петак, 24. јул 2015.

Шта су договорили Меркел и Вучић?

Новом политиком приступања ЕУ, зауставља се „напредак“ Србије на путу у обећану заједницу. Ни друге балканске банане државе неће имати више среће. На Балканском самиту одржаном у августу 2014. године, а на предлог канцелара ЕУ, Меркел, за земље кандидате су донети нови критерији. 

„Европска унија више неће одобравати приступање неразвијеним земљама, као што је то био случај са Бугарском, Румунијом и, недавно, Хрватском“, каже се између осталог у тексту вашингтонско-берлинских услова.

Они боље упућени добро знају да су Бугарска и Румунија на брзину примљене у ЕУ из геостратешких разлога – због журбе НАТО у опкољавању Русије и запоседања обале Црног мора. Сва та ујдурма Меркелове (марионете Вашингтона) око тзв. „Нових критеријума о приступању ЕУ“, има за циљ неколико погубних посљедица по Србију. Прва и најпогубнија је окретање леђа Русији и формални улазак Србије у НАТО.

Признање Косова и НАТО чланство

Незаштићена, Србија би дошла пред свршен чин - неизбежно би и формално признала Косово. Друга, и нимало мање опасна посљедица, јесте стварање услова за проглашење Велике Албаније. Иначе, у планираном пакету наводних кандидата балканских држава, доминантан је православни и муслимански елемент. Јавна је тајна да су државе са муслиманским елементом (Албанија, Косово(КиМ), БиХ(БиХ), Македонија па и Србија) неформално и дуго биле „на леду“ - дуго се припремајући за свој европски пут.

И поред дугогодишњег агресивног испирања мозга о промени свести и безусловном прихватању западних „вредности као посебност“, мало или нимало је дошло до промене става код тих народа – сви они су остали верни својој култури. С друге стране, Запад Србију сврстава у доминантно православну, бунтовну (елита је лојална) и традиционално везану за руску, односно словенско-православну цивилизацију, дајући јој понекад и назив - Мала Русија.

То Србију, чак и после насилног свргавања Милошевића 2000. и доласка про-европских елемената на власт, чини најтежим пацијентом Вашингтона и Берлина у карантину званом Балкан. Зато, Запад и игра на карту хомогенизације исламског елемента на Балкану. И поред деценијског уништавања припадника исламске цивилизације, Западу је ипак русофилство више кост у грлу, чинећи све да неутралише савезнике заштитника словенско-православне цивилизације.

На страну то, што је улазак у Западни савез Грчке, Бугарске и Румуније била грешка њихових корумпираних политичких и криминално-капиталистичких елита. Сведоци смо настојања владе данашње Грчке да нађе спас у Русији. Питање је дана када ће то чинити и друге две православне земље – Румунија и Бугарска. Око Украјине ће се још дуго ломити копља; дуго ће трајати борба око тога, којем ће се та несрећна земља приволети царству - Западном или Источном.

Аналогијом којом су се догађаји развијали од деведесетих, (Западна цивилизација је окупирала Источну Европу све до границе Русије), природно је очекивати да нема мира у Европи, па ни у свету, све док се НАТО снаге не повуку на своју природну границу: Уна, Сава, Дунав, Трансилванија, Галиција настављајући северно до Балтика.

Колективни принцип – У ЕУ никад

Навлачење између непрестане реторике у корист ЕУ, а на штету Србије, с једне стране и очувања каквог-таквог пријатељства са Русијом с друге стране, резултат је жестоких сукоба иза сцене у владајућој коалицији Србије, коју су формирали Српска напредна странка, с кормиларом премијером Вучићем и Социјалистичка партија Србије, на челу са министром иностраних послова Ивицом Дачићем.

У ауторитарном стилу популистичког лидера и у покушају да „спасе земљу од стечајног хаоса“, Вучић тражи савете и подршку Запада, односно западних финансијских институција и, пре свега, од немачког канцелара Ангеле Меркел. Излазећи у сусрет српском премијеру, Меркелова је сазвала конференцију балканских лидера у Берлину, 22. августа 2014. године.

Нормализација међудржавних односа (понижавајући сусрет за Србију, Рама-Вучић); регионална кооперација, на свим пољима сарадње; развој регионалне енергетске заједнице, углавном електро мреже; развој интегрисане инфраструктуре, свих облика; развој слободне трговине, робно и финансијски; признавање Косова, како од стране пет преосталих чланица ЕУ које га још нису признале, тако и од саме Србије и РС (БиХ).

Улазак у НАТО је без условљавања; дистанцирање од Бања Луке, фаворизујући Сарајево; раскид пријатељских и пословних веза са Русијом, само су неки од десетине услова које би Србија требало да испуни. Поменуто је, али није и изричито написано да је, испуњавајући претходне услове, крајњи услов Меркелове, да све земље Балкана уђу у ЕУ заједно и у пакету – „principle of convoy“.

Овај нови принцип у политици Брисела даје већу важност економском регионалном развоју. У оквиру такозваног „Европског Семестра“, инструмента за координацију фискалне и структурне политике реформи држава чланица, Европска комисија је почела да даје исте економске налоге земљама у процесу придруживања, лишавајући их права које имају државе чланице. Све државе, посебно Србија, све Меркелове налоге су почели да безпоговорно подржавају и извршавају.

Европска Инвестициона банка би само додељивала кредите за развој заједничких инфраструктурних пројеката, на пример, укључујући и 400 кw далековод који би повезао Косово и Албанију, спајајући га, наводно, са грчким електро системом. Намеру Берлина и није тешко прозрети. Да се КиМ енергетски одвоји од Србије, била би најблажа пакост на путу уништења Србије.

Проширење регионалне инфраструктуре ће унаредити процес регионалног развоја као услов свих услова у процесу придруживања балканских земаља ЕУ!? Либерализација регионалног енергетског тржишта, са сједиштем у Подгорици, је само последична процедура стварања регионалне енергетске  заједнице. Таква заједница, спремна за експлоатацију од стране Запада, постала би део највећег енергентског пројекта у ЕУ, названог „Европска енергетска унија“.

За разлику од услова Меркелове, НАТО нема ниједан услов, водећи се само својим геостратешким интересима, а они се посебно умножавају од почетка украјинске кризе. Дакле, НАТО ће агресивно настојати да усиса Србију, а на КиМ већ има војну базу. На неформално присуство НАТО-а у Србији, тиме би се ставила тачка. Наравно, постоји још једна мала препрека, а то је руска „хуманитарна“ база код Ниша. Међутим, и то се сматра решеним, будући да Вучић није потписао продужење уговора о даљем боравку руског особља.

Зар из горе набацаних чињеница не произлази да је Вучићев „европски пут“ само шарена лажа, покушај варања народа; шарена лажа која, истину за вољу, води Србију у сигуран загрљај њеном највећем непријатељу – НАТО-у? Можда је овај мој чланак обично шизофрено трабуњање, што би рекао Вучићев велики пријатељ Кирби? Стварно, можда би Велики пријатељ Кирби и погодио добро дијагнозу, само да ли би била упућена и правом болеснику?

Штампа

0 коментари::

Постави коментар