У задњим деценијама прошлог вијека, па све до данашњих дана, обични људи
су збуњени оним што се дешава око њих. Сви се баве посљедицама, чак и наука,
мало ко узроцима. Више није вијест дана прочитати да је син заклао мајку, да је
отац силовао кћерку, да се комшија поноси што је хомић, да је син опљачкао
родитељску кућу, да неко умире од дроге или алкохола, да су клинци опљачкали и
убили неку бабу, да је унук силовао своју баку… Схвата ли човјечанство, као
цјелина, у каквој је опасности?
На „вишем нивоу“, издаја интереса
државе и народа су постали начин вођења „рационалне и разумне“ политике, а сазнање да је неки „лидер“ отворено
радио или још ради против народа и државе, више никог не узбуђује. Пљачка
државне имовине је постала статусни симбол сналажљивости скоројевића. Сналажљивост,
храброст мужевност/женственост, понос и дика цијеле породице, чак и оних који
носе презиме пљачкаша, постале су стандарде вриједности за моћнике, нити су
више тема о којој ико с узбуђењем прича.
Увођење „Геј парада“ (јавни скупови
хомосексуалца) у праксу, и других европских вриједности, постали су мјерило
успјешности једног „лидера“. Држање змија у стану, спавање са псима, љубљење кућних
љубимаца, треба да чини малограђана већим од сиротиње. Диктаторски начин
владања државом и народом, постао је стандард нормалног вођења државе чврстом
руком. Суђење јавној ријечи: прогањање писаца, сликара и интелектуалаца,
обарање портала-медија, све више придобија симпатије и подршку обожавалаца
диктатора…
Малограђанство или одсуство
савјести
Малограђанство се може
посматрати као друштвена класа или слој, али и као облик ексцентричног понашања
личности, одређен њеним посебним менталним склопом. Оно што је заједничко овим елементима
је противречност у самој његовој личности.
Главне особине којима се
одликује малограђанин су егоцентричност (себе сматра средиштем свега),
хедонизам (тежња ка задовољству), мржња према стварним вриједностима, завист
према свима и свему, изненадна промјена расположења, хистерично понашање...
Једна од најбитнијих оријентација малограђанина је такмичење за „нормалне“
непризнат успјех, углавном у каријери и на материјалном пољу.
Малограђански слој друштва је
био присутан, сем периода примитивне заједнице, током цијелог развоја
цивилизације, све до данашњих дана. Главне особине живота малограђанства је елитизам
– узвишен начин живота и понашања, као и статусни симболи у стилу „бренда
препознатљивости”. Традиционалне моралне вриједности, малограђани врло вјешто претварају
у нова правила игре – само њихове лажне, некорисне и извитоперене вредности.
Социјално издизање изнад других
је њихов начин живота, а болесна себичност је њихова темељна особина. Без рада
и нормалних друштвених активности (измишљају некорисне послове, у којима ће
бити побједници), малограђани опсесивно постају материјалисти, јавно својатајући,
а суштински исмијавајући културне садржаје; а приватно их сматрајући пуком формалношћу.
Они исмијавају духовни рад писаца, сликара и свих културних радника – све дјелатности
што не доносе велики новац.
Једна од умишљених моћи
малограђанина јесте неразумно трошење новца, показујући статусну моћ већом
потрошњом од других. По малограђанину, сви ти напори су у циљу јачања његовог
статуса и престижа у окружењу. „Феноменологија живота малограђанства у склопу
друштва јесте у знаку: дистанцирања од нижих слојева друштва, финих баријера, маниризама,
статусних вредности и симбола, посебности духа, начина понашања, елитистичке оријентације
или стандардних пакета“, каже Марија Сакач у свом научном раду, „Психо–Социјалне одлике малограђанина“.
Малограђанин и/или психопата (социопата)
Однедавно је појам – психопата
- избачен из званичне употребе и замијењен је појмом - социопата. Према најновијој научној терминологији, психопате данас
називају и особама са анти-социјалним
поремећајем личности. У правилу, социопата је увијек окренут стилу, а никад
суштини.
Психопате су људи који теже
остварењу свог циља по сваку цијену. Психопатија, као посебно ментално стање,
игра важну, некад и погубну улогу у људском друштву. Друштво, и уопште људска
бића, су свакодневно изложена терору и манипулацији од оних који пате од овог „обољења“.
Начелно се може рећи да је једна од главних психопатских карактеристика - једна
опсесивна потреба за наметањем друштву и другима своје воље, ставова, идеја,
сањарија или илузија.
С обзиром да се ради о особама
које су опсједнуте стицањем моћи и контроле над другима, није изненађење што се
неки од њих одлуче да се баве политиком, религијом или другим дјелатностима,
које би им помогле у остварењу њиховог циља. Исто тако, као особе без трунке савјести,
често су, нажалост, прилично интелигентне, служећи се манипулацијама; оне су
веома продорне на готово свим нивоима друштвене хијерархије, чак и до позиције предсједника
влада или предсједника држава.
Кроз историју, данас интензивније,
свједоци смо случајева да на чело држава долазе људи који у суштини пате од „менталног
поремећаја“, тешко препознатљивих лаицима – својим симпатизерима. Међутим,
научне дисциплине, психијатрија и психологија су те које би требале да одреде
дијагнозу „лидеру“. У стварном животу, то се никад не дешава, из страха од репресије.
Након што дођу на власт, такви „лидери“ обавезно спроводе негативну селекцију
кадрова, градећи окруживање особама сличним себи, постављајући их на све кључне
функције у држави.
Није ни то најгоре. Ствари
постају још горе због необјашњиве потребе обичних људи да се поистовјећују са
својим вођама – соципатама уопште, што доводи до процеса „психопатизације“ народа, појачан агресивним режимским медијима.
Тако је нормалан човјек, након одређеног времена, изложен менталној обради
(испирање мозга и програмирање свијести), поприма нове особине, мијењајући
начин закључивања и понашања. Данас, дио народа већ увелико пјева у хору којим
диригују психопате. Некима ће се наметнути закључак да су и композитори и диригенти
који управљају „народним вођама“, такође психопате – хијерархија психопата.
Наравно, нису све психопате на
власти, нити су сви на власти психопате. Психопате болују од „менталног поремећаја“
који карактерише потпуни и неизлечиви недостатак осјећања. Несумњиво, да и
психопата нешто осјећа, али то су само најнижа осјећања. Због изостанка осјећања
срама и гриже савјести, и потпуне имуности на посљедице од којих би нормалан
човјек патио, психопата чини породици и друштву штету – производећи само и увијек деструктивне посљедице. Оно што је за „нормалне“
ужасна грешка, за социопату не представља
ни ситницу. Терет савјести им је потпуно стран.
Правна држава - оквир правног
система друштва, јесте једина и истинска
кочница дивљању психопата. Међутим, у недостатку правне државе и без савјести у
склопу свог бића, психопата има „велику предност над нормалним човјеком“ – он гази
све пред собом.
Оно што додатно чини „нормалне“
људе несрећним, јесте што су многи од оних који пате од овог „менталног
поремећаја“ обични људи, чланови наше породице, колеге с посла, или пријатељи и
познаници, а које традиционално зовемо ексцентрицима.
„Обични“ социопати никада не
долазе директно у сукоб са законом, истовремено тероришући и уништавајући чланове својих породица. Ако им
није другачији интерес, рјеђе долазе у сукоб са познаницима и колегама на послу.
Психопате се најчешће друже само с онима од којих могу имати неке користи. За психопату
је најважнија једино његова потреба, а за потребе других никад немају слуха. Солидарност
је за њих једносмјеран пут – очекују од других помоћ, а никад да помогну
другима.
0 коментари::
Постави коментар