Убијте Милошевића!

Који ће српски политичар смоћи снаге да стави свој издајнички потпис на папир о признању Косова, видјеће се ускоро. Са НАТО-ом је склопљен пакт, остала је још та мала формалност око Косова.

За здрав разум и за народ понижавајућа изјава је она коју је дао предсједник владе и лидер СНС – Вучић, оптужујући режим Слободана Милошевића да је убио новинског тајкуна Ћурувију. Ја то схватам као реакцију амбициозног болесника који, градећи издајничку каријеру, лупета и лаже, а све с циљем додворавања својим спонзорима и скидања са својих леђа великог терета кривице, створене тзв. Бриселским споразумом. Звучи, а и јесте: издајнички, неозбиљно, неодговорно и криминално!

Од Ђинђића…

Србија је поново уједињена 1989. У јануару 1988. године је започела уставна реформа, а завршена је 28. 03. 1989. Тај дан је и службено означен даном доношења новог Устава и враћања Србији државног и уставног суверенитета на цијелој њеној територији. Устав из 1974. је био поправљен.

Милошевић потписује Општи оквирни споразум за БиХ – Дејтонски споразум. Напорни разговори су трајали од 1. до 21. новембра 1995. године. Слоба није одустајао од половине територије БиХ (У БиХ је било око 33% Срба), а Запад је, иако притиснут војном надмоћи Срба у БиХ, гурајући унитарну БиХ, тешка срца пристао на Милошевићеве услове: 49%-50%. Рат је привремено заустављен.

Од новембра 1996. до фебруара 1997. Сорошова фондација непрекидно покреће грађанске и студентске протесте против актуелне власти у Србији: прво, само у Београду; а, нешто касније, и у осталим већим градовима Србије. Наводна изборна крађа на локалним изборима 1996. године, била је, опат наводно, непосредан повод сталним демонстрацијама.

Западне обавјештајне  службе, заједно са “демократском опозицијом” Србије, су још 1997. почеле са планом припрема серије атентата на познате личности, имајући за један од циљева стварање огорчења и дефетизма у Србији. То би, по замисли планера, подстакло мржњу народа према Милошевићу, и појачало негативан утицај на преломни моменат код становника Црне Горе, који су били неодлучни према њеној самосталности.

Креће се 09.03.1991. и са одржавањем првих демонстрација у Београду, познатијих као Мартовске. ЕУ жури и признаје БиХ 07.04.1992. године. Шетњу демонстраната са Новог Београда предводио је Вук Драшковић, шеф тада доста моћног СПО, тражећи смјену власти у Београду, како би се “зауставило српско лудило у БиХ”.

Још у новембру 1998, Клинтонова администрација је лансирала план за рушење “диктаторске владе” у Београду. Акценат плана је био на подршци сепаратистичким снагама Црне Горе и обуци добро плаћене, марионетске опозиције у СРЈ и РС. У априлу 1999. Наташа Кандић одлази на Космет, због прикупљања нових доказа о „српским ратним злочинима“!?

Демонстрације код Теразијске чесме су водили студент Жарко Јокановић и глумац Бранислав Лечић. Лечић је све вријеме причао о мирној, плишаној револуцији, држећи велику лутку панде, те је овај дио протеста остао упамћен као српска Плишана револуција. На импровизованој позорници су се смјењивали разни говорници, пјевачи и глумци, а остао је запамћен и говор патријарха СПЦ Павла.

Нестабилност СРЈ је требала да послужи слабљењу Слобиног угледа у народу. Запад и њихове домаће слуге, рачунали су да ће губљењем Космета приморати Милошевића да насилно преда власт већ добро обученој, по поузданим изворима, и добро наоружаној опозицији.

У августу, у Будимпешти, Сорош отвара канцеларију за обуку српске опозиције, „едукујући“ је како да насилно преузме власт у Србији; спремајући се и за оружани сукоб. Добро обучени “опозиционари”, вођени ЦИА инструкторима, отели су Ивана Стамболића 28 августа. Прво га киднаповали, убацили у џип, одвели, убили и закопали на Фрушкој гори, обезбјеђујући додатне “доказе” против Милошевића.

Домаћи чланови тима, односно десна и лијева рука Запада, су чврсто стајали на бранику одбране западних вриједности. “Прекините паљбу, штедите муницију”, најављујући и спремност на грађански рат, повикао је 2000. на Равној гори Вук Драшковић.

Да би прикрила стотине хиљада покрадених гласова, тзв. опозиција је одлучила да запали Србију, одбијајући да се броје гласови са Космета, који би јој додатно помрсили конце у извођењу преврата.

У својој књизи Госпођа Тужитељица, пише Карла, Зоран Ђинђић, послије паљења зграда државних институција и рушења половине града Београда, снисходљивим усхићењем виче хашком Главном тужитељу: “Милошевић је напокон готов! Сада је најважније привести  га правди; њега, и све одговорне за ратне злочине”!?

Непосредно по растанку са српским пријатељима, Карла подиже оптужницу против Милошевића. Тајкун Славко Ћурувија је убијен. План се приводио крају: убиство Ћурувије, одлазак Наташе Кандић на Космет и оптужница против Милошевића – у истом мјесецу, исте године.

Крајем јула 2000. на прелазу из Црне Горе у Србију, ухапшена је група од четири холандска диверзанта. Српска истрага је доказала да су командоси намјеравали да убију или киднапују председника Милошевића. Један од њих је, међутим, изјавио да је група планирала да киднапује или Милошевића или Радована Караџића.

...до Вучића

Није ли начин отварања тзв. Бриселског поглавља 35, само наставак сценарија преузетог од "демократа" 2012. године? Да ли је Вучић стварно толико привилегован политичар да му падне у част потписивање пакта са НАТО-ом и "прихватање реалности" формалним признањем Косова?

Са више или мање успјеха, "демократе" су тавориле 12 година, прихватајући суверенитет Косова, миц-по-миц, мало-по-мало. Запад је изгубио стрпљење са неодлучним Тадићем, који се доста "задужио" Русији. Потпун и прави успјех се тек постиже након дванаест година мрцварења око Космета, послије Обојене револуције - тачније 2012. године. Доласком Вучићевог СНС и њених сателита на чело Србије, агонија око Косова се завршила.

Дакле, Запад је задатке подијелио по секцијама: "демократе" су стрпљиво радиле на пројекту припреме за признавање Косова; СНС је довео нове политичке клинце 2012. године, дајући им част да увуку Србију у НАТО и коначно заврше агонију, звану Космет.

Коју је тада улогу имао данашњи премијер Србије Вучић, кријући се иза лажног патриотизма? Изгледа, исту ону коју су имали Ђинђић, Лабус, Наташа Кандић, Бисерка, Милићка, Вук Драшковић, Чеда Јовановић…?

Не упућују ли нас чести и срдачни сусрети Драшковића и других анти-Срба, са Вучићем, на логичан закључак: дуго су заједно радили на уништењу Србије? Није ли само Вучко награђен налогом да изјави “да је режим Слободана Милошевића убио новинског тајкуна Ћурувију”?

Можда су неки гријешили из незнања и заблуда?

Мотивисаност добро увјежбаних чланова ново-формираног тима: Запад-домаћа опозиција, није остављала недоумице. – Ако предсједник Милошевић буде поново изабран, – рекла је амерички државни секретар Мадлен Олбрајт, боравећи у Бањалуци. – Ја очекујем (планирали смо) уличне демонстрације које би довеле до поништавања резултата избора и рушења владе у Београду – завршио је највећи србомрзац.

На састанцима одржаним у Бања Луци у пролеће 2000., Олбрајтова је изразила дубоко разочарење због неуспјеха посљедњег покушаја свргавања владе у Београду. На истим састанцима са главним хашким тужиоцем, Милорад Додик обећава: “Моја влада”, рекао је он, “чини све да Радована Караџића што прије пошаље у Хаг.” Касније, на свједочењу Караџићу, Додик је оповргао све претходне оптужбе. Боље икад, него никад доћи памети.

„Постоје снаге у Српској, које подржавају Милошевића“, помпезно је, шаљући снисходљиве поруке Западу, понављао Додик. „Влада Српске ће се супротставити свим средствима таквим снагама“, послије састанка са Олбрајтовом 2000. и додворавајући се шефици, завршио је Миле пријетњу недемократским снагама Српске. И ову изјаву је оповргао, и то је добро.

“С невјерицом смо слушали Додика који је тврдио да Милошевић следеће године сигурно мора пасти”, пише Карла Дел Понте у својој књизи, Госпођа Тужитељица. Период јаког утицај Ђинђића на Додика, што више не спомиње. И ово је морални напредак.

Схвативши велику заблуду тек 2008. и чин националне издаје, тако је некад говорио данас једини српски званичник, који је потпуно окренуо леђа фашистима, тражећи спас за свој народ у Русији.

Од атентата до смакнућа Милошевића

У вријеме сталних демонстрација, почетком марта 1992, а у јеку рата у Босни, заслијепљен дугим свјетлима, Милошевићев аутомобил удара у зид. “Слобо не мењај возача”, писало је на транспаренту Слобиних политички противника на Теразијама. Због повреда, Милошевић је збринут на ВМА, а планирани пут у Брисел је одгођен. Тада, преко Дрине, могли су се чути гласови с олакшањем: “Шта би било са нама, да су убили Слобу? Вук би нас продао!” Од тог догађаја, Драшковићу су власти Српске забраниле долазак у своју родну Херцеговину.

Почевши са пројектом западних обавештајних служби, “Нужност убиства српског предсједника Милошевића” и налогом КОС за шпијунирање Милошевића, потписаним од стране генерала Илије Ћеранића; убиством медијског магната Славка Ћурувије – 1999; настављајући са серијом атентата на министра Булатовића, до убиства Ивана Стамболића – 2000; приводећи крају серију убистава, атентатом на Ђинђића, 2003, Запад се примицао свом „дипломатском“ циљу – „културно“ отимање Космета.

Члан СПО је убио Бошка Перошевића, а за остала убиства ни до данас није окончана истрага. Наравно, ако Вучић није открио неке нове, своје и западне доказе. За свако планирано убиство су постојале најмање двије приче; она, прозападна и друга – патриотска. Рекосмо: дуга серија политичких атентата се завршава са убиством Зорана Ђинђића, 12. марта 2003. године.

Примјеном трећег модела – из западног поменутог документа, “Нужност убиства српског предсједника Милошевића”, десио се и покушај убиства на Ибарској магистрали; атентата, извршеног 03. октобра 1999, овај пут на Вука Драшковића. Деведесетих, миљеник Запада, Драшковић је одавно, по мишљењу Вашингтона, постао сметња и растурач опозиције; није им више био најбољи.

Тачније, серија планираних убистава се завршава у хашком казамату, тровањем Милошевића, нађеног мртвог у његовој ћелији, 11. марта 2006. Запад је завршио све планиране припреме за потпуну реализацију пројекта: Србија мора признати Косово и Србија мора клечати на кољенима.

Стога, све што је Западу било преостало да учини – докусури, јесте: кога подобног наћи у Србији да то све и формаизује; односно, добровољно се одрекне Космета? Први видљив успјех (полу-успјех), почиње обојеном револуцијом – новцем Џорџа Сороша и његовог Фонда за отворено друштво – такозваним 5. октобарским промјенама.

Извор: Миленко Вишњић - Српски културни клуб

Штампа