Зашто Вучић руши Додика

Оно што није успела ни Франачка ни Турска ни Аустрија ни Немачка империја, успела је сама Србија. После потписивања тзв. Бриселског споразума, патријарх српски пише руском колеги: "Наше садашње руководство је под утицајем Запада. Црква чини све да њихову свест веже за моћну руску историју и за Руску цркву. 

Руска реч има моћ по питању Косова и Метохије. Зато молим Вас, и преко Вас и руско државно руководство, да нам помогнете да то питање решимо тако да сачувамо Косово и Метохију“.

Немачка реч сва српска врата отвара

Београдска марионета је својим геополитичким аутизмом и опијеношћу меком моћи западне елите, мирним путем пре(о)дала Космет. Одмах после одрицања од Космета, савремени Шћепан Мали и његова „плебисцитарна“ странка интензивно је припремала терен и за слабљење или потпуно уништење Републике Српске, смањујући јој надлежности и утапајући је у унитарну БиХ. 

Давно потписан уговор о Специјалним и паралелним везама, између Београда и Бањалуке, с београдске стране је сведен на пуку форму, поштујући га само у начелу и тек толико да се Турци не досете.

Први јасан знак лоших намера према Српској, показујући да јањичари губе стрпљење са онима који им успоравају пут у ЕУ, недвосмислено се показао на задњим општим изборима у Српској (БиХ), помажући отворено своје идеолошке истомишљенике; стављајући се на страну себи блиске прозападне опозиције Српске у лику СДС(А) и осталих чланова те на брзину састављене Шћепанове коалиције; скупо јој наплаћујући свој омиљени слоган: „Немачка реч сва српска врата отвара“.

„Вучић је помогао Додикову опозицију у текућој изборној кампањи, обезбеђујући СДС-у услуге израелског стручњака. Вучић се лично заузео за обезбеђивање средстава за трошкове“, пише Independent Balkan News Agency. И поред лебдећег страха од београдског Дахије, домаћи медији су одољели притиску, остајући углавном неутрални, сем, наравно, Вучићевог медијског представништва у Републици Српској, неуморног медија у рушењу Додика - РТБН из Бијељине.

Зашто ова неолиберална акција „промене режима“ у Републици Српској за сада није успела, има више фактора. Први је подршка Русије; а други, нема довољног броја гласова националних мањина које би, као у Србији и Црној Гори, гласале против српских интереса и довеле западне марионете на власт; трећи, што је народ свестан да у условима окупације земље, ниједна странка, поготову прозападна, не би народу донела ништа добро, сем појачаног ропства. Ипак, било је неке „промене режима“!

Уз асистенцију Запада и заобилазећи Додика, српска опозиција је успела “да договори са народњачким“ странкама у Сарајеву формирање власти у Заједничким органима. Али, већ на самом почетку „владања“, тражи се пренос надлежности са Републике Српске на Сарајево. Хоће ли се до краја испунити жеље западних газда и њихових пудлица, да нестане Републике Српске у суштинском смислу, ускоро - веома скоро ће се видети!?

Зашто и коме смета Република Српска?

Још у току минулог верског рата и у време док је Александар Вучић успевао да завара и проницљивог Војислава Шешеља о свом лажном патриотизму, наносећи смишљено штету целом српском народу са својим глупим изјавама, као она позната да „ће за једну српску главу бити скинуто 100 муслиманских“, Милорад Додик је увелико уживао углед прозападног политичара, пењући се узлазном линијом грађења каријере перспективног и доброг издајника и марионете.

Међутим, растући и политички сазревајући у новом глобалном контексту, Додик је постепено мењао и политички став, али није и своје криминално окружење, које је опљачкало све што је чинило одрживу економију Републике Српске. Десило се слично и с Вучићем, само политички „сазревајући“ у супротном смеру – развио се у непоновљиво успешну марионету.

И на крају њиховог „развојног процеса“, ривалство и сукоб два политичка концепта: Вучићевог тоталитарно-либералног, марионетског и издајничког с једне стране, и Додиковог „гурања прста у очи Западу“ и приближавања Москви, довели су Републику Српску у опасност, до данас највећу од Дејтонског споразума. Однос званичног Београда према Бањалуци је промењен у само једном јединим дану 2012. године – дану СНС-овог преузимања власти у Србији.

По налогу ментора или због несавршености у образовању, Томислав Николић изјављује "да су Срби из Српске - Босанци", што је јако обрадовало бошњачке политичаре, а заједничке шефове увеселило. У сличном маниру, и Вучић је чинио све да јавно не помиње назив Република Српска. Још више је уложио труда избегавајући контакте са званичном Бањалуком, посебно супериорнијим Додиком.

Посета Путина Београду, који је лично позвао Додика на прославу дана Победе над фашистима, изостављајући Вучића, дала је провинцијалцу додатни „импулс“ да убудуће никако не трпи Додика.

Заокрет у политици према Републици Српској додатно је учвршћен Вучићевом посетом Сарајеву 2014., после србијанских ванредних избора, смишљених само да се „легализује“ издаја српских интереса на КиМ и ојача „легитимитет“ владајућој елити за даље конкретне кораке у растурању српског наслеђа.

Одласком у Сарајево и изјавом „Србија воли Републику Српску, али много више од тога поштује територијални интегритет Босне“, Вучић је хтио да покаже „међународној заједници“ да ништа, па ни КиМ, нити Република Српска, неће стајати на његовом путу – путу неких и његових европских интеграција.

„САД и Брисел се односе према Додику непријатељски, за српске бираче важно је да знају какво је мишљење Москве… Нашим компанијама су били створени максимално повољни услови за куповину великих енергетских актива, тако да је Додиков режим крајње поуздан партнер. Поред тога, Додик спроводи, колико је то могуће, доследну спољну политику, усмерену на ометање ступања БиХ у НАТО. То се подудара са стратешким интересима Русије у Европи“, каже за Глас Русије Георгиј Енгељгард, научни сарадник Института за славистику РАН.

Дакле, „успешно“ завршавајући са Косметом, дошао је Црни петак и за Републику Српску. За почетак, требало је игнорисати Бањалуку и њено руководство, на првом месту харизматичног Милорада Додика, који се још од 2007. „преорентисао“ према Русији. Пре неки дан потписан уговор са НАТО о „прелетању и гажењу деце без суђења“, који је са српске стране потписао трећи члан Црне тројке - Дачић, додатно ће појачати притисак на Бањалуку и Додика, уцењујући га за „сумњиву“ прошлост бизнисмена, с циљем попуштања Сарајеву „на путу“ БиХ у НАТО.

Можемо ли очекивати од београдских Дахија да ће смислити опет јефтин и безобразан изговор за гнусни и задњи чин издаје, у маниру: „То је српски национални интерес, верујете својој власти - биће вам боље“, а изгладнели народ ће, као и за све јањичарске издаје, само немоћно „клепнути ушима и молити Бога да не буде рата или, још горе, наручених поплава“. 

Штампа