још уопште трпи: да му је „опростио његову ултранационалистичку прошлост“, и да му толерише његову све већу самовољу, као и политику непоштовања основних грађанских и људских права, и слободе медија.
С друге стране, њему је Запад захвалан (али га можда и сажаљева и исмејава) за поклањање српских природних ресурса и плаћање из државне касе долазак тзв. страних инвеститора. Није му мање захвалан и за задужење земље Србије, увећано неколико пута у односу на наслеђено.
Запад му је захвалан, посебно, што је успео да мало промени и српску свест, прилагођавајући је према оној Веберовој теорији… Оно што Вучић можда није свестан, јесте чињеница да је за Запад Србија увек велика, и кад је била мала као за време Недића. Нема сумње да је признавање Косова, Вучићева главна полуга за опстанак на власти, макар до краја његовог мандата.
Уклањањем те најважније полуге, Вучић би био још више, и под већим притиском по свим питањима, као што су владавина права у Србији; али, посебно, раскид Београда са Москвом. Можда би све претходно некако и преживео, али раскид са Москвом – бојим се, тешко да би могао. И ако би и то преживео, завршио би као и остале марионете.
Његово величанство, „унутрашњи дијалог“
Знајући све то, Вучић је покренуо тзв. „унутрашњи дијалог“. Он ће учинити све да се оправда пред својим газдама, да за тренутни неуспех формалног признања Косова он не носи никакву кривицу: те крива је „грађанска“ опозиција, те „екстремна десница“ неће да разговара, те СПЦ се противи, те САНУ је подељена, те тешко је тек тако променити Устав…
Иако годинама потписује документа везана са независност Косова, најновијом манипулацијом, названом „унутрашњи дијалог“, Вучић ће засигурно продужити свој политички живот. Докле ће Берлин, можда мало и Вашингтон због НАТО-а, трпети његове манипулације, видећемо можда и ускоро.
Знам само једно: да је српски народ већ огуглао на све његове марифетлуке, и не само његове; да народ стрепи и стално живи у неизвесности и неком страху; да више нема воље ни снаге да се буни, а камоли бори; тако да је готово немогуће саставити критичну масу за побуну због губитка Космета.
Нажалост, то је тако, и то је српска непријатна реалност, која је почела распадом бивше заједничке државе, а погоршана државним ударом 2000. године – од када је Србија незванично прихватила капитулацију, пред много моћнијим и вечитим непријатељем.
У међувремену, под утицајем „европских вредности“, многи Срби (посебно они који живе у Београду и осталим великим градовима), ако нису већ били такви, не марећи за народну слободу и духовност, постали су себични, саможиви и алави, мислећи само на физичко уживање.
Како ће отићи у иностранство на одмор, како ће се тамо што боље провести, што више потрошити буџетских новаца; како ће купити БМВ или неки луди џип или, како ће направити луду журку, мисли су које не напуштају многе српске усијане главе.
А да се оптерећују тамо неким Србима, на тамо неком Космету – богами такви неће, и зато ће дати подршку Вучићу. О припадницима националних мањина и Срба „грађана“, да и не говоримо.
И сам сам „тамо неки Србин“, додуше западно од Матице, те ми није нимало тешко саосећати са онима које је Београд лаконски предао у руке њихових убица. Ту „срећу“ косметским Србима је омогућио Дачићев параф и Вучићев не баш исписан потпис, који су давно осушени на тзв. Бриселском споразуму
Као да су одједном почели бринути о части својих потомака, ти исти Дачићи и Вучићи, за све што су потписали против интереса своје државе и народа којем наводно припадају, сада траже покриће за сва своја недела, покрећући кампању тзв. „унутрашњег дијалога“ .

Штампа

0 коментари::

Постави коментар