„Европска унија више неће одобравати приступање неразвијеним земљама, као што је то био случај са Бугарском, Румунијом и, недавно, Хрватском“, каже се између осталог у тексту вашингтонско-берлинских услова.
Они боље упућени добро знају да су Бугарска и Румунија на
брзину примљене у ЕУ из геостратешких разлога – због журбе НАТО у опкољавању
Русије и запоседања обале Црног мора. Сва та ујдурма Меркелове (марионете
Вашингтона) око тзв. „Нових критеријума о
приступању ЕУ“, има за циљ неколико погубних посљедица по Србију. Прва и
најпогубнија је окретање леђа Русији и формални улазак Србије у НАТО.
Признање Косова и
НАТО чланство
Незаштићена, Србија би дошла пред свршен чин - неизбежно би и
формално признала Косово. Друга, и нимало мање опасна посљедица, јесте стварање
услова за проглашење Велике Албаније. Иначе, у планираном пакету наводних
кандидата балканских држава, доминантан је православни и муслимански елемент.
Јавна је тајна да су државе са муслиманским елементом (Албанија, Косово(КиМ),
БиХ(БиХ), Македонија па и Србија) неформално и дуго биле „на леду“ - дуго се
припремајући за свој европски пут.
И поред дугогодишњег агресивног испирања мозга о промени свести
и безусловном прихватању западних „вредности
као посебност“, мало или нимало је дошло до промене става код тих народа
– сви они су остали верни својој култури. С друге стране, Запад Србију сврстава
у доминантно православну, бунтовну (елита је лојална) и традиционално везану за
руску, односно словенско-православну цивилизацију, дајући јој понекад и назив -
Мала Русија.
То Србију, чак и после насилног свргавања Милошевића 2000. и
доласка про-европских елемената на власт, чини најтежим пацијентом Вашингтона и
Берлина у карантину званом Балкан. Зато, Запад и игра на карту хомогенизације
исламског елемента на Балкану. И поред деценијског уништавања припадника исламске
цивилизације, Западу је ипак русофилство више кост у грлу, чинећи све да
неутралише савезнике заштитника словенско-православне цивилизације.
На страну то, што је улазак у Западни савез Грчке, Бугарске и
Румуније била грешка њихових корумпираних политичких и криминално-капиталистичких
елита. Сведоци смо настојања владе данашње Грчке да нађе спас у Русији. Питање
је дана када ће то чинити и друге две православне земље – Румунија и Бугарска.
Око Украјине ће се још дуго ломити копља; дуго ће трајати борба око тога, којем
ће се та несрећна земља приволети царству - Западном или Источном.
Аналогијом којом су се догађаји развијали од деведесетих,
(Западна цивилизација је окупирала Источну Европу све до границе Русије), природно
је очекивати да нема мира у Европи, па ни у свету, све док се НАТО снаге не повуку на своју природну
границу: Уна, Сава, Дунав, Трансилванија, Галиција настављајући северно до
Балтика.
Колективни принцип – У
ЕУ никад
Навлачење између непрестане реторике у корист ЕУ, а на штету
Србије, с једне стране и очувања каквог-таквог пријатељства са Русијом с друге
стране, резултат је жестоких сукоба иза сцене у владајућој коалицији Србије,
коју су формирали Српска напредна странка, с кормиларом премијером Вучићем и
Социјалистичка партија Србије, на челу са министром иностраних послова Ивицом
Дачићем.
У ауторитарном стилу популистичког лидера и у покушају да „спасе
земљу од стечајног хаоса“, Вучић тражи савете и подршку Запада, односно западних
финансијских институција и, пре свега, од немачког канцелара Ангеле Меркел. Излазећи
у сусрет српском премијеру, Меркелова је сазвала конференцију балканских лидера
у Берлину, 22. августа 2014. године.
Нормализација међудржавних односа (понижавајући сусрет за
Србију, Рама-Вучић); регионална кооперација, на свим пољима сарадње; развој
регионалне енергетске заједнице, углавном електро мреже; развој интегрисане
инфраструктуре, свих облика; развој слободне трговине, робно и финансијски; признавање
Косова, како од стране пет преосталих чланица ЕУ које га још нису признале,
тако и од саме Србије и РС (БиХ).
Улазак у НАТО је без условљавања; дистанцирање од Бања Луке,
фаворизујући Сарајево; раскид пријатељских и пословних веза са Русијом, само су
неки од десетине услова које би Србија требало да испуни. Поменуто је, али није
и изричито написано да је, испуњавајући претходне услове, крајњи услов
Меркелове, да све земље Балкана уђу у ЕУ заједно и у пакету – „principle of
convoy“.
Овај нови принцип у политици Брисела даје већу важност
економском регионалном развоју. У оквиру такозваног „Европског Семестра“,
инструмента за координацију фискалне и структурне политике реформи држава
чланица, Европска комисија је почела да даје исте економске налоге земљама у
процесу придруживања, лишавајући их права које имају државе чланице. Све државе,
посебно Србија, све Меркелове налоге су почели да безпоговорно подржавају и извршавају.
Европска Инвестициона банка би само додељивала кредите за
развој заједничких инфраструктурних пројеката, на пример, укључујући и 400 кw далековод који би повезао Косово и Албанију, спајајући га,
наводно, са грчким електро системом. Намеру Берлина и није тешко прозрети. Да
се КиМ енергетски одвоји од Србије, била би најблажа пакост на путу уништења
Србије.
Проширење регионалне инфраструктуре ће унаредити процес
регионалног развоја као услов свих услова у процесу придруживања балканских
земаља ЕУ!? Либерализација регионалног енергетског тржишта, са сједиштем у
Подгорици, је само последична процедура стварања регионалне енергетске заједнице. Таква заједница, спремна за
експлоатацију од стране Запада, постала би део највећег енергентског пројекта у
ЕУ, названог „Европска енергетска унија“.
За разлику од услова Меркелове, НАТО нема ниједан услов, водећи
се само својим геостратешким интересима, а они се посебно умножавају од почетка
украјинске кризе. Дакле, НАТО ће агресивно настојати да усиса Србију, а на КиМ
већ има војну базу. На неформално присуство НАТО-а у Србији, тиме би се ставила
тачка. Наравно, постоји још једна мала препрека, а то је руска „хуманитарна“
база код Ниша. Међутим, и то се сматра решеним, будући да Вучић није потписао
продужење уговора о даљем боравку руског особља.
Зар из горе набацаних чињеница не произлази да је Вучићев „европски
пут“ само шарена лажа, покушај варања народа; шарена лажа која, истину за вољу,
води Србију у сигуран загрљај њеном највећем непријатељу – НАТО-у? Можда је
овај мој чланак обично шизофрено трабуњање, што би рекао Вучићев велики пријатељ
Кирби? Стварно, можда би Велики пријатељ Кирби и погодио добро дијагнозу, само
да ли би била упућена и правом болеснику?
0 коментари::
Постави коментар