Никола Кобац: Каква је Србија коју волим?

Србин сам. Волим Србију и није ми до развода. Испратио сам 60 година свога српства и куд би сада? Медведница превисока, Авала предалека. 

Цијену српства сам прескупо платио и не поносим се тиме. Изгубио сам Завичај а затим сам се и сам изгубио у туђем Завичају. Земља Србија ми за то није крива, не оптужујем је. И она се изгубила. Србија је држава у којој Предсједник преко ноћи заврши факултет а преко дана постане академик. 

У Србији има највише доктора наука а најмање развојних планова. У Србији "резервни краљ" не плаћа кирију и не одржава репрезентативне објекте које користи. Чека "Цара" да му плати станарину или Рјешење суда да га ослободи плаћања. За то вријеме учи ћирилицу, српски је донекле савладао.

Наталитет у Србији расте. Рађају се албанска дјеца. Срби мирују док дјеца "рођена на вријеме" напуштају Србију у потрази за бољим сутра. Српкиње се шетају Теразијама, а њихови мужеви водају многоврсне керове по Калемегдану. У Србији незапослени имају шта радити. Чекају пред Заводом за запошљавање посао који неће дочекати. Србија великим корацима корача напријед. За мале људе нема времена. Они сметају у брзини напретка ка срећној будућности. 

Возови у Србији не касне, само не долазе на вријеме. У Београду се возне карте продају на два шалтера. На једном купиш спаваћа кола (кревет) а на другом возну карту. Ако једну од њих заборавиш на слиједећој станици изнесу или тебе или кревет на перон. Не касне ни аутобуси. Кад год дође – добро дође. Вози те некуд.

Ђоковић осваја титуле и новац на свјетским тенис теренима нашто смо поносни. Навијачи Звијезде и Партизана освајају трибине стадиона како би заузели што бољу позицију за – обрачун. Ватерполисти и кошаркаши су најбољи – све док не изгубе прву утакмицу. Српска нарав не призна поразе већ само бјежаније.

Срби не журе на посао јер посла – нема. Међународни монетарни фонд прима и отпушта Владу, а Влада запослене. Дакле, Србин радник не може закаснити. У Србији здравство није бесплатно јер поклони су велики. У Србији новинари не пишу новине, они само слушају како им се и докле пише. Свјетска криза је напустила Србију. Са собом је одвела Косово и Српску Крајину. Ни граница унутар Србије нема. Има само граничних линија које Србија не контролише. Србија никада није крива за ратове. Све ратове други су почињу и други завршавали. Само су Срби гинули. 

Историја се не понаља сваки дан. Она се пише сваку годину изнова. Свједоци историје умиру а пензионери нестају.

Богаство се у Србији не стиче радом већ везама. Богати су они који се зноје на изборима, а не они који иду на посао. Радно вријеме јесте осмочасовно. Један час траје 90 минута. Изнад свих пултова у српским радњама пише "Не примамо ЕУР-е" а испод пулта "срамежљиво" стоји натпис колико динара вриједи један Евро. Школовани из Србије одлазе. Градски превоз у Београду функционише беспријекорно: Бар један у превозном средству пјева док се десет других шверца.

У Србији луђака нема. Има само оних који су сишли са памети. Србију су окупирале Банке, а из Србије отишла "ослобођена" привреда. У Србији се нико ником не смијешка. Срби су осмјехе потрошили чекајући у реду на улазак у "Европску унију". Док цијели свијет срља у пропаст Србија корача у будућност. Власт највише воли грађане кад гласају за владајућу странку. Опозиција у Србији не воли никога. Сви су јој криви зато што не побјеђује.

Србија је земља "експерименталног судства". Не суди се ни по "баби ни по стичевима" већ по инструкцијама. Парнице су преносиве са оца на сина, из система на систем. Закони су споредни. Једино су суднице и луднице исте. И исплата обештећења криво притвореним огромна. 

Нормални Срби нису полудјели већ су се изгубили у ненормалним дешавањима. За поплаве нема кривца. "Други прије ових" на власти криви су што вода не иде узбрдо.

И данас је Србија земља избјеглица. Кад пофали Срба (посебно нас из Хрватске) дођу Сиријци, Авганистанци. Србија је избјегличка Судбина. Свештана лица Српске православне цркве су се на све чешћим сахранама уозбиљила. Најчешће се насмјеше када броје "пазар".

Србија је земља ЧУДА. Чудим се. Убијали су је и на вјешела изводили стотину пута. А она је преживјела. Па ко је бесмртну не би волио? Ни ја нисам паметан. Имао сам вечерас другог посла од овог писања. Тјешим сам себе: друго може чекати али не смију чекати ријечи које ми, као прошлогодишња поплава у Обреновцу поклања мој Завичај. Завичај са кога ме је отјера хрватска мржња и српска будућност.

Штампа