Лидер босанских Срба, опортунист или предани националист?

Миленко Вишњић

Оно што је можда почело као тактика за "глас победнику", сада доминира изгледом председника РС, Милорада Додика. 

Током босанског рата и одмах након тога, Милорад Додик је себе представљао као противника Радована Караџића, тада председника Републике Српске. Сада, када је и сам Додик председник ентитета босанских Срба, његове идеолошке разлике са његовим претходником, изгледа да су избрисане. Као лидер најјаче политичке партије у РС, Савез Независних Социјалдемократа - СНСД, вођен  је српским национализмом.

У годинама после рата у Босни, 1992-1995., Додик је називао Караџића различитим именима, да је "бандит" и "несрећа за српски народ". Пре само пет година, Додик је позвао Караџића и бившег начелника штаба војске босанских Срба, Ратка Младића, да се предају, рекавши да та двојица "нису српски хероји, а никада нису ни били хероји".

Отприлике у исто време, Додик је рекао у интервјуу да су злочини почињени у Сребреници у јулу 1995., када је убијено 8.000 бошњачких мушкараца и дечака, од стране српских снага - исходили у геноцид. Ових дана, његове јавне изјаве, у великој мери, разликују се од оних које је давао пре неколико година. Ако је његов национализам тада био слабо препознатљив, сада је прилично отворен и доследан је у том ставу.

Крајем маја 2011., одмах након што је Младић ухапшен у Србији, велики митинг, у знак подршке генералу, је одржан у Бања Луци. Одржан је под покровитељством Савеза бораца РС, организације која има отворену Додикову подршку. Такође, прошле године, председник РС је најавио да ће формирати фонд за финансирање одбране Срба  оптужених за ратне злочине, укључујући Караџића и Младића.

Додик сада пориче своје раније изјаве о Сребреници и, уместо тога, покушава да умањи размере злочина почињених тамо 1995. 

У ТВ дебати у Београду, почетком фебруара ове године, Чедомир Јовановић, шеф Либерално демократске партије Србије је питао Додика, да ли је икада рекао да се догодио геноцид у Сребреници.

Додик је одговорио: "Ја никада нисам признао да је почињен геноцид у Сребреници, и никада нећу. Ја сам само рекао оно што је Хашки трибунал пресудио у предмету против 

Генерална Крстића, осуђујући га за геноцид почињен у Сребреници 1995. Ја сам само рекао шта је у пресуди. "

Додик је рекао Јовановићу да лидери босанских Срба никада нису донели одлуку да униште бошњачки народ. Дакле, у Сребреници је био "велики ратни злочин, али није геноцид".

Он је наставио да брани Караџића који је, како је рекао, "правио грешке, али би требало да буде заслужан за стварање Републике Српске. РС је створена захваљујући његовој храбрости. "

Јовановић је одговорио: "Ова изјава говори о промени у вама, јер данас, када имате апсолутну власт, не усуђујуте се рећи шта сте говорили када сте били у опозицији."

Одмах после рата, 1996-1997., међународна заједница је полагала велику наду у Додика, као умереног политичара који би могао помоћи у смањивању етничких тензија. Године 2000., тадашњи амерички државни секретар Медлин Олбрајт га описује као "Шампиона међународне заједнице".

Исте године, међутим, Додик је изгубио од Мирка Шаровића, члана Српске демократске странке, на председничким изборима у РС. Између 2001. и 2006., изборни порази следили су један за другим.

То је могао бити покретач да се окрене популистичком национализму као сигураном начину да придобије бирачко тело РС. И изгледа да је успело. Године 2006,, после убедљивог освојања гласова у корист СНСД-а, Додик је постао премијер РС по други пут. У другој изборној победи 2010., постао је председник РС.

Драган Чавић, који је био председник РС у периоду између 2002. и 2006., тврди да је Додик заговарао националистички говор искључиво из практичних разлога. "Популистички приступ политици подразумева да су све Додикове претходне изјаве, критиковање Караџића и других ратних лидера босанских Срба, сада заборављене, због садашње потребе да освоји гласове", рекао је Чавић. "Додикова странка СНСД, израчунала је да је реторика, коју је увела у протеклих неколико година, једини начин да се може вршити власт на свим нивоима. Чисто прагматичан интерес лежи иза овог популистичког приступа. "

Асертивни национализам, лидера Босанских Срба, довео је до конфронтације у односима са делом међународне заједнице, и државом Босном и Херцеговином, чији је део РС. Додик је данас отворено против континуираног постојања заједничке државе.

Под вашћу Додика, званични дискурс у РС фокусира се на ентитет, као нешто скоро и у потпуности независно од заједничке босанске државе. Када је у питању одговорност за недавну прошлост, он доводи у питање размере српских ратних злочина, док дистанцирања садашње лидере за било какву умешаност.

Коментатори верују да је Додиков националистички став замена за реалне одговоре на економским и социјалним изазовима са којима се суочава РС. "Када се потегне националистичка реторика, то значи да нема више аргумената", Бакхтијар Аљаф, директор љубљанског института за блискоисточне и балканске студије, је рекао. "Било би много боље да је Додик имао нешто да кажем људима о развоју РС или о страним улагањима. Али он нема, па шта друго може да понуди бирачима, него национализм? То је њихова духовна храна". 

Енвер Казаз, професор на Универзитету у Сарајеву, приписује Додиков промењив став  "немогућности да створи нову политичку визију", човек који би требао настојати да створи "проевропско друштво" у Босни и да се удаљава од "ратне идеологије".

"Додик је користио националистичку карту у циљу победе на изборима, а када је дошао на власт, он се претворио у прагматичног политичара, који је наставио да користи исту карту, односно, да одвлачи пажњу људи од много важнијих питања, попут лошег стања привреде и незапослености", рекао је Казаз.

Професор Флориан Биебер, из Центра за Југоисточне европске студије, на Универзитету у Грацу у Аустрији, тврди да се Додик преселио из опортунизма ка  привржености националистицкој агенди.

Он тврди да политичари, попут Додика, често почињу из користи са национализмом као средством за унапређење њиховог положаја, али касније почну и да верују у сопствену реторику.

"Он је под утицајем успеха његовог национализма, и у једном тренутку то би могао да буде пут без повратка", рекао је Биебер. "На овај начин, он је сличан бившем србијанском лидеру Слободану Милошевићу. Оба су кренули полазећи од прагматизма, технократског крила у политици, и завршили са јаким национализмом, који нису били у могућности или нису хтели да напусте. Оба су могли бити ујединитељи, прагматични политичари, али су изабрали лакши начин - додворавање националистичким осећањима ".

Део овог популистичког приступа подразумева флертовање са екстремним националистичким делом бирачког тела. "Ова тактика нас подсећа на сличну политику крајње деснице која се користи и другде у Европи. У Аустрији, на пример, Слободарска партија је била мајстор у јасном  недистанцирању од национал-социјализма, а пазећи да буде сигурниа да њени политичари не кажу ствари које их стављају у сукоб са законом ", рекао је Биебер. "То је вештина провокације која скреће пажњу, мобилише гласаче који не желе да прихвате злочине претходног режима и окупља оне који отворено одобравају ратне злочине и оне који једноставно имају амбивалентан однос према прошлости у целини."

Неки од извора:

War News Radio

Report News ›› International Justice - ICTY 

Штампа