Узалудан труд: Како срушити Додика?

Незванично и званично, Москва одавно сматра Додика за јединог пријатеља Русије на Балкану, а још искренијег ослонаца њених и српских интереса. Вашингтон га уцјењује, Брисел му пријети смјеном, под сталним је притиском Београда. Оптужују га за ометање „европског напретка БиХ“ и ометања стварања исламске Босне.

Укратко: коалиција бошњачких странака из Сарајева и српске опозиције (коалиција Савез за промјене), врши стални притисак на пресједника Српске да се одрекне преосталих уставних надлежности и пристане на промјену Устава БиХ.

Србија је капитулирала!  Београд је коначно потписао Индивидуални акциони план партнерства, НАТО-Србија. По налогу Вашингтона и његових извођача „радова“ Вучића и његове клике, а заобилазећи власт у Бања Луци, опозиција у Српској (тзв. Савез за промјене), која је у коалицији са бошњачким странкама у заједничким органима БиХ, преко тајно потписаног тзв. Механизма координације је учинила да будућност Републике Српске буде празна политичка љуштура – да „нестане као дио процеса евроатланских интеграција“.

Вучићев „Стокхолмски синдром“ и Српској

(Стокхолмски синдром је патолошко стање које настаје дружењем злочинца са жртвом. Привикнуте на понижење, жртве се емоционално вежу за злочинца; толико далеко, да страсно бране злочиначке поступке свог мучитеља.)

– Ако желимо у Европу, ми морамо играти како Запад свира, правдајући уступке Бошњацима и Западу, каже за српску Ал Џезиру – БН ТВ, гост професор и водећи функционер Савеза за промјене. Понашајући се непатриотски, свјесно или несвјесно, српски представници у коалицији са Бошњацима; наводно, „зарад европског пута и прикључења НАТО-у“, на мала врата „су прогурали“ одбацивање изворног Дејтонског споразума; што и јесте крајњи циљ креатора српске несреће.

Укључење у НАТО, признавање Косова, стварање унитарне БиХ и нестанак Републике Српске и, на крају, стављање исламске Босне под контролу НАТО-а, коначни су циљеви непринципијелне коалиције – Вашингтон-Берлин-Београд-Сарајево. – Улазимо у НАТО, јер то гарантује безбједност Србији, каже предсједник владе у Београду.

Не мирујући и под будним оком ментора, „извођача радова“ Вучића - лидера свих небеских Срба и „Региона“, у „пријатељској“ сарадњи са сином насљедником босанског исламисте рахметли Изетбеговића, опозиција у Српској постепено узурпира надлежности  МУП-а Српске, постепено и нелегално их пренесећи на неуставну безбједносну агенцију (СИПА) у Сарајеву, само да би „ухватили“ Додика.

Антиуставно и од Високог представника наметнуте институције, заједници два ентитета и три народа, СИПА и „државно“ правосуђе у Сарајеву, српска опозиција (тзв. Савез за промјене) користи у политичкој борби против актуелне власти у Српској.

Свакодневно урушавајући институције Српске; увијек и без знања МУП-а Српске, хапсећи Србе због наводних ратних злочина; хапсећи селективно и неселективно „криминалце“; демонизирајући институције Српске, криминализујући њеног пресједника; сијући страх и несигурност у народу; а све то правдајући наводном борбом против криминала у Српској – „највећој пошасти која омета европски пут БиХ“, Савез за промјене готово сигурно гура народ Српске у сукоб.

Криминалци и издајници

Криминал јесте погубна чињеница, која треба да је посао и брига правосуђа, али која не смије и не може бити оправдање за рушење институција Српске. Међутим, значи ли то да нема криминалаца и у Савезу за промјене? 

Кршећи Дејтонски устав и глумећи неуставну „државну владу БиХ“ (по Уставу - Савјет министара БиХ, као координатор ентитетских власти), српски министри Савеза за промјене у Сарајеву, посебно се истиче министар сигурности у Савјету министара – Драган Мектић (политички необразован милицајац), игноришу вољу српских гласача и из дана у дан урушавају институције Републике Српске.

О хапшењу макар једног од неколико хиљада џихадиста (по неким подацима од 4.500 до 7.000 у неколико добро организованих насеља и војних кампова за обуку), и не помињу „скорашњи конвертити“ и Вучићеви поштоваоци. Пуштање на слободу џихадисте, познатог као Абу Хамза, и пријеко довођење у БиХ исламиста из затвора у Гвантамаму, „Савез за промјене“ не брине ни колико за лањски снијег.

Исламисти који двије и по деценије мирно живе и „послују“, најчешће непосредно дуж саме границе српског ентитета, спремајући се за најгоре кад добију миг из Вашингтона за покретање терористичких напада, нису „приоритет“ српским представницима власти у Сарајеву. Они нису, него Додик, препрека „евроатланском путу БиХ. – Додик је одустао од европског пута БиХ-е, једна је у низу оптужби на рачун Додиковог одустајања од „интеграција“, којима опозиција Српске свакодневно  пласира у јавност.

Српско-бошњачка коалиција свакодневно и намјерно организује упаде сарајевске агенције (СИПА) у институције Српске или чини сличне провокације, радујући се могућем сукобу МУП-а Српске и СИПА, за шта би сигурно још моћна западна заједница оптужила и пресудила актуелној власти у Бања Луци, тиме и самој Републици Српској. Заувјек!

Српско-бошњачка коалиција захтијева од Бања Луке да пренесе на Сарајево власништво војне имовине Српске, на чему и НАТО инсистира, смјештајући се „легално“ на простор Српске. У припреми новог Закона о раду, опозиција Српске (Савез за промјене) је отворено на страни тајкуна, одајући слијепу лојалност свом идеологу Вучићу. Не само Вучићу, него и онима у Србији, који су донијели најнехуманији неолиберални и анти-раднички Закон о раду, без икакве јавне расправе; диктаторски, тихо и преко ноћи.

Како срушити Додика?

Не баш невиног Додика, „демократе“ криве за све и свашта, с образложењем да је некад и због љубави према владању пристајао и подржавао  пренос надлежности српског ентитета на Сарајево. Јесте – и ми знамо да је пристајао, али промјеном геополитичког односа у свијету, он је одавно промијенио политички курс – окрећући се Русији, као једином заштитнику тешко стечене српске тековине у БиХ, па, богами, и његовог физичког битисања.

Додик је незванично 2008. окренуо једра према истоку. И ако је тако, како га оптужује опозиција – Миле преносио надлежности, то не смије и није изговор опозицији Српске да и она настави уништење тог јединог јој ентитета.

Укратко, готово сви „важни фактори“ чине све да сруше с власти актуелног пресједника Републике Српске; сем Русије, наравно, јединог сигурног и вјерног заштитника Дејтонског споразума, која отворено подржава Додика у очувању српског ентитета. Милорад Додик, некад фаворит Запада, због одустајања од марионетског концепта владања, постао је мета свих оних (Запада и његових овдашњих марионета) који превише воле додворавање и доларе, радујући се да виде све Србе ограђене у Београдском пашалуку.

Милорад Додик је постао предмет интересовања, посебно западних анти-руских медија, а про-руских да и не говоримо. Али, такође, постао је и сметња онима који себе виде као историјског и јединог српског лидера, на примјер Вучића. Реформатора, мировњака региона, вођу над вођама, вођу свих Срба, новог Милана Обреновића (Тајна конвенција, слично одрицање од Срба у БиХ)… Многи би радо да виде Додика у затвору; по могућности у ФБиХ, због сигурности и навике да тамо добро чувају Србе.

Како год, Додик је превазишао сам себе, неочекивано постајући популаран по својој про-руској оријентацији; човјек, који највише стоји на путу импреијалних интереса на Балкану и у српским земљама Балкана (тачније: словенско-православним).

По многима, иако често описиван као „сумњив морални лик“; прогнан од Запада и њихових поданика у Београду, Сарајеву и у Бања Луци, Додик, захваљујући у великој мјери упоредби са тим поданицима, Додик све више постаје стабилна политичка личност која у безнађу улива наду; једина преостала личност, којој почињу да вјерују правдољупци и искрене српске патриоте. Читајући „патриотске“ медије, посебно западне анти-империјалне, Додик је постао једина нада и онима који нису превише заљубљени у „ЕУ интеграције“ и Вучићев савез са НАТО-ом.

По свему судећи,  изгледа да је Додик, по образовању политолог, бавећи се политиком 35 година, постао зрео професионалац, добро процијењујући и мијењајући ћурак према промјени односа снага на геополитичкој карти Балкана, Европе, па и свијета.

Да Додик од свих српских политичара има најбољу сарадњу са руским амбасадама у Сарајеву и Београду, а и осталим највишим званичницима Кремља, одговорно нас обавјештавају „српски“ медији, као што је српски CNN - БН телевизија из Бијељине, која уредно вреба све Додикове „руске грешке“, посебно се секирајући за његово хапшење; истевремено, не запостављајући ни један од главних услова БиХ интеграција, „Економску агенду“, којој БН посвећује око ¾ свог програмског простора.

Политички, Додик ће још дуго трајати, ослањајући се на помоћ Русије, њених пријатеља, а богами, и многих русофила и евроскептика. Хоће ли Додик политички и биолошки преживјети? Хоће ли, за разлику од Космета, и Република Српска преживјети? Према Додиковим политичким противницима, можда ће Додик ипак попунити упражњено мјесто у затвору, које је недавно и на пречац напустио исламиста Абу Хамаза?

Видјећемо ускоро, борба ће бити жестока – борба Запада и Русије у мајушној Републици Српској. Једно је сигурно, а то је: Додик је постао највећи улог Русије на Балкану, од 1948. године – времена контроверзног Информбироа. Додуше, и Русија је дуго била вођења неким својим Савезом за промјене; послије пада Берлинског зида, посебно у вријеме „демократије“ Јељцина.

Штампа