Овај чланак је посвећан, не изношењу властитих ставова о дешавањима око Сребренице и о суђенима у Хагу, него и само преношењу и повезивању анализа, које су темељно дали Ед Херман и други истраживачи, а користећи као основу књигу Жерминала Чивикова, "Der Kronzeuge - Крунски сведок", и неке друге изворе.
У супротном, то ће сигурано некад бити поново узрок неких будућих међуетничких сукоба. То одговара само непријатељу и Срба и Бошњака, а то се зна ко су - Запад и издајници, и једних и других.
У својој књизи, Жерминал Чивиков, користећи изворе трибунала, доказује да је група Дражена Ердемовића - Шкорпиони била поштеђена привођења и суђења и да њени чланови, пред лицем правде, нису били третирани на исти начин, као што су остали оптужени Срби.
Фарса са самим процесуирањем Ердемовића, је била, по тумачењу Жерминала Чивикова, само чување каквог-таквог кредибилитета Трибунала пред светском јавношћу. Чињеница је, такође, да та група није била етнички српска - Ердемовић, Бошкић, Франц Кос, Зијад Жигић.. најпознатији јавности, нису били етнички Срби, иако је дуго времена ова група представљана и доживљавана као "чиста" српска.
Фарса са самим процесуирањем Ердемовића, је била, по тумачењу Жерминала Чивикова, само чување каквог-таквог кредибилитета Трибунала пред светском јавношћу. Чињеница је, такође, да та група није била етнички српска - Ердемовић, Бошкић, Франц Кос, Зијад Жигић.. најпознатији јавности, нису били етнички Срби, иако је дуго времена ова група представљана и доживљавана као "чиста" српска.
Чињеница је да се у хашким архивама највише налазе досијеи српских „ситних риба“, док „крупне рибе“, из других етничких група, углавном пролазе некажњено.
„Игнорисање“ улоге саучесника „у злочину“ - неизвођење чланова те групе пред суд, у овом случају, снажно открива да су хашки тужиоци и судије били ангажовани у политичком пројекту: заштите „кључног сведока“- сведока Ердемовића који је био спреман „да каже све оно што хашки трибунал буде захтевао од њега, као и у обструкцији или спречавањуе изношења било каквих других доказа, који би могли да угрозе кредибилитет овог „крунског сведока“.
Велики број Срба је добијао вишегодишње затворске казне, не због убијања, већ због физичког малтретирања, или једино због „пасивности“, или због непримењивања свог командног ауторитета у спречавању кривичних дела (Драголић Прчак, - 5 година, Милојица Кос - 6 година; Млађо Радић - 20 година… између осталих).
Tребали би поново да се запитамо, зашто тужилаштво није позвало или привело било ког од учесника у тим злочинима, да би пред судом говорили и појаснили неразјашњено?
Review of Germinal Chivikov's book. Devastating Indictment of the International Criminal Tribunal for the Former Yugoslavia
Пише: Edward S. Herman (Едвард Херман)
Aнализа књиге, Герминала Чивикова (На немачком: “Der Kronzeuge - КРУНСКИ СВЕДОК“, 2009., превод Џона Лофланда - доказује поразне чињенице о ICTY-Међународном кривичном суду за бившу Југославију у Хагу.
Ова књига нуди доказе „да Трибунал не поступа у складу са традиционалним међународним правом - то је пре свега политичка, а не правна институција, која има своју пројектовану политичку улогу". Ово није први стручни рад који оштро критикује хашки суд - Лофландова књига „Травести“ у издању „Плутоа“, 2006. и књига Мајкла Мандела „Како је Америка прошла некажњено са убијањем“, у издању „Плутоа“, 2004., су такође веома снажне критике Трибунала.
Али, ова Чивикова књига је јединствена по свом веома упорном и изузетно делотворном концетрисању на само једног сведока, Дражена Ердемовића, као и на хашке тужиоце и судије који су се бавили овим сведоком. Ердемовић је био кључни сведок тужилаштва, једини у свим суђењима, разним српским војним и цивилним актерима сукоба, који је, у ствари, „добровољно“ потврдио своје учешће у масакрима босанских муслиманских заробљеника.
Због тога је од великог значаја и интереса то што је Чивиков овде био у стању да веома убедљиво докаже да је овај „кључни“ сведок обичана пропалица, лажов и обични плаћеник, и да су хашки тужиоци и судије активно учествовали у завери, дозвољавајући да крајње дубиозни и супростављени наводи овог „сведока“, буду прихваћени у суду без провере, и поштеног и неутралног унакрсног испитивања.
Ердемовић је био у јединици „Десети диверзантски одред“ при армији босанских Срба, групе од осам људи, за који је тврдио да је стрељао 1,200 босанских муслиманских заробљеника на газдинству Брањево северно од Сребренице, у Босни, 16. Јула 1995.
Ердемовић је признао да је он лично убио између 70-100 заробљеника. Пре тога је био ухапшен од стране Југословенских власти 3. 03. 1996. и одмах оптужен за ратне злочине, да би, под притиском Америке и Трибунала, био испоручен у Хаг, по тадашњој тврдњи хашких званичника - само привремено, а у стварности је „притворен“ за стално.
Након тога, био је оптужен, процесиран и осуђен на три и по године затвора за своје злочине. То је била необично блага казна за човека који је сам признао убиство „стотињак“ људи, али много оштрија него што је он сам очекивао, пристајући да сведочи у Хагу и очекујући потпун имунитет, што се види и из његовог интервјуа новинару „Ле Фигара“ Реноу Жирарду („Босна: Признање ратног злочинца“, „Ле Фигаро“ 8. Март 1996.).
Он је тврдио да је имао споразум са Хашким трибуналом, да ће му за узврат за сведочење бити омогућено да се усели у неку од западних земаља са својом породицом и да ће се појавити као сведок, а не као оптужени, као и да ће на тај начин избећи било какву казну!“
Али, због његовог „јавног“ хапшења, веома озбиљне оптужнице и створеног одјека у Југославији, било је потребно "осудити га на неку“ казну да би се „сачувао“ кредибилитет Хашког трибунала. По одслужењу своје казне, завршио је на непознатој локацији као „заштићени сведок“ Хашког трибунала.
Али, чак и пре завршетка његовог суђења и пресуде од 3,5 године, он се прилагодио својој улози „кључног сведока“ у Хашким процесима над оптуженим Србима. Појавио се на пет сличних суђења и од самог почетка су његове изјаве биле прихваћене као „абсолутна истина“ од стране тужиоца, судија и водећих западних медија.
Једно од најзначајнијих обележја Ердемовићевог случаја, јесте чињеница, да, иако је навео имена седам особа које су извршавале злочине заједно са њим, као и два претпостављена у ланцу команде, који су или наређивали, или допуштали извршење злочина, нико од њих није никада приведен у Хаг, као оптужени за та убиства, или да би сведочили о Ердемовићевим наводима.
Ти „саучесници - убице“ су наставили да живе мирно, надомак надлежности Хашког трибунала, а у оквиру „његове“ јурисдикције, али потпуно неузнемиравани од те институције или било какве друге правне јурисдикције, или „примене владавине права“, како би то било нормално за очекивати у овако „озбиљном случају“.
Командант Ердемовићеве јединице, Милорад Пелемиш, за кога Ердемовић тврди да је издавао наређења за убиства, јасно је ставио до знања, у свом интервјуу београдским новинама у Новембру 2005., да хашки истражитељи никада нису учинили ни покушај да га саслушају. Он сам, никада није осетио потребу да се скрива, већ је живео неузнемиравано нормалан породичан живот са својом породицом у Београду.
Нити су хашки истражитељи „губили време“ око Бране Гојковића, обичног војника у том „тиму убица“, за кога је Ердемовић тврдио да је био први до Пелемиша у ланцу команде (тврдња која је званично ушла у хашке судске документе, а да је нико није додатно образложио или доказао- нити Ердемовић, нити тужиоци, нити судије!?).
Чивиков надаље указује, да су у току ових пет различитих судских процеса у којима је сведочио „кључни сведок“, Ердемовић, судије само једном упитале тужиоце да ли су икада повели истрагу против других чланова јединице, јавно именованих као „убице“.
Тада, 1996., хашки тужиоци су уверавали судије, да су и "ти други" били „предмет истраге“, да би, ето, након 14 година, ми овде сазнали да канцеларија хашког тужилаштва, још увек није саслушала ниједног - јединог од њих седам!? И од 1996. године, хашке судије се више никад нису враћали на ту „неугодну причу“.
Пошто су тих седам убица ликвидирале стотине људи, према Ердемовићевом сведочењу, а знамо да су тужиоци и судије то сведочење прихватили као истинито, зашто су онда те убице, све до сада, остали ван домашаја правде?
Овде се једна ствар одмах намеће као потпуно јасна, а то је, да Хашки трибунал није основан да би делио непристрасну правду - да би таква „непристрасност“ ишла чак до таквих крајности, које су резултовале у избегавање и саботирање хапшења свих непосредних извршиоца масовног убиства босанских муслимана - у једном тако озбиљном случају, који је сам Хашки трибунал чак назвао „геноцидом“.
Aли, игнорисање улоге саучесника у злочину - њихово неизвођење пред суд, у овом случају, снажно открива да су хашки тужиоци и судије били ангажовани у политичком пројекту: заштите „кључног сведока“- сведока који је био спреман „да каже све оно што Хашки трибунал буде захтевао од њега, као и у обструкцији или спречавању изношења било каквих других доказа који би могли да угрозе кредибилитет овог „крунског сведока“.
Чивиков овде указује, да је Ердемовић само пут био изложен озбиљном унакрсном испитивању, и то када је био саслушаван од стране председника Милошевића, у току његовог маратонског суђења. И Чивиков потом успешно доказује, да је председавајући у том случају: Ричард Меј, чинио све у својој неограниченој моћи да спречи Милошевића да раскринка Ердемовића и јавно оспори његов "од тужилаштва изграђени" кредибилитет.
У Априлу 2004., босански Хрват Марко Бошкић је ухапшен у Пибодију, држава Масачеутс, САД, због саобраћајног удеса и вожње у пијаном стању. Америчка полиција је убрзо открила у својим досијеима да је Бошкић био део Ердемовићевог „тима убица“ на локацији газдинства Брањево, што је Бошкић сам признао у току истраге у Америци.
Али, оно што је било необично, и што су открили новинари при хашком трибуналу, јесте да трибунал није имао намеру да захтева екстрадицију тог осумњиченог ратног злочинца и убице, а по властитом признању. Представник за штампу хашког тужилаштва је изјавио у Августу 2004. да тужилац неће захтевати екстрадицију Бошкића, зато што има обавезу да се бави „крупнијом рибом“.
Према томе, зар убијајући стотине људи, као део „удруженог злочиначког подухвата“ - убијајући 1,200 људи, не указује Хашком трибуналу на „крупнију рибу“!? У ствари, ово је једна велика и ноторна лаж, поредећи са десетином других хашких процеса против Срба. За убиства, у много мањој размери, или чак и само због обичног пребијања, као и за чињеницу да се Хашки трибунал већ годинама „хранио“ само „ситном рибом“ из редова Срба.
У стварности, први случај који је дошао у Хаг, је био против Србина Душка Тадића 1996., а који је био оптужен за десетине „убистава“. Тај случај је, на крају, био окончан због недостатка доказа, ослободивши Тадића свих оптужби за убиства, да би га судије опет потом осудиле на 20 година затвора због „пребијања“ заточеника!?
Велики број Срба је добијао вишегодишње затворске казне, не због убијања, већ због физичког малтретирања, или једино због „пасивности“ или због пропуштања да примене свој командни ауторитет у спречавању кривичних дела (на пример: Драголић Прчак, - 5 година, Милојица Кос - 6 година; Млађо Радић - 20 година… између осталих).
Чињеница је да се у хашким архивама највише налазе досијеи „ситних риба“ из редова Срба, док „крупне рибе“ из других етничких група углавном пролазе некажњено.
Из тог разлога, Бошкићев случај не сме да се сврстава у категорију неинтересантних „ситних риба“. Пре ће бити да се одлично уклапа у модел „пропуста“ Хашког трибунала да се пред суд изведе Пелемиш или било ко други од седам јавно идентификованих учесника у масакру над муслиманским заточеницима.
Чивикова веома убедљива хипотеза, јесте да је то само још једна манифестација „заштите“ „кључног сведока“, чије је веома „подобно“ политички сведочење - које Хашки трибунал жели да заштити, од било каквих јавних преиспитивања у судници. За њих вероватно, „ситна риба“ попут Бошкића има могућност да угрози хашки „сребренички политички пројекат “.
Чивиков овде наглашава упадљиви контраст, између веома алармирајуће и агресивне акције Хашког трибунала и америчких власти у екстрадицији и трансферу Ердемовића у Хаг. У марту, 1996. и ове веома упадљиве „стидљивости“ да се Ердемовићеви саучесници у убиствима, чак и само саслушају. Очигледно, да је Ердемовић био виђен као човек кога могу да искористе као средство за постизање политичког циља, и од тада, па све до сада, хашком трибуналу ништа више није „свето“.
Још једна упадљива карактеристика хашке злоупотребе Ердемовића, је коришћење њега као „кључног сведока“, чак и онда када је био проглашен ментално неурачунљивим и то непосредно уочи изрицања његове пресуде.
Одмах након Ердемовићевог првог признања кривице 31. 05. 1996., он је 27. 06. 1996., проглашен, од стране судија, неспособним за саслушање у току завршнице судског процеса изрицања пресуде, из разлога што су га психијатри дијагностиковали са „пост-трауматским менталним обољењем“ и ментално неурачунљивим да јавно сведочи пред судом. Доктори су тада инсистирали да се он поново прегледа за 6 до 9 месеци, пре било каквог учешћа у судском процесу.
Али већ 5. јула, једва недељу дана након тог лекарског закључка, Ердемовић је изведен као „крунски сведок“ у прелиминарном јавном процесу, да би „обелоданио“ и „учврстио“ постојеће оптужбе против Радована Караџића и Ратка Младића.
Тај судски процес српским лидерима је био права „циркуска представа“. Два главна хашка бегунца су још увек били на слободи, тако да нису могли да представљају сами себе, нити су тамо били присутни њихови адвокати. Једини присутни, „радећи“ пуном паром, су били хашки тужиоци и судије. Исти они судије који су Ердемовића прогласили ментално неурачунљивим за било какво сведочење, сада су га „угурали“ на клупу за сведоке, без икакве медицинске документације која би легално оправдала такав поступак!?
Врхунац цинизма и судске нелегалности се огледао у следећем чину: Када је, приликом тог „циркуског поступка“, председавајући судија Клод Џорда објаснио да је Ердемовићев посебан судски поступак (у фази изрицања пресуде) одложен због Ердемовићеве менталне неурачунљивости и то по Клодовим речима: "… зато што смо захтевали додатну медицинску документацију...“ - сакривајући од јавности чињеницу да су доктори Ердемовића прогласили ментално неурачунљивим за било какво сведочење, не само у Ердемовићевом поступку.
Али Џордаина послушничка улога у том политичком пројекту иде много „дубље“- он не само да је дозволио тужиоцу да изведе пре суд особу, управо декларисану ментално неурачунљивом, већ то чини непосредно, пре него што је том масовном убици, изречена пресуда у посебном суђењу. Али, Џорда је овде отишао чак и „корак даље“: „стављајући до знања Ердемовићу, док је овај седео на клупи за сведоке у фантомском процесу Караџићу и Младићу, да ће му приликом изрицања казне у властитом поступку, бити узето у обзир то како је овде сведочио у улози 'кључног сведока'".
Дакле, цео овај судски процес се базирао на основу непотврђеног, непровереног и непроверљивог сведочења једног ментално болесног човека и масовног убице, кога је очекивао посебан судски поступак и изрицање казне (није чудо да је Ердемовић у таквој „хашкој трговини“ добио само три и по године за убиство стотину људи, док је Србин Душко Тадић добио 20 година робије за „обично пребијање“ заточеника- примедба преводиоца) - да би непосредно након тог „судског циркуса“ (у коме је главни кловн био Ердемовић) били издати налози за хапшење Караџића и Младића.
Оно, за шта је тужилаштво овде „припремало“ Ердемовића, у функцији спровођења политичког програма Хашког трибунала, је било да им он помогне у конструисању целог „случаја“, који би доказао линију команде између њега и његових саучесника у убиству на газдинству Брањево, с једне стране и врховне команде босанских Срба, на пример Караџића и Младића, с друге стране и пожељно, на крају, Милошевића.
Ердемовић је ту за Хашки трибунал обавио веома „траљав посао“, не успевши да докаже непосредно учешће тих лидера, нити да су чак имали било каква сазнања о тој „казненој стрељачкој експедицији“, једино што је успео, је било то, да упорно „понавља“, и то неутемељено, да су локални команданти били под директном контролом централне команде босанских Срба.
Ердемовић је тврдио да је непосредну команду, приликом те операције масовног убиства, имао обичан војник Бране Гојковић, уз напомену да је у „тиму“ био присутан и један поручник, да би потом убацио у свој исказ мистериозног и безименог потпуковника, који је, по њему, одвео јединицу на место извршења „масовног злочина“ и потом их напустио!?
Ердемовић потом није сигуран да ли је стрељање наредио Пелемиш или тај безимени потпуковник? Затим је тврдио да је Пуковник Петар Шалпура, обавештајни официр армије босанских Срба, имао директну одговорност за тај масакр. Он се колебао око праве улоге и ауторитета Гојковића, понекад га називајући командантом са великим овлашћењима, понекад само обичним посредником.
Ердемовић је за себе тврдио да није имао никаква овлашћења и да су га присилили да учествује у убиствима, али Чивиков овде, веома успешно доказује, да је у то време Ердемовић био у чину заставника, и да се у ту јединицу укључио добровољно, да би, упркос свему томе, тврдио да је над њиме и поручником Францом Косом у време спровођења овог „крвавог бизниса“ шефовао обичан војник Гојковић“. Таква „линија команде“, према Ердемовићу, је просто запетљана!?
Чивиков доказује да су и тужилаштво и судије ишли у крајност, а све зато да би спречили било какво негирање и преиспитивање Ердемовићевих невероватних, контрадикторних и веома често очигледно лажних тврдњи о „ланцу командовања“. Најважније је истаћи "пропуст" хашког трибунала и одбијање да пред судско веће позове бар једну од тих „ситних риба“ - саучесника у масовном убиству и „надређених“ команданата, који су могли да разјасне многе „дискутабилне" чињенице“.
Уместо да на „клупу за сведоке“ изведу Ердемовићевог шефа, поручника Пелемиша, или Пелемишевог шефа, пуковника Петра Шалпуру, хашки трибунал се задовољио да се заустави на ментално неурачунљивом, и демоболисаном заставнику, који је веома невешто покушавао да повеже конце - управо онако како је то ишло у прилог политичког пројекта хашког трибунала.
Ердемовић и већи број његових колега, из "Десетог диверзантског одреда“, су очигледно били плаћеници - да би након окончања балканских ратова завршили служећи под Французима у Африци. Сам Ердемовић је једно време служио у босанској муслиманској армији, потом је прешао у хрватску војску, да би, на крају, приступио војсци босанских Срба.
Припреман је за бравара, али никада није успео да ради у тој струци. Определио се за то да је војна плаћеничка служба, а посебно професионална улога „крунског хашког сведока“ очигледно била много више исплатива - док је истовремено сво време понављао за себе, током суђења у хашком трибуналу, да је он био добар човек, да је мрзео рат, и да је био натеран, противно својој вољи, да учествује у масовном убиству на газдинству Брањево, и да је, на крају, признао те злочине због гриже своје савести.
Хашке судије су му „поверовали“, никада у њему нису видели ратног плаћеника - убицу, упркос томе што је служио у све три зараћене босанске армије - и не само то, хашки трибунал се „надљудским напорима“ потрудио да елиминише било ког другог сведока, који би могао да евентуално демаскира „крунског сведока“ Ердемовића.
Ипак нису могли да избегну, папример, „неугодног“ сведока у овом поступку, пуковника Шалпура, сведока одбране у процесу Благовићу и Јокићу, који је негирао да је имао било какав ауторитет и команду над „Десетим диверзантским одредом“, и пред судом је изнео убедљив доказ да је овај „тим убица“ био на „службеном одмору“ 16. 07. 1995., када су учествовали у масовном стрељању муслиманских заробљеника.
Драган Тодоровић, сведок тужилаштва у поступку против Поповића, официра Дринског Корпуса армије босанских Срба, је, такође, потврдио да је овај „тим убица“ био на званичном допусту у време убистава, и да је поручник Кос, а не војник Гојковић задужио убице са наоружањем које је коришћено за извршење злочина, као и да се тада Ердемовић добровољно придружио тој јединици, као и чињницу да га нико није на то присиљавао.
Са изузетком тих „неугодних сведока“, тужиоци и судије су успели да избаце из судских списа доказе да је Ердемовићева јединица у време када је извршила злочин на фарми Брањево, била на званичном службеном одмору у трајању од 10 дана, дакле није била у редовној служби. Хашки тужиоци и судије су такође успешно прикрили чињеницу, која је била заведена у судске списе током претходних саслушања Ердемовића, да су он и његове колеге за своју улогу на том ратишту, примили велику количину злата, око 12 килограма- „за своју лојалну службу“.
Та исплата, која сугерише „плаћеничку службу“, а не редовну плату од стране армије босанских Срба, никада није истраживана од стране тужилаштва или судија, ни у једном поступку у коме је учествовао Ердемовић, и једино је био предмет пропитивања од стране Милошевића, који је у том покушају био сурово ПРЕКИДАН од судије Ричарда Меја.
Чињенице: да су чланови овог одреда били на службеном одсуству у време извршења злочина 16. 07. 1995., као и каснији налази Француске тајне службе о вези између Пелемиша и неколико његових колега из „Десетог диверзантског одреда“ са узастопним регрутовањем за плаћеничку војну службу у Заиру, да би се тамо борили у рату на страни Мобутуовог режима - су веома сугестивне!
(Примедба преводиоца: Како Матић даље наводи, Петрушић је 1996., дакле, после окончања ратних збивања у Босни, по налогу француске тајне службе и у сарадњи са Милорадом Пелемишом, окупио око 80 плаћеника у Босни и одвео их у Заир (Конго) да би се тамо у грађанском рату борили на страни тадашњег председника Мобутуа. Целу ствар је наводно финансирала француска телекомуникациона фирма "Геолинк" о чему влада у Београду има доказе.)
Индикативна је чињеница да је ово масовно убиство заробљеника било веома штетно за ратне циљеве босанских Срба, али да је зато било крајње корисно за прикривене НАТО планове. Овде је очигледно да је Хашки трибунал, који је у служби НАТО земаља, намерно избегавао да истражи сва ова легитимна питања и све друге релевантне везе, који су се наметнули у току овог (фантомског) процеса.
Оваква „заштита“ Ердемовића, и веома очигледан успех ICTY-НАТО-а, да се овакво проблематично сведочење прихвати, током пет различитих судских процеса против Срба у Хагу, је у великој мери заслуга медија, који су у САД-у и Великој Британији прихватали овај фантомски процес по принципу „здраво за готово“, слепо пратећи идеолошку линију (за додатно истраживање овог случаја, погледајте: Едвард С. Херман и Дејвид Петерсон, „Марлиз Симонс о Југословенском трибуналу: Студија тоталног пропагандног сервиса“, ЗНЕТ, 2004).
Ово се не односи само на водеће медије, већ и на такозване левичарске и дисидентске, са јединим изузетком „З Магазина“ у САД, који је објављивао редовне критичке анализе рада Хашког трибунала (посебно: Мандела, Лофланда и Џонстона).
Герминал Чивиков истиче једну упадљиву аномалију која је уписана у званична хашка документа, а то је да је наводно Ердемовићев тим ликвидирао 1,200 муслиманских заробљеника, и то у групама од по десет људи, у временском термину од пет сати, што би практично значило да је за ликвидацију сваке групе било остављено мање од три минута, укључујући њихово извођење из аутобуса, одвођење на место стрељања, њихово стрељање, проверу да ли су ликвидирани и уклањање лешева - научна фантастика.
Такође, постоје докази, да је током извршења тих радњи било опијања, свађе и тетурања, на том месту. Како то онда, да тужиоци и судије нису никада поставили питање изводљивости у оквиру тог времена, а у којем је наводно извршен овај масовни злочин? Зашто, на моменте , тужиоци говоре само о стотинама убијених на газдинству Брањево? Да ли то има везе са чињеницом да је на том локалитету откривено свега 200 лешева, док не постоји ( нити је направљен покушај да се начини) ваздушни снимак (фотоснимци са висине) са циљем откривања „масовних гробница“ или доказа откопавања и уклањања лешева, са тог локалитета?
Чивиков каже: „Дакле, негде између 100 и 900? Тај недостатак сазнања, случајно, неће касније спречити судије, да неколико месеци касније надувају ту цифру на 1,200, у свом напрасном „расуђивању“, без обзира што нису постојали никакви докази за то, нити у то време, нити у садашње, чак су и у супротности са исказима њиховог „врхунског сведока“ Ердемовића“.
Tребали би поново да се запитамо, зашто тужилаштво није позвало или привело било ког од учесника у тим злочинима, да би пред судом говорили и појаснили те бројеве?
Било би интересантно сазнати, шта су хашки тужиоци и судије, дискутовали иза затворених врата, супростављени и збуњени Ердемовићевим фантомским бројевима, ланцем командовања, улогама, лажима и супротностима? Вероватно су хашки „учесници“ дискутовали те небулозне податке, да би се потом и они и медији заједно, пре очима јавности једноставно правили „лудим“ на све то. Oвде нам је данас потребнији, више него икада, неки нови „Викиликс“, да би се позабавио овом Ердемовићевом пародијом - и обелоданио истину, „Викиликс“ који би изазвао хаос и ломњаву на тренутном Караџићевом процесу, као и у процесу актуелне оптужнице и потере за Младићем.
Али ће, можда, тај циљ постићи и овај Чивиков „Сребренички крунски сведок“, само ако успе да добије заслужену пажњу медија, као и шире јавности?
Превод и коментар: Миленко Вишњић
Превод и коментар: Миленко Вишњић
Извори:
ICTY
Globalresearch.ca
Z Magazine
GlobalSearch
Institute for Research on Suffering of the Serbs in XX c.
Scribd
ICTY
Globalresearch.ca
Z Magazine
GlobalSearch
Institute for Research on Suffering of the Serbs in XX c.
Scribd
0 коментари::
Постави коментар