- Зашто јуче није показала модрицу? Зато што је није било! Јуче је рекла да није било насиља, осим што нас је, наводно, избацила. Гојковић пристаје да глуми повређену жену с модрицом, нека сама објасни како је настала, али од нас није сигурно - рекао је Обрадовић, истакавши да Гојковићеву „нико није ни пипнуо".
„Изборна диктатура“ има корене још из времена Римског царства, уводећи институцију Диктатора. Своју модерну и најрадикалнију примену је нашла у нацистичкој Немачкој. Фразу „изборна диктатура“ је обликовао лорд Хеилшем 1976. године, а брзо је препозната и неформално заживела у политичком и јавном простору.
Британски посланик је рекао: „Занемаривањем основних људских вредности правде и морала ускоро ће владавину већине претворити у непринципијелну тиранију…“ Ако већина упорно прегласава мањину, можемо се суочити и са оружаном побуном…
Једна од најопаснијих последица које производи ова диктатура јесте ситуација када извршна власт контролише парламент. Ако влада контролише законодавство, законе које предлаже владина већина и њена моћна бирократија, морају бити прогурани кроз парламент. Такође, све што долази као предлог од опозиције, владина већина „на звонце“ прегласа.
Влада такође може избјећи контролу јавности и у парламенту, тако што изоставља не само административне детаље, него и судбоносне политичке одлуке. Пошто је све упаковано у „демократију“, никад и нико није одговарао ни за издају, ни за највећу проневеру.
Одговорност према бирачком телу је немилосрдна и омаловажавајућа. Извршна власт манипулише важним питањима, користећи прилику да изабере датум избора кад јој највише одговара.
Извршна власт која контролише законодавну најчешће скрива информације. Често одбија да пружи скупштини важне информације, чак понекад користи моћ своје већине за манипулацију са буџетом… Министри, уместо да одговорају на посланичка питања, деле им лекције. Сви сумњиви уговори се проглашавају за „строго чувану тајну“.
Нимало мања опасност није и од могућности да извршна власт поставља своје страначке судије, тужиоце, правобраниоце… Изборна диктатура већину својих партијских колега награђује високим радним местом за оданост и верност.
У вањској политици није ништа боље. Пошто таква власт контролише и законодавну и судску власт, лако је претпоставили како долази до тајних политичких и стратешких договра, о којима обавезно није обавештен парламент. Трговачке уговоре, моћна извршна власт, потписује са много више самопоуздања
Објашњавајући своју верзију изборне диктатуре, Томас Џеферсон је давно, давно записао: „Концентрисање власти у рукама једне особе је управо дефиниција деспотске владавине. Није утеха што ће ове овласти бити извршене подизањем мноштва руку…
Стотину и седамдесет три деспота (посланика) није мање репресивно од једног… Концентрисање власти у истим рукама је управо дефиниција деспотске владе. Изборни деспотизам није влада за коју смо се борили.“
Да резултати избора – власт релативне већине, нису и најбољи начин представљања демократије, говори и чињеница да је и Хитлерова нацинал-социјалистичка партија „легално“ добијала изборе.
На изборима 1933. године, Хитлерова странака је добила само 44%, места у Рајхстагу, једва формирајући коалициону владу; да би злоупотребама, паљењем зграде скупштине и користећи систем изборне диктатуре, на наредним изборима, 1935. и 1938. године, добила више од 98% места.
0 коментари::
Постави коментар