Русија и Србија на војном плану

Мирослав Лазански

Промена политике одбране Србије логичан је потез, јер у прошлом периоду клатно је, без икакве користи, исувише отишло на једну страну.

Одбрамбена политика Србије са новим властима и новим министром одбране полако се диверзификује, може се чак рећи и да се уравнотежава. Наиме, нови министар одбране Александар Вучић у једној од својих првих изјава на новој функцији врло је децидирано рекао како Србија неће улазити ни у НАТО ни у ОДКБ, да ће остати војно неутрална сходно ранијој резолуцији српског парламента. Занимљиво је да та изјава није одмах дочекана „на нож” домаћих дежурних атлантиста и лобиста НАТО-а, штавише, примљена је прилично помирљиво.

Што би могло да значи да су, или пресахнуле стране донације, или је стигао тренутак помањкања идеја како даље лобирати, или је у питању креирање нове медијске и сваке друге стратегије како на мала врата увући Србију у НАТО па се тражи предах? Јер за сада се показало да то није ишло, зачудо Срби и даље памте 1999. годину и агресију НАТО-а.

Ипак, не бих да грешим душу, бивши председник Србије господин Борис Тадић рекао ми је у мају 2010. године у башти амбасаде Србије у Москви, било је то одмах после параде уз Дан победе на Црвеном тргу, да „док је он председник Србије, Србија неће улазити у НАТО”. Сведоци те његове изјаве били су тадашњи министар спољних послова Вук Јеремић, амбасадорка Србије у Русији госпођа Јелица Курјак, и мој уважени колега, стални дописник „Вечерњих новости” из Москве господин Бранко Влаховић. Одмах сам то и као ексклузив-посластицу јавио из Москве, али се то негде успут изгубило, па није изашло…

Наравно, не знам да ли су западне обавештајне службе имале своје микрофоне у башти амбасаде Србије у Москви, тек тадашња изјава Бориса Тадића, без обзира у којем је контексту дата, издржала је тест времена. Уједно је показала да данас, у време модерних технологија, вероватно није препоручљиво такве изјаве давати ни у башти, иако је Винстон Черчил најповерљивије поруке размењивао управо у баштама док је мокрио. По енглеским столетним травњацима.

Диверзификација политике одбране Србије логичан је потез, јер у прошлом периоду клатно је, без икакве користи, исувише отишло на једну страну. Чиста је патологија, или чак перверзија, да војни односи између Србије и САД, односно Србије и НАТО-а, буду много бољи од политичких и економских односа, а да је Србија истовремено војно неутрална држава. То је јединствен феномен у свету, односно такав је статус односа резервисан само за банана државе. Управо на овим страницама пре неколико година осврнуо сам се на изјаве тадашњег амбасадора САД у Београду, у интервју за лист „Одбрана”, у којем он директно сугерише „да Србији не требају ни борбени авиони, ни тенкови, већ само неколико хеликоптера за превоз војника”. И нико тада да екселенцију приупита зашто то он тако предлаже.

Србија је члан Партнерства за мир. Као и Русија, као и Белорусија. Лично сматрам да је Партнерство за мир већ неко време политички превазиђен процес. Наиме, кроз то чланство ми сарађујемо са НАТО и посебно са Националном гардом Охаја. То је у реду, али да видимо шта смо кроз тај процес војно профитирали и научили? Док нисмо постали члан Партнерства за мир школовање наших официра на западним војним школама и академијама било је потпуно бесплатно, када смо ушли у Партнерство за мир више није било све бесплатно. Кажемо и говорили смо да тежимо да у војном смислу достигнемо стандарде НАТО-а, јер су то највиши војни стандарди у свету. Који су то највиши војни стандарди у свету може да се утврди само у рату два економски приближно равноправна противника. Са нашом економијом на садашњем степену развоја ми годинама нећемо достићи војне стандарде НАТО-а, барем не у битним сегментима оружаних снага.

Наравно, не треба бити незахвалан за војну бесплатну помоћ коју смо у последњих неколико година добили од САД. Истина, то је далеко мање него што то добија бивша ОВК на Косову, енормно мање него што као економску помоћ сваке године добијају Палестинци. Ускоро као војну помоћ треба да добијемо 30 америчких „хамера”. Румунија ускоро добија, кроз амерички кредит, 48 америчких ловаца Ф-16, блок 50…

Дакле, добро је да сада обновимо војну сарадњу са Русијом. Прошле је године министар одбране Русије у последњи тренутак отказао посету Београду. Зна се и зашто. Уравнотежени војни односи Београда са Вашингтоном и Москвом допринеће бољем међународном третману Србије. Пошто једина валута којом Србија још може да тргује јесте њен садашњи геополитички положај. И њега не треба јефтино продавати.

Покушавам да докучим на шта је то мислио министар одбране Србије господин Александар Вучић када је ових дана у Москви најавио изградњу нове фабрике „сложених борбених система”, а све уз руску, вероватно, финансијску и технолошку помоћ. Руси су пристали да учествују у том пројекту и то је добро. 

Да ли се ту мисли на фабрику оклопних возила, постојећи „14. октобар” у Крушевцу, требало је деведесетих година прошлог века да настави оно што је некада радио „Ђуро Ђаковић” у СФРЈ. Чак је у Крушевцу произведено седам тенкова за извлачење, за Кувајт, али нису испоручени. Онда су дошле санкције, па бомбардовање 1999. Могуће је да Руси имају економски интерес да се у Србији уз њихову технолошку помоћ производе нека оклопна возила интересантна за трећа тржишта на којима је војна индустрија Србије одавно присутна. Могуће је да су производни капацитети за таква возила у Русији заузети, па је због могућих нових поруџбина најбоље запослити српску одбрамбену индустрију.

Штампа