Николићев потпис на споразум са НАТО о „логистичкој подршци“, ставља Републику Српску између чекића и наковња; у чељусти њена два највећа непријатеља. Први је НАТО; због бомби, неколико пута опеван српски непријатељ, са којим је „оверено српско пријатељство“ благословеним потписом евроатлантиста у Београду. Други је исламски тероризам.
Обучавани од НАТО инструктора, у камповима за обуку у најмање 28 локација БиХ-е, исламски терористи имају сталну војно-логистичку подршку НАТО-а. Посредно кроз Пакт, влада у Београду је придружила и Србију НАТО „логистици“. Управо у периоду владавине Вучићевог СНС, са про-западном, анти-руском и анти-српском политиком, Србија се стално приближавала НАТО-у. Истина, претходна влада је потписала војно-политички програм са НАТО, „Партнерство за мир“, али као билатерална, а не стратешка сарадња.
Не правдајући било коју претходну владу, под Јељцином слаба Русија, није остављала Србији много простора за маневар на притиске Запада. Али данас, кад се Русија вратила на светску позорницу, и кад НАТО више није једина светска сила, влада у Београду је одлучила да забије нож у леђа Москви, немајући за то подршку ни 20% грађана Србије. У име кога? Ако су у питању дугови према Сорошу, узети као политичка корупција, зашто не кажу народу, народ би скупио новац и тако спасио и државу и њихове безвредне главе?
“Споразум о унапређењу сарадње и статусу снага у оквиру Програма Партнерство за мир” – Споразум PfP/SOFA (Status of Forces Agreement, SOFA), потписан у јануару 2014., а ратификован у јулу 2015. године, била је основа за потписивање Пакта. Нажалост, то се десило, иако је преко 80% грађана Србије против чланства у НАТО, а 76% за блиске везе са Русијом. Влада Србије, дакле, не поштује вољу већине грађана (преко 92% грађана српске националности), него отворено штити интересе НАТО, ММФ, Светске банке и Европске комисије, и свега што је антисрпско.
Наставиће се „оперативно усклађивање“ (стандарди, војна доктрина, координација борбених дејстава, сарадња јединица…) учешћа Србије у мултинационалним операцијама. Србија се обавезала на (о)давање свих „државних тајни“ НАТО-у. Укратко, степен „сарадње“ је толико висок, да НАТО више нема потребу за формално чланство Србије у алијанси. Просто к’о пасуљ: Србија овим Пактом, има више обавеза према НАТО, него било која „права“ чланица.
Како – опет нико крив!?
Неодговоран и играјући се као дете велике политике, Вучић је довео Србију и српски народ на ивицу српско-српског рата, потпуног уништења Србије и Републике Српске. Горе од свега, довео је српски народ до линије биолошког нестанка. Како ће се завршити ова његова политичка детињарија, сами Бог зна!? Хоће ли икада постати зрео човек? Дај Боже, али богат хоће сигурно! Хоће ли икад за све ово одговарати, и не само он?
После ослобођења од Турске империје, ово је први пут у историји српског народа преко Дрине, да му прети опасност од руководства његове матице. Историјски, увек је било управо супротно – Србија му је у свим мрачним временима била нада, склониште и заштита од погрома.
После потписивања Пакта, Република Српска је чврсто у обручу најмање две смртне претње. Опасност која може доћи преко Саве и Уне, као трећа претња (НАТО и Хрватска), не треба игнорисати. Иако Република Српска нема своју војску, ипак се полу поробљен народ још не мири са могућим потпуним ропством. Па ни залагање Лидера региона, да „по сваку цену треба очувати мир у Региону“, неће умањити жељу за слободом, и променити свест народа.
Бавећи се радикалним исламизмом у БиХ, у претходним чланцима смо писали о његовом настанку – Мухамед Амин ал Хусеин, првом идеологу – Алија Изетбеговић и, на крају, терору као идеолошком средству за вођење муслиманског Светог рата (Џихада), и прогона неверника. Све описано је српски народ преко Дрине већ искусио – и џихадисте, и НАТО бомбе.
Читајући претходно чланке, и мање пажљивом читаоцу неће промаћи чињеница да је Запад, тридесетих прошлог века – Берлин, као и задњих деценија – Вашингтон и Берлин, чинио све да за сва времена уништи српско-православно биће, приписујући му грех верности словенско-православној цивилизацији. Наводно, народ није довољно одан „протестантској етици и немачкој прецизности“.
Коришћењем анти-Срба (Срби побегуље од православља, или албанизовани Срби), план о затирању и најмањег руског утицаја на Балкану, неће промијенити ни Вучићевим историјским Пактом са ђаволом. Неће, као што није ни Тројним пактом. Резултат Тројног пакта је: милиони Срба побијени нацистичком, усташком, исламистичком и балистичком камом. Које посљедице за српски народ могу бити од Вучићевог Пакта, рано је нагађати.
На свим ратиштима у заједничким операцијама, од Авганистана до БиХ, исламисти су били ударна песница пешадије НАТО-а, додуше, скривајући невешто од јавности узајамну љубав. Отварањем тзв. Зелене трансверзале, БиХ је постала чвориште мрежа исламизма. Уз сагласност кума НАТО-а, прва исламска полицијска јединица у свету – Ел Муџахид, основана је 1993. у БиХ.
Има ли нам спаса?
Да ли ће Русија бити одлучна, принципијелна и некомпромисна, као што је била у Грузији, Украјини, Криму и Сирији – свида у свету где је Империја зла донела немоћнима беду, јад, рушење и неправду? Има ли у Москви још толико политичке воље, да макар „мало притисне“ српске атлантисте у Београду, да омогуће народу референдум – право изјашњавање о Пакту? За почетак, народ би био и с тим задовољан. То би био први знак слабљења диктатуре у Београду.
Да ли ће се Москва ставити у заштиту деценијама понижаваних, а сада и потпуно опкољених Срба на Балкану? Русија је уморена вековним лажима и издајама српских прозападних политичких скоројевића – па и актуелних? Да ли ће Русија коначно дићи руке и од „обичних Срба“, остављајући их поробљене и од домаћег и страног окупатора?
Одговор би могао бити логично руско контра питање: Па зашто, браћо Срби, од 2000. године, стално бирате издајнике? Одговор „обичних Срба“ на контра питање је још једноставнији: Због НАТО бомбардовања, због милитантног анти-српског преврата 2000., због националне издаје, због продаје српске територије, због отимања њених делова, због окупације земље и економске исцрпљености, због пљачком уништене привреде…
Због медијског мрака (корупцијом, медији продани западним интересима), због непријатељског деловања Сорошових тзв. НВО, због корупције политичара и администрације; због застрашивања и притисака, страха за радно место, уцена, претњи… Кога год познајем, а није мали број таквих, рећи ће слично или исто. Остаје недоговорено питање: да ли је ово довољно за одлучнији став Москве према српском питању и може ли га, и како га може решити.
0 коментари::
Постави коментар