Миленко Вишњић
Једно је сигурно, а то је, док је и једна од ових “демократски” опредељених странака на власти, пљачка народног блага неће престати. У жељи да пронађем нешта забавно, нешта што ће смањити одбојност читалаца према озбиљним темама; трећи светски рат, мало ледено доба, Либија, Сирија, кренуо сам да истражујем, а где бих прво, него на youtube.com страницама, и тако, налетом на наизглед забаван видео, под називом - “KRADLJIVCI BUDUĆNOSTI ILI ŠUMSKA MAFIJA PUSTOŠI ŠUME”, аутора Недељка Жугића.
Почетак видеа је истински забаван, али радост није дуго трајала, кад је аутор текста, снимања, монтаже и режије – Недељко Жугић, кренуо са нешто тужнијом причом од очекиване.
Видим, ово је опет озбиљна тема, али људска, па и моја радозналост је била јача и ја наставих да буљим. Оно што је следило, било је довољно да се коса диже на глави. Радован Симић се спомиње као жртва профитера, спомиње се народ који гладује, Јосиф Панчић, који је научно тврдио да је будућност једног народа директно зависна од шума - природе, да је све почело 1992., да је шумска мафија јача од воље и моћи власти...
Укратко, темељно урађена прича са детаљним и стручним објашњењима, укључујући и детаље о томе, како и колико један хектар храстове шуме ослобађа кисеоника, колико је… “Да је мафија јача од воље власти...”, е, ту настаје проблем и ту се нешта не поклапа. Бојим се да је аутор, штитећи властити дигнитет и достојанство и у намери да остане дискретан, био мало суздржан и мање критичан, али ја сам му ипак захвалан, јер је наговестио и начео суштину проблема.
Где су ту институције система - инспекције? Ту су инспекције, али да обезбеде безбедну пљачку шума – да заштите криминал. Кад макар, те инспекције, не би биле отворено на страни мафије, народу би то служило за утеху, “макар нека се мафијаши плаше да не буду ухваћени”. Али, ни толико од такозваних институција система. Можда, неће људи да се замере, а и провизија је стимулативна, па како се тога одрећи. Није ваљда народ крив и за криминал институција или га треба потпуно заменити!? Можда с неким другим и бољим народом, који се неће ни на шта жалити?
Такође, поштено је рећи, да такво понашање није само специјалност актуелне власти, него више успешан наставак дешавања, која су почела 1992., или и пре тога, годину две, односно у време почетка припреме борбе за отаџбински рат. Наравно, нису само шуме предмет интересовања “привредника”, него и рудници, реке и све што припада овом јадном народу. Међутим, оно што нам може бити утеха у свему овоме, је чињеница да западни спонзори нису успели да добију много од онога, што су планирали да ће добити, кроз своје “наметнуте” законе, него су вешто били предухитрени нашим вештим привредницима – кренули су у пљачку пре Западњака. Добро је, ипак крв није вода.
Шта се могло и очекивати у земљи која има закон о приватизацији, на начин какав је; или, ваља ли такав закон уопште; или, је ли морално и нормално донети било какав закон, који некоме омогућава отимање туђег? Како може појединац приватизовати туђе – народно, кад се још није слегла прашина ни око национализације, када је народ “приватизовао” од појединца!? Како могу бити покровитељи – Запад, таквих закона, демократи који се куну у светињу власништва. “Ниси редовно плаћао режије, зато идеш под стечај, доводимо ти новог домаћина – стечајног управника, а он ће све припремити да то откупимо – приватизујемо”, је, изгледа, модел по којем је све ситематски уништавано, све оно што су градиле, подизале и правиле генерације.
То је, такође кажу, наметнуто од Запада. Наметнуто, али и оберучке прихваћено, као начин понашања и пљачке. Тај закон о приватизацији је, додуше, донесен под притиском Запада и имао је за циљ да странци лакше дођу до наших природних богастава и привредних објеката, али, не лези враже, наши су били ти, који су прије реаговали, почели одмах, баш одмах, закон примењивати у пракси и почели са пљачком општенародне имовине.
Тако, оно што није срушено и покрадено у рату, срушено је под тим законом о приватизацији у миру. “Нама требају богати српски домаћини”, говорило се својевремено на почетку рата и то је прихваћено од народа, јер народ је хтео “само да се ослободи социјализма”. Народ је хтео “слободу”, коју, наводно, није имао у предратном периоду и, како видимо, добио је!? Зар власници тих пилана – бренти, нису и део власти? Јесу, део су власти, посредно или непосредно - спонзоришући странке, да ли се оне звале СДС, СПРС, СНДС или, нека четврта.
Дакле, све што видимо на овом добро урађеном видеу, је непосредан или посредан учинак и дело неких од “вишестраначких” странака. Ништа без њих, па ни ове наше демократије, како год је ми видели и називали. Коначно, једног дана, увек се те исте странке могу правдати да су биле под притиском такозване “међународне заједнице”, те су морале тако пљачкати, а то што је земља остала уништена и пуста, рећи ће да нису мислили баш озбољно – шалили се.
Тек долази време да се види шта је таква и њихова демократија донела овом, ни за шта кривом народу, сем што, кажу, нису волели оно пре рата. Шта ће остати да се помиње из овог времена, добро или лоше да се памти, тек ће видети будуће генерације? Нисам сигуран да ће бити много доброг, да се уз гусле помиње? Једно је сигурно, а то је, док је и једна од ових “демократски” опредељених странака на власти, пљачка народног блага неће престати.
И тако, дође неко време, кад паметан заћути, будала проговори, а фукара се много, много, обогати.
Штампа
0 коментари::
Постави коментар