Посредно или непосредно, Трамп ће готово
сигурно ојачати руски утицај на Балкану, што ће угрозити позицију Британије и Њемачке,
као водеће антируске европске силе, вјероватно остављајући могућом заједничку британско-француску стратегију меке моћи. Постојећа узбурканост балканског вртлога
ће се још више усковитлати.
Трампова побједа ће сигурно угрoзити и антируску
власт у Београду, као и оне у Подгорици, Приштини и Сарајеву. Трампова побједа ће,
можда, ојачати наде и амбиције Турске да поврати свој утицај на простору своје
пропале империје, посебно у муслимански већинској БиХ, Рашкој области и на
Космету.
Потпуно америчко, и политичко и војно повлачење,
би оставило босанске муслимане без „стандардне“ заштите; заштите која је и створила
ову неодрживу државну творевину
Једина могућа, и каква-таква подршка и ослонац
балканским муслиманима, би остала Турска. Руско ангажовање на Балкану још у
великој мјери зависи од православних, углавном још антируских влада, што реално
креира могућност, уистину малу, да Анкара искористи своје побољшане односе са
Москвом, користећи и њену благонаклоност и толерантност, за подјелу сфере
утицаја: Русији - православци, Турској - муслимани.
Историја затеченог
стање на Балкану
Нешто прије и у самом току распада Југославије деведесетих
година прошлог вијека, обухваћеног крвавим вјерским ратовима у Хрватској и БиХ,
Русија је доживљавала своје муке и невоље због распада СССР-а, а касније и
економског колапса. Русија је, под прозападним Борисом Јељцином, издала Југославију,
подржавајући и слиједећи антируске, америчке и европске циљеве и интересе.
Доласком Путина на власт, 2000. године, политика
према Балкану се окренула у дијаметралну супротност Јељциновој. Такозваном
меком моћи, а и директном финансијском помоћи, Москва је успјела да пробуди код
Срба снове о пансловенско-православној вези Русије и њене православне браће на
Балкану.
Због Ђинђићевог антисрпског, антируског и
антиљудског крвавог пуча 2000. године у Београду, односи Русије са властима у
Србији су углавном били ограничени на хладну политичку и дипломатску сарадњу.
Од 2008. године, Русија је центар свог утицаја на Балкану пренијела на
недвосмислено пријатељску Бања Луку, безусловно подржавајући Републику Српску и
њен опстанак и финансијски улажући много више него у Србију.
Русија је престала да улаже велике инвестиције
у Србију, успоравајући и са обимнијом војном сарадњом са Београдом. Слично
руско-украјинским односима прије пуча у Кијеву, прозападна влада у Београду моли
за чланство у Европској унији, као и могуће чланство у НАТО, лицемјерно одржавајући
„пријатељске“ односе са Москвом, од које стално тражи неку помоћ.
Док Москва невољно, али ипак декларативно,
јавно и као изнуђено зло, „подржава европски пут Србије“ очекујући да ће макар
имати Тројанца у ЕУ са правом вета, који би блокирао антируску политику Запада,
свим расположивим средствима ће се борити против чланства Србије у НАТО.
И поред све неправде коју чине београдски
еврофанатици Русији, на међународном плану и у СБУН, Русија је давала и стално
даје чврсту подршку Србима, укључујући „очување Космета“, стављање вета на британску
резолуцију за геноцид у Сребреници, заштита Републике Српске и на многе друге
начине, на свим дипломатским нивоима.
Док прозападни српски предсједник владе у
Београду ради у складу са британским, њемачким и америчким интересима, стално
се супротстављајући све самоувјеренијем предсједнику владе Републике Српске, и
његовој проруској оријентацији, укључујући противљење одржавању референдума у
Српској, предсједник Српске је наставио са својом политиком, захваљујући директној
подршци најмоћнијег политичара на Планети.
Резултат референдума у Српској је довео у
питање одрживост, моћ и уопште потребу за централном власти у Сарајеву, која не
одустаје у борби да направи потпуно унитарну БиХ.
Посредно или непосредно, током посљедњих година,
Русија је учврстила своје присуство у Републици Српској, брижно његујући
словенско-православну везу између Руса и Срба, а „користећи“ Додика као најпоузданијег
савезника на Балкану, чија политика у сјени има главни задатак; а то је, да по
сваку цијену омета евроатланске интеграције БиХ.
Краткорочна економска и политичка нестабилност,
и средњорочна могућност поновног вјерског сукоба, производе огромне проблеме на
ободу ЕУ, који подривају њемачком вођен пројекат за проширење, а истовремено
јачајући позицију Москве и њену моћ преговарања.
Без Вашингтона и по самој својој природи, па и
без притиска Русије, Брисел нема такву моћ која би „увела ред и унаприједила
неопходне реформе“. Због различитих интереса и, понекад, дијаметрално супротних
циљева држава чланица, немогуће је направити снажну заједничку политику која би
натјерала будуће чланице на послушност. Доласком Трампа на чело САД, таква
могућност готово да нестаје.
Ако Трамп буде и дијелом примијенио своју предизборну
реторику о независној и изолационистичкој спољној политици, САД би вјероватно
престале да буду главни играч, остављајући на Балкану Русију, Турску, Њемачку и
Велику Британију да се боре за превагу утицаја.
0 коментари::
Постави коментар