У журби Орић рече: "Тамо смо побили 114 Срба". После је била прослава, са пјевачима, пјевајући похвале о муслиманским војним успјесима. Тако је 1995. говорио Орић канадском новинару "The Toronto Star".
И Ибран Мустафић, који је провео рат у Сребреници, у својој књизи „Планирани хаос“, описао је, између осталог, злочине које су Насер Орић и његови криминалци починили над Србима. „Ибро, један дан дошао је Насер и рекао ми да се одмах спремим и кренем са „заставом“ пред затвор у Сребреницу. Одмах сам се обукао и кренуо. Кад сам дошао пред затвор, извели су све заробљене са Залазја и наредили ми да их повезем према Залазју. Када смо дошли до депоније, наредили су ми да зауставим и паркирам камион.
Измакао сам се на пристојну даљину. Али, кад сам видио њихово дивљање и кад је почело клање, преблиједио сам као крпа. Кад је Зулфо низ груди саставио ножем болничарку Раду, притом је питајући гдје јој је радио-станица, више нисам имао храбрости да то гледам. Пјешке сам са депоније дошао у Сребренку, а они послије довезли камион, а ја сам са камионом наставио кући у Поточаре. Каросерија је била сва крвава. Ти као да не знаш са ким имаш посла! Мани се свега, ваљда ће и њихово проћи, у стању су све“, молећивим гласом ми је говорио амиџа Ибрахим.
Извор: Аутор: Bill Schiller, Toronto Star
16. јул, 1995, недеља, друго недељно издање
БЕОГРАД, Југославија - Када је прошле недеље командант босанских Срба, генерал Ратко Младић, тријумфално ушао у Сребреницу, он не само да је хтио да очисти Сребреницу од муслиманске војске - он је желио и да зароби Насера Орића. По Младићвом мишљењу, овај муслимански командант снажне грађе је направио пакао од живота, смртоносно опасан за српска села у околини.
Иако су Срби држали Сребреницу опкољену, Орић је чак повећавао ноћне нападе муслиманских командоса против српских села. Орић, крволочни ратник као да је први пут видио ратиште, побегао је из Сребренице пре него што је пала. Неки су вјеровали да би могао бити водећа снага босанских Муслимана у оближњим енклавама Жепе и Горажда. Синоћ су те исте снаге заузеле оклопне транспортере и друго оружје од мировних снага, како би се боље заштитиле.
Орић оставља утисак човјека који сије страх, и поносан је на то. Упознао сам га у јануару 1994. године, у његовој кући у опкољеној Сребреници. Те хладне и снијежне ноћи, сједио сам у његовој дневној соби, гледајући шокантне видео-снимке онога што би се могло назвати Орићевим највећим достигнућима.
На видео снимцима смо видјели спаљене куће, лешеве, одсечене главе, и људе који бјеже. Орић се церио, дивећи се својим достигнућима. "Овдје смо их напали из засједе", рекао је у моменту каде се број мртвих Срба појавио на екрану. Наредна група лешева је направљена експлозивом: "Ове смо лансирали на Мјесец", хвалио се Орић. Када је наишао снимак града духова, села избушеног мецима без трагова живота, Орић је у журби рекао: "Овдје смо побили 114 Срба."
Затим су били снимци прославе, са пјевачима млитавог гласа који су пјевали похвале Орићу. Ове видео успомене, очигледно, биле су од оних за које муслимани мисле да су Орићеви славни дани. То је снимано прије него што је већи дио источне Босне пао под српску контролу, а Сребреница постала "сигурна зона" под контролом мировних снага; муслимани унутра, а Срба около.
У последње вријеме, међутим, Орић је повећао своје ноћне брзе ударе "нападни и бјежи". А по Младићевом мишљењу, Орић је био и сувише успјешан за заједницу која је требало да буде давно поражена.
Срби сматрају Орића ратним злочинцем. Они не желе да га пошаљу суду за ратне злочине у Хаг. Они желе да га ухвате и убију. Једина пјесма коју Срби желе да певају о Насеру Орићу је погребна жалопољка. Међутим, то се није десило. Сребреница, окружена са око 3.000 наоружаних Срба, каква је тада била, била је необичан град. То се одржавало на очајнички начин живота - живот у филму непокретних слика.
Људи су причали о томе шта су радили, или шта су некада били. Или о томе шта би они урадили, или ће постати, када буду поново слободни. Преживљелим становницима Сребренице - након што су истјерани из својих домова прошле недеље - спавање под ведрим небом близу Тузле, није било у каталогу њихових очекивања.
Сјећам се стрмих улица свуда покривених снијегом и огревом. Сребреница, стари рударски град сребра, прављен је да може примити око 4.500 становника, али тада је био препун са 22,500 становника. А долина у којој је град смјештен, око 16 километара дужине и око 14 километара ширине, прогутала је око 46.000 становника.
Осјећало се да је град пренатрпан људима, некако трошан, скијашки центар. Међутим, било је све осим тога. Ипак, људи су се односили пријатељски. Лице странца, непознатог лица, дошли су као пријатно изненађење за њих, тако да сам добро примљен у њиховим домовима. На импровизованим пећима на дрва, служили су ме чајем и пивом, а третиран сам са добротом.
Осјећала се чак и тада нека напетост у ваздуху око наших канадским мировним снагама. Али они су и даље добро радили свој посао - чак одлично - упркос изузетно високој напетости. Ја сам дошао у Сребреницу убиједивши руководство босанских Срба да је право вријеме за новинара да посјети Енклаву. Никоме није било дозвољено више од 100 дана. Људи су се питали шта се дешава иза завјесе.
На крају, још један новинар ме питао да пођемо заједно. Имао је возило, а ја нисам. То је био добар компромис. Али оно што смо тамо намирисали, поред дима хиљада пећи за кување, била је спора смрт наде.
Нико није желио да призна да је била безнадежна ситуација. Људи су жељели да вјерују да ће спасити себе и свој град; неко, нешто, можда неки изванредан чин судбине. Они једноставно нису знали шта се дешава. И то незнање их је изједало, баш као што су им биле и залихе хране смањене...
Извор: Српски културни клуб
0 коментари::
Постави коментар