- Т. Николић, М. Гојковић, А. Вучић, И. Дачић, М. Дрецун и, на крају, чак и М. Лазански и стотине других политичких и јавних личности, угледних и мање угледних, одједном прелазе „на другу страну“.
Све се нагло погоршало од 2012. Чак и “слободни” и угледни портали “Васељенска“, бањалучки “Фронтал” и још неки, бојкотују чланак о сусрету Путин-Додик, наводећи разлог, “нисмо ми против Путина, него против Додикове преваре”. Произлази да је важније срушити Додика, него његовати добар однос са Русијом.
Негдје у исто вријеме, почео је и лов на Републику Српску! Сви воле Србију, Републику Српску и сав српски народ, а сва су им (не)дјела против тих интереса, продајући Западу привреду, ресурсе, па чак и војску. Сви су русофили, а сви раде против Русије, одржавајући лажну слику пријатељства. Неолиберали су збунили народ, мијешајући му значење појмова – „демократија“ са озлоглашеном „издаја“.
Зашто нам (им) се све ово дешава?
Зашто све ово, и ко свим тим догађајима руководи? Збуњен и осиромашен пљачком, народ је почео губити осјећај за давно установљеним системом вриједности. Већ 16 година, народ је потпуно дезоријентисан. Срби ни сами не знају на коју ће страну? Тешка су времена и за интелектуалце, па и за српску науку у цјелини. Немогуће је наћи озбиљну психоанализу, која се бави овом скорашњом српском дилемом: демократија или издаја.
Народ се с правом пита: Куда ово води, и има ли краја нашим мукама? За народно тумачење појма издаје, западна култура му нуди тумачење – демократија и слобода мишљења, а све кроз строго контролисане медије, а из уста наших званичника. У исто вријеме, исти тај Запад, својим “руским активистима” не опрашта такву демократију, најстрожије их кажњавајући или једноставно – прогоне их и убијају у атентатима.
Научно – шта је издаја!?
Подсвјесно притиснути теретом хроничне кривице, издајници бране своје поступке (издају) јавно, страсно и веома агресивно. Њихова озлојеђеност се осјећа у свему што кажу, у свему што раде, и у свему што лоше чине својим сународницима и својој држави. Немају смисла за хумор и под сталним су стресом.
У тешком времену, послије војне окупације или окупације кроз дириговану насилну промјену власти, рођени издајници, вођени унутрашњим искушењем, откривају у себи да су “управо они прави сарадници непријатеља“. Самооткривени издајници процјењују да је дошао прави моменат за издају интереса својих земљака, прелазе на непријатељску страну, прихватајући обавезно и непријатељску идеологију.
Непријатељски стратези су стручњаци за препознавање нечијег осјећања незадовољства; због каријере, због увријеђености или због неке менталне болести. Искуством или интуитивно, непријатељи непогрешиво препознају појединаца који је погодан за замку њихове пропаганде.
Подразумијева се да непријатељ очекује потпуну вјерност од нових „локалних сарадника“. Обавеза издајника је јачање и ширење непријатељске идеологије. Најчешће, материјална корист је само посљедица издаје, а не и мотив издајника. Инстинктивно, мање незадовољне групе се придружују најутицајнијој, а заједнички вођа тражи разговор са непријатељским шефом, убјеђујући га да је управо он „легитимни локални вођа“. Ако се то не деси, непријатељ приморава издајнике да се морају удружити, а сам одреди вођу.
Тако откривени, будући издајници добију позив од непријатеља да му се придруже. Кад падне договор, непријатељ им даје осјећај сигурности или их потхрањује илузијом, да се напорним радом требају стално потврђивати. У изненађујуће кратком времену, најбољи издајници могу постати и лидери.
Свим издајницима су заједничке двије особине. Прво, сви лако прихватају ставове и ауторитет јачих личности и силе. Друго, као чин издаје, ниједан издајник нема способност да сагледа и прихвати своје поступке. Сви домаћи издајници су бескичмењаци, лабилне личности, обавезно са психичким поремећајем, спремни да прихвате сваку нову идеју или од непријатеља разрађену теорију. Њихова поводљивост, њихова је највећа слабост. Већина таквих особа, има мало или нимало позитивних црта у свом карактеру.
Издајници воле да јавност зна, да су стално у друштву непријатеља, уживају да их непријатељ јавно хвали. У недостатку медијске могућности, не бирајући начин, они се не устручавају да хвале сами себе.
Тријумфално уживају у критици својих поражених земљака, дрско им говорећи “како нису разумјели реалну политику”. Заштићени окупатором, издајници добијају огроман осјећај самобитности, градећи лажни осјећај самопоуздања, потпомогнут непријатељском моћи. А ако је непријатељ војно окупирао земљу, издајницима даје сигурност оружана сила окупатора, што производи скривени презир и гађење код њихових поражених сународника. Обавезно су најомраженије особе у народу; сви их се боје, сви их мрзе, и нико их не поштује.
У напорима да оправдају своје издајничко понашање и своју похлепу за влашћу, издајници не одустају од наметања другима свог новог начина живота. Они врше стални притисак на друге, присиљавајући их да мијењају свијест. Нови сарадници користе “нову свијест” у активној пропаганди непријатељских вриједности.
Психички нестабилни, увек настоје да ублаже своју немирну савјест, тражећи од других да дијеле са њима издају. Оне сличног карактера, вјешто увлаче у новоформиране непријатељске институције. Окупљање особа сличног менталног склопа, један је од приоритета издајника. Што већи број привучених једно-јајника, мањи осјећај кривице код издајника.
Несвјесно, мучени осјећањем кривице, већина издајника не схвата природу својих злочина. У супротном, осјећање кривице би било за њих неподношљиво, чак кад би само себи признали погубност својих (не)дјела. Ови „издајнички квалитети“ су посебно изражени у вријеме окупације земље, у вријеме непосредне ратне пријетње; или насилне промјене власти под командом непријатеља – злочину у којем издајници откривају своју праву животну мисију.
Извор: Српски културни клуб
0 коментари::
Постави коментар