Постоји ли макар једна политичка опција у РС и ФБиХ која стварно може промијенити очајно социјално-економско и политичко стање; вољом суверена из Вашингтона и Брисела, стварно деценијама у овој измученој земљи? Сви узроци коју су разорили ову малу заједницу, у надлежности су „међународне заједнице“, укључујући временске непогоде и локални криминал. Која то „јака“ политичка странка нуди елиминисање узрока пропасти БиХ-е: неокон идеологију и њен неолиберални систем?
Која политичка снага, и да искрено жели, има храброст, вољу и снагу да покрене промјене; да мијења стање игнорантског односа према праведним захтјевима јавности, незапослених и сиромашних грађана? Зна ли неко неку политичку опцију која смије на своју руку, самостално и без сагласности Калаја, покренути суштинске промјене у РС, па и у цијелој земљи Босни?
Пасивност, малодушност, невјерица...
Зов савјести упозорава да озбиљно погледамо истини у очи! Свијет свакодневне реалности и свијет лажног благостања, давно су се разишли. Народ трпи лажи домаћих политичара, посебно се грозећи несклада њихових ријечи и дјела. Лажно приказивање стварности, постало је стандард у комуникацији политичара са јавношћу. Цвјета полуписмено теоретисање и „стручно“ коментарисање.
Наука је давно лишена стваралачке мисли. Негативни трендови су заразили образовање, науку, културу, умјетност, чак и здравство. Паралелно општој пропасти, вањски дуг се стално увећава. Повећава се огорчење због гажења вјековима усвајаних вриједности, стварајући нове по угледу на јунаке из Стеријиних комедија. Због цвјетања криминала и корупције, народ пати од малодушности.
Друштвена пасивност, невјерица и малодушност, створени су некомпетентним и лажним обећањима домаћих политичара. Друштвени морал и осјећање људске солидарности, одавно имају негативан предзнак. Свака фракција западне идеологије, посједује своје лојалне медије и коментаторе.
Хоће ли будућа побједничка политичка опција напустити формализам и испразно празнословље? Хоће ли се престати са агресивном пропагандом лажних успјеха, а готово три деценије народу све горе и горе? Иако се све више шири схватање да је стање у оба ентитета постало давно неподношљиво, стање је забетонирано вољом западних моћника и себичном неодговорношћу локалних владара живота и смрти.
Ријечи из овоземаљског ријечника: школовање, посао, зарада, ручак, ципеле, замијењене су свакодневним - криминал и дрога. Стереотипи из масовне културе, доносећи са собом укус примитивизма, скоројевићства и бездушности, одавно су симболи друштвеног и социјалног престижа.
Криминал, непотизам, образовање...
За малверзације, пљачку државне имовине, злоупотребу државног кредита, криминалне приватизације; а које се дешавају свакодневно, корисници су се већ покрили на брзину склепаним законима. Омаловажавање закона и толерисање свеопште пљачке, одавно није вијест дана; за све институције, па и сам МУП, то је обична свакодневна вијест.
Радна способност буџетске класе, сведна је на долазак и одлазак из канцелатрије, кад се умори од нерада. Пијачним даном, неки убијају вријеме и тамо; кафићи се подразумијевају. С друге стране, управо та групација је кључ изборних побједа. Политичко додворавање, награде и одликовања, стварајући атмосферу праштања, замјенили су бригу о држави и народу. Мијешање у свој посао, одавно је изашло из моде.
Образовање је срозано на ниво каменог доба. Поштени свијет с болом преживљава развој себичности, бездуховности, малодушности и скептицизма, посебно изражених код „привилегованих“ младих људи. Трчећи за лаком зарадом и презирући рад, новцем или везама долазе до диплома, ширећи дефетизам и стварајући малодушност и безнађе код остатка „обичне“ омладине. И џиповима, привилеговани некажњено газе сиротињу.
„Само да ми је гдје побјећи“, могу се чути ријечи дипломаца без политичке или тајкунске заштите. Зато, јер су без икакве наде да ће икад добити икакав посао. Поменута изјава не показује да се „обични“ млади људи надају ичему бољем, знајући да је то немогуће у датим околностима. Ослањајући се на досадашње искуство, после сваких избора, постаје обавезно горе и горе. Али зато, народ достојанствено нестаје.
Из остатка текста, покушајмо закључити да ли и наредни избори могу донијети ишта боље. Без обзира ко ће однијети побједу, без врховних овлаштења и до даљњег, истина је да се постојећи наметнути друштвени систем не смије мијењати, јер то у историји колонијалне праксе досад није забиљежено. А тај систем је, признаћете, створио све ово што народ тишти. Избори и јесу за то да се удовољи форми прокламоване демократије и давања легитимитета постојећем колонијалном положају БиХ. Главне одлуке доноси Порта. Уосталом, сами донесите властити суд.
Планови за почетак краја
Према претходном „излагању“, могло би се закључити да су за колонијално и дужничко ропство и анархију у БиХ криви само домаћи политичари. Али, тако брзо закључити, не би било поштено. Наиме, почетак приче - колонизација Балкана, па и Југославије и њених република, почиње осамдесетих прошлог вијека, првом рундом наметања макроекономских реформи. Још у мјесецима када је маршал Тито бројао задње дане свог живота, чекајући свој моменат, западни кредитори су се почели нестрпљиво мувати по Београду.
Дакле, да би Запад наметнуо цијелом свијету систем неолиберлне економије - у основи модел слободног тржишта; поред Источног блока, осталих земаља с моделом социјалистичког тржишта, морао је уништити и Југославију, оснивача и некад најугледнијег члана покрета Несврстаних. Реганова директива из 1984., означена бројем 133 и названа „Америчка политика према Југославији“, први је јавни документ који открива план уништења Југославије. У првом дијелу плана, мирним путем - срушити социјализм моделом тихе револуције.
За разлику од Американаца и превођења цјеловите Југославије на систем либералне економије и осталих колонијалних вриједности, њемачки план је предвиђао стратегију обавезног сепаратизама, очекујући да она добије утицај и команду над тим уситњеним простором. У пракси, оба плана су примјењена, увидјевши брзо да Срби неће пристати ни на амерички ни на њемачки концепт рушења државе.
Узроци ЈУ сукоба
Увријежено мишљење, да је разлог југословенских сукоба била последица етничких и религијских нетрпељивости, које су, наводно, и довеле до распада Југославије и рата, само је дјелић истине. Код мање упућених, то је временом постало колективно памћење. Поред утицаја медија, колективно памћење је наметнуто и понављаним изјавама америчког амбасадора, Цимермана. Амбасадор је лагао јавност.
Међутим, историјска истина је другачија. Сукоб је непосредна последица десетогодишњег сиромашења земље, унишавања федералних институција, уништене привреде, милиона отпуштених радника... Овај процес је покренут још осамдесете, наметањем Београду програма о Реструктуисању дуга.
С потписом тадашњег премијера, Милке Планинц, поништени су стари и направљени нови уговори са кредиторима. Дугови су репрограмирани, са значајним повећањем каматних стопа и укупног дуга. Дуг се нагло увећао, гушећи југословенску привреду, посебно Србију, БиХ и Македонију. Финансијске институције, ММФ и Свјетска банка, почеле су да дају мале дозе горких економских пилула, од којих ће болесник умријети за наредних десетак година.
Кроз доминацију глобалним финансијским системом, Запад ће, у тежњи за остварењем својих стратешких интереса и интереса својих банака и корпорација, оборити југословенску економију на кољена, узбуркавајући наталожене десетогодишње социјалне неспоразуме, а у ходу их преводећи у националне и вјерске ратове.
Антина „Шок терапија“ и сепаратизам
Посјетом Вашингтону, у јесен 1989., тадашњи ЈУ премијер добио је листу налога од америчког предсједника, Џорџа Буша. Између осталог, план је укључивао елиминацију друштвених предузећа, банака, либерализацију иностраног улагања, промјене свих закона у вези економије земље... Задњи у низу налога, планирао је уништење јавних предузећа и либерализацију приступа стратешким ресурсима. Ни до данас, тај налог није у потпуности спроведен у већем дијелу бивше Југе, укључујући и БиХ.
Некад мултиетничка, социјална и најразвијенија заједница у региону, падала је у кому. Иако су Србија и још неке републике, оштро протестовале против Марковићевог програма „Шок терапије“ и „Програма о банкроту“, међусобне оптужбе, посебно на рачун Србије, наставиле су се. Народима је припремано крвопролиће.
ММФ не жали новац и спонзорише Марковићеве програме за дезинтеграцију ЈУ индустрије. Већ до 1987. производња пада на нулу, а до 1990., стрмоглавила се до минус десет. Скупљајући за отплату нагомиланих камата, Марковићев стабилни динар и његови популарни Free shop-ови, огољели су све финансијске институције земље и извукли и задњу пару од сиротиње.
Крајем осамдестих – пред сам рат, обавезе према западним кредиторима су се дуплирале, али су кредитори већ надокнадили фиктивне губитке високим репрограмираним каматама. Отплата скупих кредита, измузла је све федералне девизне резерве. Федерација није више имала средства да сервисира обавезе према републикама. Сиромаштво, дугови, сиромашење федералног буџета и, најважније, неиспуњавање финансијских обавеза према републикама, трасирали су сигуран пут у сукобе.
За вријеме бруталног сиромашења Југославије и њених народа, сецесионистичке тенденције, хранећи се уништеним федералним ауторитетом, сиромаштвом становништва, припремљеним етничким подјелама и језиком мржње, олакшале су сепаратистима да добију оно што су чекали – могућност стварања својих малих кнежевина. Суочење кнежева са добротом и милостивошћу западних финансијских институција, које су их и створиле, ускоро је постало разочарење. Убрзало се са оснивањем и активностима такозваних НВО (западних владиних), посебно у Београду. Логистика се убрзано припремала за рат.
Рат и ратни мир
Крвав вјерски рат су зауставили они који су га и планирали. Будућност БиХ је одређена у Вашингтону и Бриселу, потписивањем Дејтонског споразума. Удовољавајући форми, Устав је написан на брзину. Поред успостављања мира, Дејтонски споразум је БиХ, програмом „Реконструкције“, одузео прокламовани суверенитет, инсталацијом колонијалне администрације састављене од службеника „међународне заједнице“.
„Једини ауторитет за тумачење Споразума...“, почетак је дефиниције радног мјеста шефа администрације – Високог представника. Са неограниченом извршном моћи да контролише и каналише све државне послове; са правом да контролише и коригује све владе; да предлаже и поништава одлуке; задужен да координира IFOR (70.000); да преко свог замјеника, надзире снаге цивилне полиције (1.700)... Ово су само нека од многобројних овлаштења која је добио нови владар БиХ.
Додатак Споразуму даје овлаштење институцијама Bretton Woods и Европској банци за реконструкцију и развој (EBRD) да воде економску политику земље. И ММФ не остаје кратких рукава, добијајући у аманет постављање првог гувернера Централне банке БиХ. ММФ је овлаштен да води државне финансије и да за првих шест година не дозволи Централној банци да функционише као таква. Властиту валуту, такође не дозвољавају јадној БиХ.
EBRD, која је и основана да да политичку димензију задуживању, добија овлаштење да од 1996. води и надзире сва јавна предузећа у земљи. Послови, од енергије до транспорта, у надлежности је моћног банкара. Њен је предсједник одговоран и за реконструкцију јавног сектора, као и продају државне и друштвене имовине итд, итд... У општој пљачки, EBRD је грешком учинила услугу и обичном народу, омогућавајући му откуп макар крова над главом. Високи представник, Гувернер, као и остали чланови руководства паралелне државе, морају бити странци.
Којој ће од „политичких опција“ запасти обавеза испуњења налога за уништење јавних предузећа и продају стратешких ресурса, зарад „пута који нема алтернативу“, имаћемо прилику да видимо у периоду иза октобарских избора. Имајући у виду досадашње политичке гријегхове, овај преостали посао и неће бити посебно тежак. Истина, то ће бити брисање и задњег трага непостојећег суверенитета БиХ. Искрено, тешко је бити политичар у БиХ. Али – ето, кад другог посла нема, нешта се мора радити.
Миленко Вишњић
Штампа
0 коментари::
Постави коментар