Колико су “српска” имена, српска

Миленко Вишњић

Нисмо ли - многи од нас - наишли на ситуацију и тврдњу да је неко име више српско од другог? Нисмо ли чули, посебно у ратном и поратном периоду, ријечи: “Шта ће он с нама, издаће нас… Не треба му вјеровати…”, јер се његова жена зове Луција или Бегзада или Фатима?” Да ли и данас сумњамо, кад чујемо да је негдје и неки руководилац, чији је брачни партнер другачије нације од његове, изненада смијенио с радног мјеста, неког дуго запосленог или је изненада и на пречац, распоредио искусног правника или инжењера на ново и за њега боље радно мјесто - у котловницу?

Потхрањивање властите сујете

Укратко, да ли су имена супружника других нација, узрок обрачуна са “својима”? Је ли уобразиља или реалност прича о удруживању, не тајном – свакако; оних са мијешаним браковима, а којима у потпуности и никад не вјерује “немијешана” већина, па и кад није рат?

- Које си име дао унуку? – довикунух сусједу, који пред мјесном задругом витла и млатара рукама, показујући одлучно да морам свратити. Познаник, мало припит, још од ноћас бунован и који је цијелу ноћ “варио”; (морао је човјек), још синоћ је постао деда. Новорођени деда ме зове на тек вруће пиво; каже – свраћај, добио сам унука.

Свратих, увијек на готовс да се укључим у таква и било каква славља. - Чуј, – вели он – што се тиче имена, па зна се – Александар – ја, како другачије. Није ли то право српско и православно име? – заврши он с усхићењем и с дубоким уздахом, жмиркајући уморним и закрвављеним очима од “напорне” и веселе ноћи. Наравно, честитао сам деди унука, попио пола врућег пива, напустио степенице задружне зграде и без намере да се упуштам у расправу да име Александар и није “најсрпскије”, а још мање и исвјесније, ни “најправославније”.

А тек да сам имао храбрости и да сам се усудио да провоцирам и доведем у питање дубоко укорјењено српско вјеровање, да то, чак, није ни име словенског, а камо ли српског поријекла, мој познаник, не само да ме не би частио - што би ме посебно погодило и забољело - него би се вјероватно и неопозиво наљутио на мене. То је укорењено у нашем народу, и шта се ту може; не дирам људску сујету.

Па, која су то онда наша имена

Тако је то са именима; име Александа(е)р је грчког поријекла. У ратном, а и поратном периоду, наш народ је наглашено почео да даје “српска” имана тек рођенoj дјеци, а радикалнији су мијењали и одраслој, већ уиграна имена.  Од десет најпопуларнијих имена, које Срби дају својој дјеци, на пример у Србији, Српској и Црној Гори: Никола, Лука, Марко, Стефан, Алекса, Лазар, Александар, Филип, Немања и Милош, само је Милош име словенског поријекла. Како сад то, питаће многи? Шта се ти правиш сад паметан?

Када би гост код неког домаћина и на некој свечаности или, још горе, и, не дај Боже, на српској Слави Светог Саве, грешком изјавио да је име Сава (Салва) јеврејског поријекла, односно семитског, вјероватно не би више њих двојица никад скупа Славу славили, ни Славски колач ломили, а можда би се домаћин госту учтиво и одмах захвалио на посјети и журно га испратио до улазних врата, без поновног позива да икад поново наврати, а камо ли да дође на крсну Славу?

У задњих двадесетак година, почињући са самим ратом деведесетих или, ваљда, због уображеног страха од губитака националног идентитета, почела је бјесомучна “кампања” давања “само српских православних” имена. Како и колико се та кампања уопште исплатила и шта је од тога свега испало?

Окренимо се у блиску прошлост и на тренутак погледајмо роман Вука Драшковића - „Нож“. У том роману, хоџа пита Алију - главног јунака романа -да му каже како су се звали његови преци. Аљо почиње, бројећи претке уназад; идући уназад од Кемала до рахметли Алије Кад га хоџа пита да му каже како се звао отац тог задњег и најстаријег Алије, млади Алија одговара -нема даље. Хоџа, знајући даље претке младог Алије, хоџа наставља говорити да се предак од “нема даље”, звао Илија, син тих и тих, итд.

Међутим, да је хоџа био овдашњи доктор знања и да је наставио даље у прошлост низати имена предака младог Алије; иза најстаријег српског имена, дошла би на ред илиризована имена предака, као, на пример: Дазас, Епидиус - имена староседелаца Балкана. Међутим, да је хоџа био још више од науке о поријеклу имена и да је отишао још уназад; и даље у прошлост и од илирских имена, дошао би до имена из прадавних и древних извора, као што су, Памба, Хати, Пијушти...

Према томе, изгледа да ова кратка анализа најпопуларнијих српских имена, показује да “српска” имена и нису ништа више српска од оних, што ми називамо именима муслимана или имена неких других и генетски, нама Србима, блиских народа.

Јак грчки, римски и турски културни, политички и вјерски утицај, на Балканске Словене, довео је до националних и верских подјела. На страну имена; само и изворно словенско генетско поријекло је сачувано, тек у малом проценту - од око десетак или који проценат више. Изворни карактер наших народа је, такође, промијењен под утицајем староседелаца Балкана. Долазак на Балкан Јужних Словенских племена и њихово мијешање са затеченим племенима Балкана, учинило је од нас - шта је учинило; такви смо, какви смо - никакви.

Злоупотреба имена

Да ли се запослени смјењују или отпуштају са радног мјеста, дрско примају на шалтеру, одуговлаче одговори на дотписе - само зато што је шефова жена друге нације; он Србин, она муслиманка, он црнац, она мулаткиња? Да ли шеф запошљава само “своје” по жени? Имамо ли довољно разумијевања за оне који се, као познаници, међу собом и у свему слажу и друже, а уз све то, имају, на пример, супруге или мужеве друге нације?

Ако се друже, чине ли то због осјећања угрожености од већине – немјешаних бракова? Коначно, да ли су сва имена, за које се држи да су “српска”, више српска од оних која не слове да то јесу? Значи, можда Вас Ваш шеф није ни смијенио због тога што немате и Ви мијешан брак? Па, мијешани брак није и законска обавеза и зашто би то шеф од Вас очекивао да имате? Можда некада и буде “по закону”, али за сада није!?

Језик и писмо

Потхрањивање властите сујете и њеном пројекцијом на идентификацију са националним вредностима, дошло је до промовисања националне свијести и на освешћивање запостављених националних вриједности: спрског писма, српског језика, српског имена, српског овог... На нашу жалост или срећу, ово потхрањивање сујетног ега, утемељено је на заблудама; заблидама о поријеклу “српских” имена.

Писмо, за које се држи да је много српско, у ствари је семитско-феничанског поријекла; односно поријекла афро-азијске језичке групе, како се већ она зове у науци. Језик је измијењен под утицајем старосједилаца Балкана у понекад, међу собом, мало теже разумљиве дијалекте.

Тачно је да је ћирилица, па и ова наша, настала под утицајем грчког алфабета (алфа, бета, гама...). Међутим, ако сретнемо и питамо Грка да нам појасни значење назива поменутих ријечи на његовом језику, он ће нам рећи да ти називи не значе ништа и да немају коријен у његовом језику. Међутим, ако би то исто питали Јевреја или погледамо јеврејски-хебрејски језик, видјећемо да на том његовом језику, свака од поменутих ријечи има своје значење. Које значење, погледаћемо и то?

Тако, ријеч 'Алфет - алфа', значи во, 'Бет - бета', значи кућа, 'Гимел- гама', значи камила, 'Далет - делта', значи врата, итд, итд. Херодот (V v.п.н.е), је записао да су Грци у XIII веку п.н.ере, у данашњој Будви, преузели ово писмо од феничанских трговаца. Ако мало погледамо изглед слова тог феничанског писма, онда ћемо видјети да сам сликовни изглед тих слова стварно представља опис онога што словна слика приказује. Словни знак за 'Алеф - алфа', заиста личи и представља главу краве.

Једна, од неколико варијанти феничанског писма, нађена је и код Београда, мјесто Винча. У Енциклопедији лексикографског завода пише: „Грци су примили свој алфабет од Семита, а да је то очигледно, видимо и по томе што су грчки називи за поједина слова потекли од семитских ријечи“.

Тако је то код нас Словена - Срба на Балкану, а како Грци носе чињеницу да су народ, настао мјешањем Феничана и Пелазга, нисам о томе с њима разговарао, али вјероватно и они имају своје митове о свом поријеклу, како генетском, тако и оном, што Грчки народ издваја од других народа - култури? Како год су и с ким год су Грци мијешани, они Србе сматрају и прихватају као своје велике пријатеље. Историја је немилосрдна, посебно кад је у питању мит једног народа и његове културне баштине.

Потхрањивање властите сујете, неће бити никад законом забрањено; тако, ни идентификација са националним вредностима, неће бити забрањена. Питање је само и једино, колико и коме то помаже и да ли је то начин живота у толеранцији – обостраној или, увијек на нашу штету - једностраној?

Штампа