среда, 02. новембар 2016.

Све је наше, и сиромаштво и самоубиство

Од деведесетих прошлог вијека, на простпору бивше нам државе, број самоубистава је порастао неколико пута. Рат, избјеглиштво, логори, смрт; касније, и бескућништво и незапосленост, глад, страх од неизвјесности...

Страх од свега што нам се дешава, страх за потомство, страх и од помисли да се мора наставити живјети под окупацијом, наметнутом од оних који су нас вјечито робили, и од домаћих издајника, свакако... Између осталог, све ово је утицало на потпуно брисање осмјеха на некад срећним лицима нашег човјека. Туга је постала начин живљења.

Злочин без казне, казна без злочина


Пише: Никола Кобац

Заваљен у своје мисли листам дане и стварност. До мене допиру јауци, а низ лице ми се слијевају сузе једног живљења, тешког трајања и сулуде неизвјесности. Штампа и све медијске куће такмиче се чија ће "црна хроника" бити пунија наслова о злочинима над појединцем или над читавим породицама. 

Уколико је жртава више наслов у новинама је већи, а рупа у друштву празнија.

И село Градина надомак Бања Луке потресе страшан злочин. Нестаде фамилија Големовић. Као да је презиме убице и самоубице одредило да зло мора бити големо, страшно? У сну заклати сина јединца и супругу може само лице чија је болест надјачала снагу живљења или чији је страх од неизвјесног преживљавања побиједио човјека, оца, супруга, комшију је случај који се све чешће понавља.

Колико се потенцијалних убица налази међу нама и у нама?

Опроштајно писмо послије убиства је печат на крају живота. Осуђујем све насилне смрти, за њих нема оправдања. Храброст је ухватити се у коштац са будућности, а оправдање злочина је прихватање пораза. Сви државници и сви они који су осигурали генерације које долазе заклињу се у државу бусајући се у прса "имамо државу, имамо владу, имамо рјешења…" Простор Балкана у овоме предњачи.

А од свега тога они имају новац коме робују!

А ја их питам: Гдје вам је друштво? Оно организовано, праведно, социјално сигурно, утемељено на поштовању Човјека, гдје вам је Будућност и у тој Будућности задовољан народ?
Монструозни убица и самоубица је нашао разлоге за почињени злочин, кажу оставио је писмо. Није, јављају те наше свезнајуће вијести био сигуран "како ће са својом пензијом прехранити породицу"?

И сад се замислих. Колико је таквих овдје, у Србији, Хрватској, Македонији..? Када би се сви ти одлучили за тако нешто Трећи свјетски рат почео би јуче. Од пензије само појединци могу живјети а народ гладовати!

Не тако давно сједох и разговарах са вриједним радником којем сам према схеми организације први претпостављени. Човјек је, осим оног обавезног образовања завршио "сељачку и искуствену школу" чији занат је теже положити од свих познатих заната овог свијета. Прођосмо кроз многе теме набацане "збрда с дола" и застадосмо код живота. Озбиљан и сав преплануо у лицу ће мени рећи: 
- Кобац, ја се само бојим глади.

Објасни ми да његов отац извршио самоубиство вјешањем, да га је он пронашао. Да се бојао како ће прехранити породицу послије избјеглиштва. И ту заћутасмо.

Страшно сазнање је неизвјесност. Неизвјесност сутрашњег дана, двојба како наше сутра убија, таре и производи нове неизвјесности. Мјера за сиротињу и неизвјесност не постоји. Постоји само Суд стварности који је неумољив, окрутан и невидљив. Суд без пороте и без судија. 

И онда се рађа злочин. Злочин без преседана!  

Дичимо се новим достигнућима: Зградама, бродовима, авионима, путевима, статистичким показатељима а изгубисмо јуче једну породицу, сутра двије, а за сва времена Човјека. Да, несигуран човјек је потенцијални убица и овим се мора позабавити Држава да би била дио организованог Друштва. 

А ако се то не деси сви и за свагда ћемо бити несигурни!

Штампа

0 коментари::

Постави коментар