Пропаст америчког либерализма доноси рат

Миленко Вишњић

Шта се то дешава у земљи америчког сна? Прва деценија 21. века, био је период понављаних, дубоких економских и социјалних криза, серија дугих ратова и пада животног стандарда за већину Американаца. Који су то тако велики разлози да на Западу нема више новаца за социјалну заштиту, медицинску заштиту и медицинску помоћ, маркица за храну за 47 милиона потпуно гладних људи, новаца за очување животне средине и система социјалне заштите? Засигурно је да узрока има много више, него могућности да се на њих  да одговор.

Зашто је пропсаст америчког либералног империјализма неминовна?

Да ли је то зато, што снага новца у приватним рукама и западна “демократија” не иду заједно? Или је то зато, што је све дубљи јаз између супер богатих и екстремно сиромашних, где је ових других све више и више, из дана у дан? Можда и зато,  што су западне банке постале крвопије и грабљивци богатства уценама, пљачком и наметнутим дугом, реформама и осталим глупостима, како на самом Западу, тако и у земљама у које извозе своју либералну демократију?

Или је и то зато, што домаћи корумпирани политичари помажу тим истим банкама у њиховој грабежи – добијајући провизију на кашичицу; зато што се западни финансијски систем ослања превасходно на освајачке ратове; или, зато што се сва западна политика своди на политику светске хегемоније, те је то доводи у сукоб са остатком света, на првом месту - Русијом и Кином; зато што се ти ратови воде бесконачно и што стварају огроман амерички јавни дуг; зато што Вашингтон постаје све више изолован и презрен; зато што је Вашингтон наметнуо Европи омчу око врата, која све више стеже и стеже и тоне у рецесију; зато што су западне економије потпуно неморалне - пљачкашке?…

Јадни су привредни системи који се само ослањају на ратове. Такви системи и друштва су осуђени на самоуништење и пропаст, пре или касније. Тамо, где моћ новца води систем  једне државе и где је профит сам по себи циљ, такав систем или држава се обавезно урушава. После свега, због чега би био изнимка амерички и западни капитализам? Каква је будућност система и државе, где комерцијална предузећа и банке чине злочине и пљачку, а да истовремено од њих зависи раст привреде те државе - БДП? Није ли то постојање државе, не ради државе, него и само, ради интереса појединаца - капиталиста?

Те и такве привреде, ради појединаца, одвојене су од народа и све што раде, раде против народа и његове добробити. Новац створен крађом, пљачком или уништавањем већ створених и постојећих вредности, уистину, гомила се брже;  много брже, него новац који се стиче на поштен начин – начин, у оквиру закона и легално. Профитерство је политика и постало је начин понашања у економији. Искоришћавање обичног света због профита, постаје приоритет такве политике. Европа нема алтернативу или, најновије, приоритет наше вањске политике је ЕУ.

Па и ми, овде у нашој држави, ваљда имамо неку врсту капитализма? Какав је такав је, али је и даље неки капитализам и, ипак је то наше. Тако, да све описано лако можемо препознати да се дешава и код нас. Треба имати у виду да се све ово односи и на "државице" такозване транзиције или земље такозване "младе демократије"; односи се и на нас, вероватно и у много грубљем облику, јер у тим "транзицијама" постоји и локални ниво власти и економије, који примењује исте, али мање суптилне методе пљачке и богаћења од оних у “колевци” демократије - Западу. Тешко сиромашном народу, или народу на путу ка већем сиромаштву, с ова два нивоа “развоја” економије!

Међутим, да се ми вратимо главном разлогу пропадања америчког империјализма - политици хегемоније и непрекидног и, на свим меридијанима, вођеним ратовима, а чији резултат је, у правилу, производња високог јавног дуга, сигурног начина за сигурну пропаст економије. Па, опет у круг, рат је најбоље и најпрофитабилније улагање и инвестиција; једноставно, продаје се наоружање, а довозе опљачкане сировине.

Ратови стварају дуг

Остатак приче ћемо наставити, тек од 2001. године - са америчким ратовима, у време када се тадашњи амерички председник није ни удостојио да смисли добар изговор за напад на Афганистан. Смислио човек неки "јефтин" изговор, у октобру месецу те године и дао налог за напад на ту сиромашну земљу; земљу, са већ претходно завађеним племенима. Немало затим, 2003. године, док су још главни западни медији тражили изговор и оправдање за рат у Афганистану, исти председник се сетио да треба “спашавати” и Ирак - земљу са великим енергентским резервама. Ваља извозити наоружање, а успут, и нешта донети кући. Проклета нафта!

Рекох, сетио се генијални амарички председник и добро осмислио план напада на Ирак. Убио ирачког председника, побио стотине ирачких генерала, убио све оне који су имало држали до суверенитета и достојанства своје земље, "открио и покренуо“, наводни, скривени и тињајући сукоб Шиита и Сунита, порушио све, и старе и нове градове, "побринуо" се за централну банку – да се сачува новац за ирачки народ, опељешио музеје и остала материјална и културна добра, "прикачио" нове нафтоводе... Побринуо се, човек, да не "пропадне" ирачка привреда, не дај Боже.

Укратко, хаос направио у тој некад богатој арапској земљи; арапској земљи која се најбрже развијала, прва иза Либије.  Наравно, прилику да настави ове ратове, није пропустио ни будући председник - Обама. Обама је учинио све да повећа број жртава и велике трошкове, да председник остане запамћен као једини амерички лидер – Афроамериканац; председник, који је, и поред великих очекивања од истих оних које је одлучио да додатно агонизује, наставио у маниру великих америчких председника - да се што више смањи број људских чланова на нашој планети.

Шта су обични Американци добили од свих ових ратова? Ништа, само дуг, незапосленост, глад и додатни криминал. Такав дуг, само износ - по основу камата у вредности око 6.000 милијарди долара - никад, ни тај народ, ни њихова поколења неће моћи вратити. Наравно, не би било поштено према председнику Бушу, који је успешно покренуо ова два рата, ако не би додали да је и његов наследник, наставио на истом курсу, шаљући велико појачање у људству и опреми у Афганистан, тиме погоршавајући и онако очајно стање у тој разореној земљи, стварајући нове и високе буџетске дефиците у својој. Ватра се не гаси бензином.

Незадовољни овим ратовима, два председника су још додатно учинили стотине повреда међународног права и злочина, покрећући конфликте у Пакистану, Јемену, а у Либији, покрећући кампању неселективног бомбардовања циљева, убијање цивила, рушења градова, линчујући лидера Гадафија и, укратко, рушећи до темеља целу земљу.

Добили су нафтоводе, додуше! Но, ни са тим није задовољан тренутни амерички председник, те је све учинио да покрене грађански рат у Сирији, с крајњом намером да сруши сиријску владу, "прикачи" нафтоводе кроз Турску и доведе на власт послушнике Запада. Да би учинио још већи пакао на Блиском и Средњем истоку, Обама наставља са припремањем изговора за напад на Иран. Иначе тај део света, од 1946., па до данас, није имао ни тренутка одмора, завађан и уништаван у непрекидним сукобима.

Тражећи стално непријатеље у муслиманском свету, Вашингтону све више недостаје средстава и енергената. Кад је већ потпуно окружио Русију војним базама, Вашингтон је почео операције премештања снага у Пацифик, наговештавајући намере да опколи и Кину, обнавља поморску базу на Филипинима, планира да успостави нову у Јужној Кореји, преговара о отварању једне у Вијетнаму, као и план отварања нових војних аеродрома широм Азије.

Тајланд се стално “опире” намери Запада, да не би дошао у сукоб са Кином, али притисак моћних, на мале и слабе, је увек на пола пута до циља. Изговор је познат - база је потребна за "хуманитарне интервенције". Маринци су већ послани и у Аустралију, ваљда баш у ту земљу, само зато што се тамо користи исти језик.

Ограђивање у тор Русије, Кине, Ирана и Сирије и држање под контролом десетине других мањих држава, преко својих такозваних Високих представника, је огроман финансијски терет за земљу са удвострученим дугом - због ратова и такозваног банкарског "спашавања - bailout" и земљи, која економски стално пропада, са свакодневним отпуштањем радне снаге, као и сталним смањењем дневница. Нагомиланом  дугу од око 1,5 билиона долара, додаје се сваке године нови и већи буџетски дефицит.

Петнаест или двадесет пет, свеједно - свакако лажу - милиона незапослених, је податак који је службен. И, поред тога, влада и њене медијске финансијске додворице кажу да се земља опоравља.

Да не заборавимо, тема нам је "пропаст америчког капитализма"! Без обзира шта кажу медијске додворице и службена статистика, по Џон Вилијамсу, тренутна стопа незапослености у САД је далеко изнад 22% и много је ближа проценту Велике рецесије из тридесетих година прошлог века, него и једној другој, коју је проузроковала било која криза после Другог светског рата до данас.

Стопа инфлације је 5%, мерена падом стварних трошкова живота, иако, према статистици такозваног Индекса потрошачких цена, та инфлација је 2%. Све је, дакле, "намештаљка" и то изгледа успешно пролази код обичних људи, који у очајној борби за храну и у борби за отплату скупих кредита за стамбено збрињавање – да банке не одузму куће, нема народ времена да прави анализе могућих лажи и превара својих службених медија.

Ево, само погледајте пример мог познаника, којег је ратна несрећа ових простора натерала да оде "тамо": "Хвала! Знаш да ја немам времена за те твоје чланке, цијело вријеме проводим на послу - чувам га, а оно што ми преостане времена, сређујем кућу, а затим, у кревет. Овде ти је потребна само пиџама и радно одијело". Ово сведочење потврђује лакоћу којом власти те земље Америке "држе" народ притиснут под чизмом. Људи немају времена ни да било шта прочитају, чак и оно што објављују "службени" медији, а камоли да "копају" по књижуринама, тражећи праве и истините информације. Јадничци, испрепадани су од могућег губитка посла, а онда... Онда оде и кућа и ауто и... све на бубањ.

Дакле, све се чини да се све већа и већа беда прикрије и то, нажалост, делимично успева - обични људи немају праве информације. Такозвани Индекс Беде показује да и није тако бедно стање како се види на улицама. Политичари и Федерална резерва су изгледа отишли још даље?

У време велике незапослености и високог повећања дугова домаћинстава, политичари на локалном, државном и савезном нивоу, штеде на пружању здравствене заштите, пензијама, маркицама за храну, субвенцијама за становање и на сваком другом елементу социјалне сигурности. Ово, такође, лако можемо препознати - исти принцип се примењује и на нашим просторима. Добро су "едуковали" наше политичаре.

У САД, од 2002 до 2011. године, привредна производња је изгубила, наводно само, 3,5 милиона радних места. Ови послови су замењени ниже плаћеним, као што су прости и једноставни послови у ресторанима и кафе баровима  - 1.189.000, на пословима у амбулантним и здравственим услугама и пословима заштите - 1,512,000 и на пословима социјалне помоћи - 578,000. Због свега овог и још много тога, друге земље се забављају глупостима Вашингтона. Русија, Кина, Индија, Бразил и Јужна Африка су формирање савез којим напуштају долар, као валуту за међународна поравнања међу собом.

Чајна Дејли пише 4. јула: "Јапански политичари и истакнути академици из Кине и Јапана позвали су у уторак Токио да напусти своју застарелу спољну политику ослањања на Запад и да Кину прихвате као кључног партнера, подједнако важног као и САД-е". Ово сугерише да је Јапан у великој игри. Јапан тренутно више тргује са Кином, него са САД-а, а то отвара пут Кини да себи привуче провереног пријатеља САД-а и тако додатно неутралише сталну претњу у Пацифику.

Вашингтон и даље контролише своје "узми и плати" НАТО марионете, али и ове марионетске државе су преплављене насталим дужничким проблемима, које им доноси Волстрит и својим властитим дужничким обавезама. Можда нисмо поменули, да је ЕУ-ји финансијска омча око врата, тако да не може више да субвенционише свога газду у његовим ратовима хегемоније – покушава се извући кад год може.

Вашингтон постаје изолован и презрен елемент светске заједнице. Вашингтон је купио Европу, Канаду, Аустралију, бившу совјетску државу Грузију, покушава да купи и Украјину, Колумбију  и још много земаља такозване транзиције, па и простор бивше Југославије је купио и наставља са великим напорима да купује цео свет, али, ипак, почиње да превладава осећање, код тих купљених земаља, да се нужно осећа потреба бежања од те полицијски-гестапо-јачајуће државе, која је показала сво безакоње, немилосрданост, и равнодушаност према несрећи других, чак и непријатељство за људски род и људска права, уопште.

На читаоцу је да закључи, које и какве су шансе ове и оваквих држава да опстану, после толико учињеног зла, зла које непрекидно чине другима, истоврмено уништавајући свој властити народ? Тешко је поверовати да тај систем може још дуго трајати, јер, очито је, рок трајања истиче, макар се он звао и амерички либерализам.

Штампа