Ново америчко доба социјализма

АНАЛИЗА и МИШЉЕЊЕ:

Зар смо застранили толико далеко од визије "наших ствараоца" да ће, уколико амерички народ не поврати снажну посвећеност традиционалним америчким вредностима самопоуздања, личне шансе за слободу и за једнакост, нашу демократију неминовно довести до социјализма. 

У ствари, тешко је тврдити да нисмо већ тамо. Живимо у доба када су неке банке превелике да би пропале -  када мањи број Американаца плаћа порез и мора носити терет пропалих инвестиционих фирми које су "пропале у земљу", а та наша земља је "Најбоља и најпаметнија". 

Имамо такву владу која је купила приватне фирме, а то одређује добитнике и губитнике на слободном тржишту. Ми имамо годишње милијарде долара буџетског дефицита, а већина тог буџета се састоји од исплате појединцима (што значи прерасподелу богатства) и камате на национални дуг. Према Heritage Foundation, 1 од 5 Американаца - не укључујући владиние службенике - зависи од владе. Али пошто је влада нужност и потреба људи и народа, то заиста значи да 20 одсто од нас зависе од других 80 одсто. Будући да је америчка влада највећи послодавац у историји људског рода, а да америчке државне и локалне владе колективно запошљавају чак и више људи, слободно можемо рећи да је ситуација још гора од тога. Строжија процена би била да 40 одсто зависе од других 60 одсто. 

Оно што произилази из овог стања, јесте да је поштовање туђе својине опало, а и појединачна одговорност је опала. Имамо председника који, једноставним декретом, говори шта треба  и морају  осигуравајућа друштва да обезбеде бесплатно. А пошто ништа у животу је заправо џаба, он тера неке људе да плате за друге људе, да тако имају неограничен секс. Сексуална раскалашност је заправо охрабрена. 

Навикли смо на менталитет остваривања права и класне зависти у нашем друштву. Наш председник, вођа слободног света, направио је главни темељ платформе његовог реизбора, обећавајући чак да ће узети и више новца од успешаних. 

Уместо гледања у огледало, ми тражимо жртвеног јарце да оправдамо нашу несрећу. Уместо да раде теже послове или да мењањају каријере, овде имамо људе, који криве слободно предузетништво, који криве успешне људе за своје властите проблеме. Да ли они стварно мисле да је то решење?

Најгоре од свега је да за овај пад у нашим традиционалним вредностима, заговорник председник и политички естаблишмент, академске елите и главни медији правећи сви заједно безбожни савез. Ко може бити против тога? 

Са ерозијом традиционалних америчких вредности, постаје још лакше за оних 51 одсто већине на дну економске лествице да влада за њих одузима од осталих 49 одсто мањине, на врху лествице. Већина људи никада неће размишљати о узимању нешто од неког другог без њихове сагласности, али када влада нуди стицање права, већина нема никаквих сумње о томе да други плаћају за њих кроз владино опорезивање.

Као што Америка следи Европу на путу државног благостања, видећемо нашу динамичну капиталистичку економију како клизи у економску летаргију. Наш преокрет доћи ће, ако уопште дође, само када ми ударимо о економско дно као што је Грчка морала ударити. У том тренутку, ми ћемо схватити истину о Маргарет Тачеровим речима: "Проблем са социјализмом је тај, да вам, на крају, понестане новца других људи - туђег новца".

Да ли ће ман бити сувише касно, у том тренутку, да се повратимо? Ту долази време када ће, због сложених камата, дужник достићи критичну тачку, тачку без повратка. Тешко је знати када ће се достићи та тачка, за земље као што су САД, али с обзиром да немамо план уопште, чак и за балансирање буџета, а камоли враћања својих дугова, не може а да се не питамо, да ли смо већ то прошли?

Извори: 

The Washington Times

Штампа