петак, 01. август 2014.

Колијевка руске државности

projet_pipeline_south_stream_et_nabucco Крв је пала! Да би схватили сложеност сукоба у Украјини - западна хегемонија против Русије; значај братске Украјине за Русију и опасност по свјетски мир; осврнимо се на корјен Словена, источне Словене, руску државност, вјештачко стварање украјинске нације, стратегију и тактику Запада. На Великој шаховској табли идеолога НСП - Збигњевa Бжежинскog, полако, али опасно, помјерају се фигуре према истоку - простору Евроазије.

До XIV вијека, назив „Украјина“ није имао етничко, него чисто и само географско значење. Укратко и историјски, Кијев је био колијевка онога што данас зовемо Русија. У завршном дијелу меморандума - „Спасимо Украјину“, у поднаслову, „Шта треба да чини Русија?“, забринути руски интелектуалци пишу:Ми сматрамо, ако се ништа не учини, да ће оно што се дешава у Украјини бити катастрофа за будућност Русије и цијели пост-совјетски простор.Изгледа, Запад хитно мора имати империјални рат!?

Словени

Традиционално, прадомовина Словена су сјеверни Карпати. Пропаст Хунског царства, отвара процес демографског ширења Словена: у централну, источну и југоисточну Европу. Према Гимбуртасу: "Ни Бугари ни Авари нису колонизовали Балканско полуострво; после олује на Тракију, Илирију и Грчку, они су се вратили сјеверно од Дунава, на своју територију. Словени су били ти који су колонизовали Балкан...“ Суочавајући се са другим културама, Словени су успијевали да очувају свој језик и обичаје.

Долуханов истиче да су Словени били у стању да стекну значајне политичко и војно искуство захваљујући својим везама са номадима. То је отприлике био начин на који су постали доминантна сила у „успостављању нових друштвено-политичких веза на цијелом подручју централне и југоисточне Европе“. Један интересантан концепт се користи за објашњење словенског ширења. Према заговорницима те тезе, пад Римског царства и пад Хунског царства, с друге стране, омогућили су словенским племенима да преузму земљу и наметну свој језик и обичаје.

Кијев, колијевка руске државности

Етимолошки и према прихваћеној теорији, име „Рус“, попут финског имена за Шведску - Руотси, потиче од старог нордијског значења за - "људи који веслају". Упориште за ову тезу је и у чињеници да локални фински и пермички народи у северној Русији још и данас употребљавају исти назив - Рус, и за Шведску и за Русију.

Руски Каганат Руски Каганат је била заједница држава-градова, по Голдену, вазална према Хазарији. Неки историчари сматрају Каганат језгром руске државности. По Притсаку, Каганат је основан између 830 и 840. године и, такође по њему, нема трагова назива „Рус“ прије тог периода. Голден закључује да је Руски Каганат нестао послије 871. године; тачније, некад прије Рјурикове смрти, 879. године.

Рјабаков је доказао да је Кијев био центар Каганата. Бартов је тврдио да је Каганат био смјештен сјеверно од Кијева. Да је Руски Каганат зависио од јеврејске Хазарије, говори чињеница да је Свјатислав I Кијевски користио службени печат тадашње силе. За будућу Русију, важна особина Хазарије је њена јеврејска вјера; она је спријечила да багдадски Калифат прошири ислам у Европу.

ГардарикиГардарики, са центром у Новгороду, политички је ембрион руске државности. Године 862., викингшки (варјашки) поглавица - Рјурик, долази са групом ратника из данашње Шведске и преузима контролу над Гардарики, подручјем које је обухватало Новгород, Смоленск, Петровград, Твер и Јарослав. У руском љетопису – Историја минулих година, из 12. вијека, каже се да је Рјурик дошао јер је био позван да помири завађена угро-финска и словенска племена. Тако је Рјурик запосјео територије језера Ладоге и Новгорода, којома је владао све до смрти 879. године.

Кијевска Русија Кијевска Русија је замијенила Руски Каганат. Некад прије смрти, 879. године, Рјурик протјерује Хазаре из Кијева, премјештајући у њега сједиште из Новгорода. У ствари, 880., Кијевску Русију је званично основао кнез Новгородски, Олег (?-912.), подређујући финска и словенска пленема и уједињујући већинска словенска. Мисли се да је Олег био брат Рјурика - оснивача династије Рјурикович. Касније, већ до краја 10. вијека, мањински Варјази се потпуно утапају у већинске Словене.

Син Игора, Свјатислав (942-972.) први је владар са словенским именом. Преузимајући власт од регента, мајке Олге, 963., кнез је сталним војним походима створио тада најмоћнију државу у Европи. Овај период је значајан по економском процвату Русије. Бавећи се трговином коже и меда, трговци су користили три трговачка пута: Волгу, Дњепар и пут од Хазара до Германа.

Уз помић Византије, Свјатислав успијева да уништи Хазарски Каганат, 964, печатећи судбину моћне Хазарије за сва времена. Иако има неколико хипотеза, остаје дежурна тајна: зашто је историја бојажљива у тумачењу историје Хазарског Каганата!? Прича о насељавању, послије револуције у Персији, пребогатим персијским Јеврејима из племена Симонова, једна је од њих.
Период владавине Владимира Великог (980-105) и његовог сина, Јарослава (1019-1054), историчари назвају – Златно доба Кијева. Увезено из Византије, хришћанство постаје службена вјера - 988., стварајући услове за формирање руске културе; синтезом византијског и словенског културног наслеђа. Увођењем хришћанства, поспјешује се развој науке, филозофије, литературе и умјетности, уопште. Проценат писмености у Кијеву и другим трговачким градовима, био је јако висок.

Даља судбина руске државе под династијом оних који су је и створили, више је тужна него весела; долазило је до честих борби међу кнежевинама. Кнез кнежевине Владимир-Суздаљ 1169., уништава колијевку руске државности - Кијев. Татарска окупација између 1220. до 1480., уништава Валдимир и многе друге градове и кнежевине, једино Новгород остављајући на миру.

Принц Иван I, 1227., помаже Златним хордама у борби против братских кнежевина, рјешавајући се ривала. Руској православној цркви дозвољава да пресели своје седиште у Москву; плус, од Монгола добија титулу Великог кнеза. Московски кнез, постаје посредник преговарач између Татара и осталих кнежевина. Тужно, да је општи став историчара: Да Монголи нису уништили Кијевску Русију, Москва, а потом и сама моћна Руска империја, тешко да би икад настале.

Један од најмрачнијих периода у руској историји - Вријеме невоља, почиње са владавином цара Ивана Грозног (Иван IV) или нешто прије. Тешки период траје све до доласка друге, од двије, руске династије; династије - Романов. Последњи из прве, био је Феодор, задњи цар династије Рјурикович, владајући до своје смрти 1598. Нестабилни период почиње да се поправља, доласком новог цара Михаила Романова - 04.11.1612. Тај дан постаје руска традиција славља - Дана уједињења. Владимир Путин је 2005., поново вратио значај традицији обиљежавања тог најзначајнијег датума руске државности.

Divide et impera (Завади па владај)

У протеклих неколико деценија, само на просторима бивше Југославије, од истог народа и језика, створене су три нове нације и три језика: босански, црногорски и македонски. У Хашком казамату, ишло се још и даље; западна господа је измислила још неки БХС (босанско-хрватсо-српски) језик. Слично се дешавало и на другим просторима гдје живе Словени. Модел стварања нових нација и језика, вјековима је уигравана пракса окупатора на просторима гдје живе Словени, посебно они православне вјере.

У вријеме аустроугарске анексије и окупације несрећне земље БиХ, Бењамин Калај је био установио босански језик . Био је то дио плана стварања босанске нације. Преименовање српског у хрватски језик, увијек је вршено самовољно и насилно – чинећи то чекићем и ножем; званично и први пут, рјешењем Анте Павелића и његове усташке клике 1941. године. Други пут, на сличан начин, насилно и самовољно, језик је мијењан 1993., одлуком Туђманове власти, без икакве научне основе и научног образложења.

Стварање украјинске нације

Аустријска влада је крајем XIX вијека почела да подржава украјинске националисте, у намјери да их искористи за отцепљење Мале Русије од Велике Русије. Док су још 1907. године у аустријском рајхсру, посланици Западне Украјине себе "слободно" називали “Руски парламентарни клуб”, уочи Првог свјетског рата, ријечи с корјеном “рус”, биле су законом забрањене. И коначно, 1914. године, свако је ризиковао да буде стрељан на лицу мјеста, само за то што се сматрао Русом.

Средином XVII вијека, малоруска козачка врхушка се интегрише у сами врх руског племства. У Царској Русији, односно до Октобарске револуције, Украјина је називана и Мала Русија, наглашавајући тим називом историјско језгро руске државности и руске народности, као и јединства православне цркве. Чак и у годинама грађанског рата, по свједочењу кубанског генерала Шкуро, козаци су за себе говорили: "Какви смо ми Украјинци! Ми смо Руси! Једино што смо козаци."

Чешки слависта Л. Нидерле је у свом дјелу - “Словенске старине”, објављеном 1920. године, тврдио: “Разлика између Велике Русије и Мале Русије, углавном потхрањивана од стране неких политичара, чак ни данас није отишла толико далеко да негира стварну јединственост руског народа, увек чврсто повезујући његове гране (Руси, Белоруси и Украјинци). И дан-данас, разлике те три гране руског језика су мање видљиве од оних у њемачким или француским дијалектима.“ Међутим, ђаво никад не мирије, тако ни непријатељи словенских народа, посебно руског!

Вјекови иностране и иновјерске владавине оставили су трага на украјинско становништво, посебно западно од ријеке Дњепар. Услед вјековног притиска, већина пољских племића с руским поријеклом, прешла је на католичанство и попримила пољске (западне) традиције. Отуда, данас, Украјина и има такозване водеће ултра-националисте и фашисте, окренуте против свог народа и Русије, у цјелини.

Додуше, људи нижих сталежа нису тако лако мијењали вјеру, али је и за њих непријатељ нашао лијек. Попуштајући притиску, средином XIII вијека, још за галицког кнеза Данила Романовича, почела се уводити црквена унија. Данило је син Романа Мстславича, једног од кнезова из династије Рурик, зачетнника руске државности.

У Галицији је уз подршку аустријских власти основана ондашња врста НВО, која је имала за циљ да докаже измишљене разлике између руског и украјинског народа, њихове културе, па чак и језика. На крају и као и увијек, та НВО је смислила и “украјинску азбуку”. Што је најгоре, све те псеудоисторијске и псеудолингвистичке измишљотине нису наилазиле на јак и аргументован отпор руских интелектуалаца. Неолиберална јавност је на антируски план проаустријског “украјинског препорода” благонаклоно гледала као на једно од средстава за подривање “проклетог руског царизма”. На срећу окупатора, процес се одвијао у жељеном правцу – народ се почео дијелити.

Геостратешки циљеви

Наизглед једноставно, дефинисан је главни циљ; не бирајући средства, протјерати Русију из Црног мора и области каспијског базена; „ослободити“ Украјину за ширење НАТО. Ширењем НАТО-а, Украјина постаје веома значајан фактор у војном заузимању Црног мора.

Према мишљењу Бжежинског, од посебне важности је да се ЕУ и НАТО прошире на балтичке земље, цио Балкан, а посебно на Украјину, која једина, поред Русије, располаже атомским наоружањем. Бжежински вели: „Оно што се деси са прерасподјелом моћи у Евроазији, биће од пресуног значаја за америчку глобалну превласт и историјско наслеђе.“

Аналитиком главног циља, долазимо до неколико нових шаховских поља: зауставити извоз руских енергената у Европу, разбити Заједницу независних држава (ЗНД), избацити Русију из региона и потпуно је изоловати, вратити једнополарни систем, ставити Украјину под заштиту НАТО-а и учинити је сигурном за ММФ и друге западне финансијске крвопије...

Међутим, током деценија, Запад је доста реализовао од поменутих циљева. Све више и више, све дубље и дубље, Украјина се увлачила у НАТО. Украјина је прва и, до сада једина земља, која није чланица НАТО-а, а која снадбијева НАТО ратним бродовима. Украјина је, током Кучмине владавине, дала 2.000 војника НАТО-у у Ираку. У Авганистану, такође, Украјина даје НАТО-у мали контигент војника.

НАТО у Црном мору Већ неколико година, НАТО води годишње прилично велике поморске ратне игре под називом Повјетарац, а вјежбе се спроводе близу Крима, опасно близу руске Црноморске флоте, стациониране у Севастопољу. САД настављају са преузимањем Црног мора, то су већ урадили са Бугарском и Румунијом, где су поставили осам главних војних база. Турска је у НАТО-у, такође.

У протеклој деценији, НАТО је свим силама покушавао да смањи извоз руског природног гаса и нафте у Европу или, да потпуно прекине руски транспорт у корист свог пројекта из Каспијског мора. Тај геостратешки пројекат би доносио енергију у Европу преко Кавказа, Азербејџана и Грузије и, можда, одатле до Украјине; из Украјине у западну Европу.

Такође, Украјина је једна од четири земље које је НАТО најавио; земље, који су да се придруже НАТО Снагама за одговор, то је међународна ударна сила коју је НАТО развио. Друге три земље су Грузија, Финска а Шведска. Три, од поменуте четири, све осим Шведске, имају дуге границе са Русијом.

Тактичке активности, кориштене у реализацији стратегије, већ су свима добро познате; изводећи их преко „обојених револуција“ и „прољећа“: „промјена режима“ и реформе „слободног тржишта“. Модел донатора, организатора и извођача је пробан и потврђен 2000., палећи и жарећи Београдом, убијајући полицајце; палећи заставе, пуцајући на државу, користећи разне НВО - Отпоре и остале протухе и плаћенике. Шта се тренутно дешава у Украјини, модел је испробаног образаца – „копирај и залијепи“.

Није преостало много времена да Русија донесе тешку одлуку о заштити цијелог свог народа у Украјини; мора заштитити цијелу Украјину да би и сама опстала, иначе...

Миленко Вишњић

Штампа

1 коментари::

dzaus81 је рекао...

uh. . . . sjajan tekst.

Постави коментар