Послан да спаси свет

Књига Сергеја Хелемендика – “Добра Моћ” (ДОБРАЯ СИЛА), која је основ нашег “препричавања”, је, у ствари, залог руског писца, мислиоца и филозофа. Како он каже -добра моћ, у стварању нових циљева (агенде) за Русију. Дакле, и за читав свет. Путин, пре свега, себи поставља пет тешко решивих задатака! Правник и обавештајац по образовању, свесно је изабрао такав пут. Обавештајац, не само по занимању, него и по карактеру, снази личности... по судбини.

Јер, Русија је позитивна снага – нада, у којој свет гледа заштиту свог опстанака. - Жао ми је што у самој Русији о томе мало ко размишља, каже Сергеј. Живи се малодушно и по принципу: “До ђавола с тим, с тим и таквим светом, зар се нису наши дедови и прадедови довољно наратовали, а ми - ми би да лако згрнемо капитал.“

Пет Путинових задатака

Узети од либерала власт у Русији и задржати је. Вратити Русији улогу главне силе у свету – ради се на томе, прогноза суморна. Избећи нови светски рат, ако то буде могуће – ради се и на томе, прогноза је лоша, свет се убрзано креће према тачки са које нема повратка; свет се креће према новој Минхенској завери која ће изнедрити светски рат као бујицу. Међутим, сада је све много теже него 1938. године, будући да никада још није кориштен данашњи арсенал наоружања за масовно уништење које се гомилало у протеклих седамдесет година лажног мира. Победити у новом светском рату – задатак је, можда, који чека на решење у блиској будућности. Задатак се непосредно не види, али је реалано да ће доћи.

Процењује се да су шансе Русије за опстанак и победу реалне у сваком будућем рату. Такву одлуку су донели наши преци који су створили такав руски свет. Ратна непријатељска пропаганда ће галамити до последњег даха о слабости и распаду Русије, али рат ће свакоме одредити место под сунцем – тако је увек било и тако ће и остати.

Ако се светски рат не избегне, успостављање новог светског поретка је неизбежан задатак, знајући да се рат, раније или касније, мора завршити.

Спасити свет од могућих ратова; прича, која се увек говори после завршетка светског рата, али нико не уме или неће да то учини. Нико не уме, зато што никада стварно неко није хтео.

У историји ратовања, ратови су били увек веома профитабилани, користан догађај за њихове организаторе. Па зашто губити профит, ако су у његов смисао уграђени људски животи? Нема мотива – нема чињења, нема резултата. Истина, нови рат се може показати као стварно – нови, у погледу резултата за његове покретаче. Можда ће и они који преживе катаклизму имати нову историјски мотивацију – схватање да још један такав рат свет заиста неће преживети. То схватање неће бити на нивоу теорије, реторике и филозофије него на основу реалних, застрашујућих резултата и голих чињеница. Русија је најмирољубивија сила ове планете. Руси су доброћудан народ, чак мирнији и од Кине чија мирољубивост вуче корене из дубине хиљадугодишње кинеске историје.

Можда Русији предстоји да после рата спаси свет; да спаси оно што остане од света? Можда се све то деси у Путиново време? Уосталом, до светског рата треба још преживети, било би пожељно уочи његовог почетка бити јак, добро наоружан – и обавезно са јаким Великим Вођом (ВВ) на челу. Да бисмо ми преживели и да не би сам ВВ страдао, треба непријатеље уништити. Oвo је искуство историје. Ко вам другачије каже, презрите га. Игнорушите га у име Наполеона или Џона Кенедија, који нису потпуно схватили та правила.

Хтео бих да верујем да Путин боље разуме законе историје. Има ли данас унутар Русије; тих истих, нових непријатеља народа, који се могу уништити? И како их уништити ако их, ипак, има? Наизглед, смешно и лако питање – одговор на њега има велику историјску, научну, чак и уметничку вредност.

Унутрашњи непријатељи

У Русији је са домаћим непријатељима некако стидљиво, напето. Има ли  или нема домаћих непријатеља? Изгледа, као да их има, али су се добро камуфлирали. Путин мора да одсече део „елите”, да уклони читаву армију апсолутно осиљених криминалаца „бољара” - да то хитно уради! Јер, време га притиска. Међутим, како препознати непријатеља у гомили додворица који клече ничице и ласкајући пузе према ногама газде, љубе земљу поред његових ногу? Питање је вечно као и свет, тако је било милион пута у историји, а биће и у будућности.

Треба ли Путин да зна да је велики Цезар могао на време да уништи Брута, али није умео. Цена питања за Путина и Русију још је бруталнија, то није само његова судбина, него судбина и Русије; засигурно, и целог човечанства. Дозволићу себи, каже писац, неколико примедби на ову озбиљну тему. Не намеравам да упоређујем Стаљинове могућности да се бори са опозицијом, рецимо, 1927. године и Путинове данас, али ми се чини да Путинове нимало нису мање. Сада, само Троцког нема, а тиме нема и главних тешкоћа. За сада, не постоји нико ко би био раван Троцком.

Са данашњим, као и ранијим, либералним “навикама” у Русији, тешко да се може даље. А какав је то сазив победника без Троцког? Кога су победили? Синтагму „дневни ред” – дослован превод са енглеског, агенда – нерадо пишем, али за сада немамо прецизнију реч, јада се писац. Реч „идеологија” још је лошија и данас је сасвим испрљана и нејасна. Не личе на Троцког, сви ти хипстери, канцеларијски пацови, благонаклони лукави олигарси и патуљасти менаџери револуционари; дакле, нису ни заслужили да се пореде са Троцким.

Данашњи „унутрашњи противници Русије” се не препознају као непријатељи народа, зато што и тај народ има исто такав либерални дневни ред, наметнут Русији још у Јељциново време; и, до сада, ничим није замењен. Противници, напросто, захтевају део колача у власти на основу тога што је, наводно, њихова космата шапа у вашингтонском меду. А Путинови им не дају, јер немају резултате на изборима, а то доводи до вике: покрали су, кукумачу либерали! Можда су мало и покрали? Али, ко данас не краде – сви увек и свуда краду, ако могу, а време је било веома повољно. Међутим, питање је, колико краду и какви су резултати гласања.

Путина чека задатак који, по замршености, не заостаје за оним који је имао Стаљин у периоду постајања ВВ. Замршеност; како у околностима либералног насртања, неолиберално неутралисати део одслуженог посткомунистичког тржишно-приватизационог криминалног бољарства? Тешко, либералним средствима, против либерала.

Ова тешка загонетка може се решити само једним путем – унети нови дневни ред – циљеве; односно укинути либерални начин размишљања и понашања и тако преформатирати „елиту”. Дакле, учинити право „ресетовање” – пошто се та реч веома допада Јенкијима. То је компликовано и опасно. Запад ће да завапи по читавом свету, уплашиће се, досађивати упозорењима. Али, имају ли Путин и Русија алтернативу, ако желе да спасе Русију и свет? И шта би било са светом, кад би се милијарда и по Кинеза и милијарда Индуса преко ноћи прикључила либералном начину размишљања и понашања, који се још толеришу у Русији? Била би, сигурна пропаст света!

Доживели смо да живимо у хуманијим временима, кад не треба физички уништавати непријатеље, довољно је одузети им новац, а конопац ће они сами себи окачити о врат. Али, како то учинити, пита се писац, ако се новац не налази у Русији? Како одвојити либералне непријатеље од новца. Они су - у Русији, а њихов (руски и украдени) новац – у Америци, Европи, офшор зонама и ко зна, где већ.

Може им се забранити одлазак, али новац је тамо – на Западу. А ми – овде и, већ много година, до избезумљености решавамо чудно питање: како да привучемо у Русију новац страних инвеститора, док ми сами, скоро половину свог нафтно-гасног новца, извозимо из земље. И, још кажемо: то је уноснан посао. Вероватно уносно, али за кога? Да ли и за Русију? За Путина, доста посла!

Ми испумпавамо богате дубине родне земље; затим, заједно са богатствима из тих дубина, те исте вредности шаљемо Западу, назад, и у њихове компјутере; а онда, говоримо да је то слободно тржиште!? Зато што су код нас усвојене такве либералне вредности; слобода либерала нам је најважнија, а своју земљу и своје животе не ценимо.

Може ли Путин да замени те лоше “навике” неким разумнијим “дневним редом” - агендом? Може, он то већ чини постепено, корак по корак. Током последње две године, руски политички и медијски мејнстрим савесно цепка либерални дневни ред - парченце по парченце, али то чине сувише споро. До скорог рата, остаје све мање времена и зато, смисао те постепености постаје све мање разумљив и тера нас да сумњамо у озбиљност добрих Путинових намера.

Слика времена, Горбчов–Јељцин, је давно стандардизована као период новог татарског ропства. Наиме, тадашњи руски сироти кнез је морао да иде у Орду на поклоњење Татарима. Пре сналажења, почео је одлазити и нови кнез - Путин, али је, на срећу – брзо престао. Иако је Орда, као и раније моћна, само се налази мало западније, стално подмећући Путину ногу, слика је довољно упоредива – поклонити се или уништити непријатеља.

И, заиста, нико не зна шта Путин реално може себи допустити у односима са светским злом? Шта може, а шта не може Путин у игри са Ордом, за коју сам ја, каже писац, пре годину дана смислио савременији назив ЗОПА – иЗа Океански ПАртнери. Али, Путин мора да промени план циљева - ЗОПА за Русију није и не сме бити декрет, јер ти партнери су непријатељи Русије.

Ту ЗОПУ (западни партнери) ће ускоро сви желети да бомбардују и униште – тачније, сви то већ желе, али још није куцнуо час. Глупа скарадна филозофија, Смердјаков је био паметнији и образованији. Нема за Русе никаквог Забугорја и никада га неће ни бити. Наћи ће се – и биће, као што је увек било, у историји Русије, малодушних Руса.

Извори: књига Сергеја Хелемендика - ДОБРАЯ СИЛА, као и делови текста, са малим изменама, са сајта “http://fakti.org”

Mиленко Вишњић

Штампа