Писмо Пријатељу

пише: Слободан Васковић

Драги мој Пријатељу, неумитно и брзином свјетлости приближава се тренутак када ћеш дефинитивно, коначно, без остатка и изван сваке разумне сумње схватити да сам ти остао само Ја, Слободан Васковић.

Тај моменат ће за тебе бити попут Откровења, коначно ћеш прогледати; у почетку ће те ухватити бијес, потом тешка депресија која ће лагано прећи у меланхолију; Све те емоције биће прожете муњама у трбуху, снажним грчевима у желуцу, високим притиском, општом малаксалошћу, хладним знојем и леденом температуром, тешким ватреним обручима око главе, који је стишћу, стишћу..., а онда ће све проћи. Као руком однесено. Осмјехнућеш се са олакшањем увиђајући да ниси потпуно сам. Ја сам са тобом, као што сам то био свих ових година. Ја, Слободан Васковић твој најбољи пријатељ.

Вјеруј ми, у тренутку који неумитно долази и који описујем биће то за тебе права лутрија.

Годинама Ти Ја већ указујем шта и куда не требаш; мазохистички упорно грешке ти стављам под нос; грубо ти (признајем, понекад и прегрубо) нос трљам њима, све у нади да ћеш разумјети да највећи дио онога што си чинио ниси требао/смио тако учинити. Нисам те се одрицао ни у најтежим тренуцима, када си, попут најгорег незахвалника, своје лажне пријатеље/хијене спремао да ми пождеру утробу, бацајући им милионе у крило, док су они режали о твојој величини, моћи, памети, визионарству и визији; Нисам те се одрицао ни када си ме карактерисао као наркомана, барабу, издајника, страног плаћеника, антисрпског елемента, при том њежно милујући лешинаре и уживајући у церекању стрвинара, који су неуморно, до промуклости, лајали о потреби нових милиона за твоје и њихове приватне послове.

Истина, нисам ни ја тебе баш мазио. Понекад, благо изнервиран твојом тврдоглавошћу и склоношћу ка пречестим разбојничким упадима у буџет, ИРБ, и остале високоакцизне, висококондиторске и високомеснате послове који доносе дебеле паре, знао сам подвриснути и рећи да си ти најобичнији лопов, шеф криминалне организације, кум, мафијаш, предводник злочиначке организације, бараба, битанга..., али, мајку му, зар сада коначно не схваташ да је то било из најбоље намјере. Да те вратим на прави пут. Али ти си био истрајан да све добро које имаш у себи сатареш и препустиш се на милост и немилост сопственим атавизмима, девијацијама, испитивању граница стрпљења опљачканих, понижених, сатрвених, гладних, биједних, сиромашних...

Сјети се: Док си ти отварао непостојеће аеродроме, измишљене луке, срушене нове аутопутеве, обрушене нове заобилазнице, непотребне зградурине, пропале Нове Борје Романије Јелшинграде Боске..., упорно сам ти понављао да гријешиш, да не идеш у добром правцу и да ће те такво понашање довести до тачке у којој ти остадох само Ја.

Ниси слушао пријатељу мој. Вјеровао си оном политичком евнуху Борису Тадићу да ће владати вјечно, иако сам ти рекао да од њега нема ништа; тврдио сам ти да ти не треба Мишковић, али ти си био упоран да га доведеш; исто је било и са Драганом Ђурићем и Зекстром; шта да ти кажем око твојих катастрофалних процјена у вези са Томиславом Николићем и Александром Вучићем?! Сад плаћаш цијену својих хирова, лакомислености, грамзивости, вјери у лешинаре и накот којим си се окружио; Ствари се више не могу поправити, мораћеш да платиш цијену. Ако ми не вјерујеш, уочи гдје су сада сви ти твоји тадићи, мишковићи, ђурићи? Нигдје, а ти си, бесповратно, на њиховом путу.

Сада ћеш коначно да схватиш да тапшање по рамену није знак подршке, већ непријатељски гест којим те набијају у црну земљу. А тебе су набили до гуше.

Али, не брини се, ниси сам. Ја сам уз Тебе.

И неће ме у томе поколебати ни оних тридесет и нешто тужби, што твојих што твојих пајаца, којима ме твоје „реформисано“ и на криминал набаждарено правосуђе прогони већ годинама; неће ме у томе поколебати ни твој атак на моју супругу (осим тебе, она није ни мрава згазила), породицу у цјелини, јер сам увјерен да ти у суштини уопште ниси лош, да испод тог прљавог и отровног оклопа којим си се покрио, имаш бар још зрнце људскости. Истина не велико, али дај шта даш и боље ишта него ништа.

Пријатељу, погледај око себе! Зар не видиш како су многи промијенили однос према теби, како се зло кезе на тебе, како ти се више не улагују, како се полако, али сигурно од тебе дистанцирају, како погледима покушавају да те растргају..., погледај и коначно угледај санитарни коридор око тебе који је све шири, шири и шири...

Корито ти је празно, све су прождрли, али, упркос томе, они су и даље гладни, исто као и оног првог тренутка када су ти се онако олињали, премршави (ребра им штрчала) улизички осмијехнули, махнули умиљато репом, чекајући да им бациш какав масан залогај, а теби се учинило да су баш слатки и одлучио си да гајиш гује у њедрима. И то сплетове. Полако али сигурно ти из вође чопора прелазиш у његову храну, као најслабији у ланцу исхране. Јер си на том вашем запишаном територију све усамљенији, а самим тим и рањивији.

Дај буди искрен према себи, хладне главе погледај гдје су сада они које си створио: Радмановића, политичара (у најбољем случају) просјечних способности уздигао си до висина о којима није смио ни сањати, а данас ти он ради о глави са разноразним рикерима; Радојичића си волио као сина, он ти данас јавно сијече тетиве, а на крају ће ти усјећи и главу; није ваљда да си скроз побудалио па да вјерујеш да је Шпирић уз тебе?! Човјече, у памет се, тај се обогатио издајући све око себе, а тебе доживљава као врхунац своје лаживе преварантске каријере видећи те као најуноснији посао. Зар ти Џомбић није довољан наук - створио си од њега фацу, милионера, министра, премијера, а он ти са странцима ради главу.

Погледај, Соколе мој, како кокошари које си окупио бјеже, како се све што си градио руши, како се твоје перјанице гложе као звијери, не презајући да се физички обрачунају; погледај како шљам и људски талог, који си промовисао у елиту, нагло кваса и не јебе те више ни за суву шљиву, јер немаш више шта да им даш: разнорани краљевићи, живковићи, бобари, чичићи, ћубићи, кљајчини, јовичићи и остали славуји пљују по теби гдје стигну; Ти си за све крив, чак и за милионе које си им дао.

А тек Станковић? Шта мислиш зашто га не дирају? Као не смију од тебе? Е мој наивчино, не дирају га зато што свједочи, (а тек ће свједочити), против тебе.

Пријатељу мој, прениско си пао: на пар цвијановићки, нешто митровића и ону болесну џукелу. Није ли то премало за дивјунака, каквим си се доживљавао. Истина, боје те се још, али страх им је све мањи. Донедавно би се упишали од страха ако би закључили да је неко у њиховом друштву помислио нешто лоше о теби, а данас су се већ охрабрили до мјере да ти отворено пљују у леђа. Са очима ће, неће проћи дуго, да засладе.

Рашири бленду, па сними своје медије. Копања ко Копања, већ има резервну варијанту у којој тебе нема; они са Јавног сервиса спремни су те колико сутра опечатити у сваком „Дневнику“ само ако се нареди (уз гаранције да могу уживати отето), Тешановићка/Келечевићка ти заједно са Џомбићем гура нож у леђа, а ти си је спасио сигурне оптужнице; шта да ти кажем за Тришића - заборавио те чим му је Вучић намигнуо. Џаба дати милиони. Џаба поклони. Џаба псовке. Одјебаше те као фекалију, јер им је намјера да склањајући тебе купе себи нови живот.

Свима си им био средство, сада си се потрошио, не требаш им, готов си. Остао сам Ти само Ја, твој вјерни пријатељ који ће, када те свале, искрено рећи зашто се то десило. И због каквог накота си пао.

Да ли ће ми бити жао када одеш?! Шта Ти мислиш?

Штампа