Медијске и чаршијске приче да „активисти“ СНС-а агресивно долазе директно на врата потенцијалних гласача, мени су звучале мало вјероватне, све док и сам нисам 23. овог мјесеца на капији угледао непозване и одлучне, и не баш превише љубазне госте.
Послије учтивог представљања да су активисти СНС, они нису околишили да ме непосредно и одмах питају „шта мислите о Александру Вучићу, и хоћете ли гласати за њега“.
Послије учтивог представљања да су активисти СНС, они нису околишили да ме непосредно и одмах питају „шта мислите о Александру Вучићу, и хоћете ли гласати за њега“.
Мало сам се и уплашио
На посао се одмах бацила госпођа Видитељ, вођа ове четверочлане екипе одговорних активиста. Прочитавши из неке књиге моје име и адресу, тражила је да јој пјевам додатне информације о себи.
Искрено, иако ни сам нисам превише ситан, био сам толико збуњен и добро престрашен појавом кршник момака, да нисам успио ни ријеч изустити. Гунђајући, они су незадовољно кренули према сусједној капији (фотографија испод наслова).
Један високи мушки активиста се окренуо према мени, уперивши екран мобилног телефона, к’о бајаги да ме „слика“. Можда ме је и усликао, ко зна? И с којим циљем, и то ко зна?
Комшије су уживале у мојој збуњености
На сву моју збуњеност и погођен властитом сујетом, још теже ми је све ово падало због комшија које су, урамљене у своје капије, буљиле према мени и активистима СНС.
Комшије нису могле прикрити своје ликовање што им нисам вјеровао, светиле су ми се што нисам био у праву кад сам сумњао у њихове приче о сталним предизборним притисцима.
Гледајући ме подсмешљиво укоченог, смотаног и збуњеног пред активистима СНС, неке комшије су својски уживале у мојој патњи, меркајући ме како ћу реаговати и хоћу ли иједну ријеч смјети прозборити.
Послије изненадног шока, мало се сабравши, тихо и стидљиво сам приупитао активисте, да све ово нема смисла, на галаму добијати изборе… Хор од четверо крупних активиста се заорио негодовањем, а мени је звучало чак и претеће. Нека, то сам и заслужио, отварајући капију без провјере на интерфон, „ко је“!
Не боравећи стално у Сремским Карловцима, доста тога ми је промицало, тако да су ми неке комшије (најмање Вучићеви „земљаци“ и припадници националних мањина, него они неактивни чланови друштва) сваке изборне године (дословно сваке) подносили исти извештај о „раду активиста СНС по кућама“. Пристојно и пажљиво сам их увијек саслушао, али никако и себе убиједио.
Не протествујем што се овдје ради о активистима СНС-а, или било које друге политичке странке, него зато што такво понашање превазилази све границе цивилизованог понашања. Далеко од етичког укуса, па и „политичке коректности“. Рекох, огријешио сам се од моје добронамјерне комшије, нисам их слушао!
Ваљда због моје хроничне сумњичавости према нематеријалним чудима, некако им нисам могао повјеровати, погрешно процијењујући да можда претјерују, не знајући да се оваква чуда уопште смију и могу дешавати.
Након неког времена, активисти су завршили „рад по кућама“, замичући иза угла, на крају наше улице. Коначно сам се помјерио са своје капије, закорачивши неколико корака према средини улице, у очекивању реакције од својих добрих комшија.
Наравно, они задојени „европским путем“, обожаваоци свог „земљака“ и припадници националних мањина, никад ми неће опростити несрдачност према њиховим активистима.
За многе моје драге комшије ја и нисам Вучићев „земљак“, јер не поштујем његов допринос српској ствари. Неки су то одмах, по одласку активиста, и показали својим скривеним презирним погледима.
Али, једна комшиница је била добронамјерна, непосреднија и искренија, коментаришући моје понашање, „ти си луд што их срдачно не дочека, јер ће Вучић свакако побиједити“.
Па и да којим чудом изгуби у првом кругу, каже моја искрена кона, он ће поновити изборе као што је учинио и прошле године на неколико карловачких изборних мјеста. Комшо, каже она, опет ћеш бити на погрешној страни.
Извор: Миленко Вишњић/Српски културни клуб
0 коментари::
Постави коментар