САД : Иран је легитиман циљ напада

Миленко Вишњић

Говорећи чистим и јасним језиком, цео свет стоји на ивици општег сукоба. Вашингтон, већ дуже време, гради три фронта: Сирија, Либан и Иран на Блиском истоку, Кина на Далеком истоку и Русија у Европи... Широк фронт припрема, нема шта! Руси су коначно доказали да се њихова опозиција и такозвана НВО-е, финансирају од стране ЦИА-е.

ИтарТас, руска новинска агенција је известила, 3.07.2012., да у Русији има око 1000 организација, које се финансирају из иностранства, а баве политичким активностима у Русији. Задњи покушај да оборе руску владу и инсталирају америчку марионетску државу у географски највећој земљи света, једној земљи са нуклеарним арсеналом, довољним да одбије агресију Вашингтона. Да ли само, да одбије!? Због чега је САД-а неопходан рат, одмах и сад? Постоји најмање четири разлога за то и неколико приоритета, иако су сви нужно повезани.

Први разлог је стандардан - напасти због сировина, напасти због геополитичке и геостратешке доминације, напасти, јер се створила традиција нападања, напасти да се спроведе "обојена револуција" и доведе подобна власт, напасти да се приближи границама Русије и Кине, напасти да се утврди позиција моћи на Блиском истоку..., а све то, на крају доноси, у случају победе - "демократију" и остале "принадлежности" које проистичу из мешања у послове других и независних држава. Напасти, и завладати светом, јер је и њима дојадило стално ратовати. Никад краја ратовима, САД су водиле око триста ратова од 1945. до данас.

Други разлог проистиче из "бриге" за своје пријатеље у заливу, посебно земље, као што је Арабија - окосница америчких контрареволуционарних стратегија у региону, а која је и сама потресена нередима у својој источној провинцији - богатом нафтом, где је становништво у већини шиитско, корумпирани стогодишњаци монарси нису више поуздани ни чврсти и више не улевају традиционално поверење...!?

Остала два разлога се налазе унутар самих САД-а. Трећи разлог је тај, да је Обама дошао под жестоку ватру Републиканаца, због његове одлуке да повуче трупе из Ирака и Четврти, можда у овом моменту може изгледати најважнији - социјални покрети у самој земљи покренути и оличени у покрету "Occupy Wall Street", а који су се проширили широм земље. Америчка елита види решење у покретању ратова, да би скренула пажњу са овог важног социјалног и тешко решивог проблема.

Пратећи глобалне ратне припреме, може се мирне душе рећи, да САД-е нису одавно биле у ситуацији да имају истовремено толико "прилика" - све добре, али све мало тврђе конструкције, а да се не могу одлучити коју ће пре искористити. Они никад не нападају на тврдо, али то је што им је остало, јер су све друго покорили. Ми им нисмо за то криви!? Не може се рећи, да нападу на Сирију ишта фали, али напад на Иран, изгледа, представља већи изазов. У Сирији већ добро раде посао за њих и од њих добро припремљене и обучене разне групе, а у Ирану...? Шта то даје приоритет Ирану? У Ирану, то мало иде теже, никако, баш никако, да им "офарбају" неку плишану револуцију, јер то Иран сасече у корену. И, ето проблем, никако да се "увуку" у ту земљу и да уведу "демократију".

Мало ћемо анализирати ("протолмачити") "добру прилику", која је и највероватнија да ће се прва десити. Припреме, које се врше у Персијском заливу, су вероватно или "патка" или стварна велика припрема за оно "што мора доћи". Па, побогу, дуго је и прошло времена, откако САД-е нису имале "прави и честит" ратни поход, један онакав, као што је био на Либију.

Америка грува у добоше, појачавајући буку у Персијском заливу, а Иран се већ одавно налази на нишану Запада. САД су тренутно у великом послу интезивног војног нагомилава војне опреме и војске у том заливу. Многи аналитичари веле да је то дошло до степена, који није виђен у овом региону од 2003., односно од америчког напада на Ирак. Та војна најезда гомилања силе, укључује допремање ваздушних, поморских и копнених снага... Да подсетим, САД-е тамо већ имају два носача авиона и пратеће офанзивне војне групе у региону.

Растућа иранска ратна грозница се, такође, може видети како тресе и Вашингтон. На пример, у настојању да осујети текуће нуклеарне преговоре између Ирана и такозване групе (пет сталних чланица Савета безбедности УН, плус Немачка), група, од 44 америчка сенатора, је недавно послала писмо председнику Обами, позивајући његову администрацију да се "значајно усредсреди на повећању притисака на иранске власти кроз санкције, дајући Ирану јасно до знања да и "легитимна" војна опција постоји".

Такав ратни претећи став је на делу, упркос чињеници да је америчка и израелска обавештајна служба, по том питању, прикупила налазе, који јасно говоре да нема доказа да је Иран одлучио наставити рад на развијању нуклеарног оружја. Управо то - развој нуклеарног оружја, је тобожњи разлог санкција и претњи нападом. Наравно, и мање упућенима је познато да је нуклеарно питање, међутим, само изговор за америчкие империјалние пројекате.

"Не ради се само о иранским нуклеарним амбицијама, него о хегемонистичким иранским амбицијама у региону" - рекао је старији функционер Министарства одбране САД-а. Укратко, ради се о уклањању једне од последњих препрека за план потврде америчке моћи и о богатим ресурсима на Блиском истоку. Уствари, Иран је фактички у опсади, што због економских санкција, што...Питање је само, дакле, колико ће далеко овај "рат другим средствима" коначно отићи?

Иако се економске санкције често подваљују као алтернатива рату, блиска историја је препуна доказа који говоре управо супротно. На крају, санкције су увек увод у војне интервенције. Ирак, је у суседству, а и све друге земље које је Запад "бранио", су најбоље сведочанство о последицама америчке "бриге" за друге државе. А, може се десити, нажалост, да строге санкције, успеју да баце Иран на колена, доведу Иран у ситуацију, која се десила Јапану, пре Другог светског рата - да Иран нападне, што би значило, управо оно што Западу треба - да "легализује" тотални контранапад и тиме примени модел "промене режима" у тој земљи? Која, од ових опција више одговара интересима Запада, та ће се и десити.

Пажљивијим посматрачима, чак и лаицима аналитичарима неће промаћи сличност која постоји између догађаја пре Другог светског рата и овога што се тренутно дешава, а све узроковано суровом глобалном капиталистичком економском кризом, која се заталасала 2008. године. Ова капиталистичка криза, води нас, нигде друго, него у нови и много страшнији сукоб - страшнији него што је био онај у Другом светском рату. Глад за тржиштем нема очију, нажалост.

Колонијално "скрши и зграби", што је, уствари, била НАТО интервенција 2011., у Либији, како ју је назвао Александар Кокбурн, био је први необориви доказ да су се западне "демократије" определиле за рат, као средство за решавање садашње тешке капиталистичке кризе. Међутим, пљачка из Либије се показала као недовољна да би оживела капиталистичку економију.

Иран, као трећа нафтна и друга сила природног гаса у свету, и притиснут тешким економским санкцијама, има огроман потенцијал за обнављање западне економије. Отимањем иранских резерви енергетских ресурса, омогућило би Западу да преузме монопол на енергетским изворима Блиског истока, као поуздана логистика у будућем сукобу против Русије и Кине.

Да закључимо: Запад неће одустати од плана да се докопа онога због чега и гомила ту војну моћ, било то на овај или онај начин - Запад неће одустати од пројектованог плана - преузети контролу над енергетским ресурсима на Блиском истоку, па макар то значило и Нови светски рат.

Хоће ли се одмах отворити рат на три фронта, са чиме смо и почели овај чланак, или ће се остатак света организовати и одупрети се надолазећем злу? Није остало још много времена да се то види. У сваком случају, ова прича о Ирану, би била отварање првог фронта - Блиски исток, од три поменута бојишта.

Штампа