понедељак, 08. јун 2015.

Предраг Поповић: Вучићев морални лик

Познати српски новинар и публициста Предраг Поповић, свакако најбољи овдашњи познавалац Александра Вучића и његове личности, у ексклузивном тексту за магазин Таблоид, описује самозваног вођу као слабог, бескарактерног човека и опасног лудака од кога не треба ништа добро очекивати.


Тиранин од папира

Време мења људе. Не и Александра Вучића. Откад сам га упознао, пре 20 година, он је прошао кроз најразличитије изазове, у политици и у приватном животу имао је и успоне и падове, прогонио је и био прогоњен, претрпео је све и свашта, али није се променио. Он је метастазирао. Трансформисао се идеолошки и физички. Кад сам га први пут видео био је потрчко у секретаријату Српске радикалне странке, уста су му била пуна жестоких великосрпских парола и заклетви у верност идолу Војиславу Шешељу.

Са своја два метра висине имао је неких 80 килограма, уденутих у јефтине „Јумко“ кошуље и позајмљене прешироке сакое. С Новог Београда, из стана у коме је живео с родитељима и братом, до седишта странке путовао је аутобусом. Девојку Тијану, уместо у проводе по сплавовима, доводио је у своју момачку собу, да гледају телевизију и слушају плоче.

Данас, до крајности измењених политичких ставова, у најскупљим оделима носи својих 130 кг, сваки дан му на руци блиста други сат, некад „Френк Милер“ од 80.000 евра а некад дупло јефтинији „Картије“. Не помиње све станове чији је власник, али поносан је на замак у Јајинцима у коме има вински подрум вредан пола милиона евра. Давно је заборавио на хорор-вожње ГСБ-ом, на радикалски „Југо“, који му је Шешељ дао на располагање, па и на „Шкоду Октавију“ – поклон тајкуна Миодрага Костића.

Иако се статусно, финансијски и габаритно променио, у суштини Вучић је остао исти – подао, покварен, похлепан, спреман да свакоме нанесе максимално зло само да би себи обезбедио макар минималну корист…

Мењао је идеолошка уверења, странке, савезнике, непријатеље, кумове, жене…Све, само карактер не. Сви његови сарадници, без обзира да ли су му надређени или подређени, увек су знали с ким имају посла.

Ноћ пред Шешељев одлазак у Хаг, 23. фебруара 2003, у земунском седишту СРС-а одржана је последња, испраћајна вечера. Групи од двадесетак највиших и најзначајнијих функционера Шешељ је три сата делио конкретна и детаљна упутства шта и како да раде не би ли сачували јединство странке, упозоравајући их на сплетке, уцене и подмићивања којима ће ДОС и страни агенти покушати да их врбују. Међутим, његов заменик Томислав Николић тачно је претпоставио од кога прети највећа опасност, зато је шефу поставио само једно питање: „Војиславе, како да изађем на крај с Вучићем кад полуди, а сви знамо да ће се то десити?“

- Уради исто што бих и ја, опали му шамар и отерај га – рекао је Шешељ.

Вучић их је слушао без речи, спуштене главе. Није га изненадило што му кумови и шефови не верују, знао је да су у праву. Уосталом, авион са Шешељем још није ни узлетео са сурчинског аеродрома, а Вучић је почео да креира сплетке против њих двојице. Иако се јавно заклињао у верност „шефу, куму и пријатељу“ Шешељу, тајно је подривао његов ауторитет. Једном приликом ме позвао на вечеру код радикалског посланика Амџата Мигатија.

Према Јадранки Шешељ, коју смо затекли тамо, понашао се изузетно сервилно, задивљен њеном храброшћу, достојанством и смислом за хумор. Док смо се враћали из Вишњице, променио је причу: „…Јадранка је необразована, искомплексирана и агресивна, глуми страначку газдарицу, а и сама, сирота, зна да ће је Шешељ шутнути чим изађе из затвора“. Касније сам из депеша америчких амбасадора, које је објавио Викиликс, сазнао да је исте ставове о Јадранки износио и пред страним дипломатама и новинарима.

Против Томислава Николића је сплеткарио још упорније и темељитије. Тек што сам дошао у „Правду“, Вучић ме замолио да пошаљем фоторепортера да на одређеној адреси сними неки „Ауди“ и кућу, али да то не објављујем док он, наводно, не провери све податке о власнику. Фотографије никада нису објављене у „Правди“. За то нису ни биле намењене. Вучић их је однео у Хаг, да покаже Шешељу како изгледају нова лимузина и викендица Томислава Николића.

Неколико месеци касније поновио је процедуру с прикупљањем доказа о стану који је Томин син Бранислав, како је Вучић тврдио, купио за 850.000 евра. Из његове фабрике интрига потекле су афере о Николићевој куповини стана у „паметној згради“ код амбасаде Кине, коју је пласирао преко „Преса“, као и о томе да је Николић још 1997, као директор Пословног простора општине Земун, у бесцење продао једну зграду у центру Сурчина Новаку Бухи, рођеном брату тадашњег шефа сурчинског клана, што је пласирао у „Куриру“.

На исти начин, офирајући их код утамниченог вође, Вучић је у Хаг слао доказе којима је хтео да компромитује Гордану Поп Лазић, Драгана Тодоровића и, нарочито, Милорада Мирчића. Успео је да завади кумове Шешеља и Николића да би, на крају, прво једном, а затим и другом отео странку.

Први пуч у СРС извршио је још у лето 2004. године, кад је у свом стану у „Yу бизнис центру“ оформио личну фалангу, која је имала већи утицај на одлуке странке него вођа радикала и Централна отаџбинска управа. За најближе сараднике изабрао је Небојшу Стефановића, Бранислава Пространа, придошлицу из Карићевог Покрета „Снага Србије“, кума и естрадног менаџера Зорана Башановића и Југослава Петковића, курира тајкуна Ђорђија Ницовића. Највећи утицај на Вучића имао је и још има Никола Петровић.

У пролеће 2006. године Вучић ми је понудио да направимо дневне новине. Он би био незванични газда, ја главни уредник, а инвеститор „краљ марципана“ Небојша Мишић, власник фирме „Арекс“. За Мишића сам знао само да је саучесник у корупционашким аферама „Јањушевић-Колесар“, а никада нисам открио каква мука га је довела у Вучићево друштво, у коме сам тада затекао и Николу Петровића.

Анимозитет, обостран, плануо је на први поглед. Како и не би. Проћелав, кварцован, с отромбољеном доњом усном, с индијанском огрлицом око врата, у фирмираном оделу и са скупим томпусом у руци, понашао се баш у складу с дизајном – агресивно, вулгарно и надмено. Одмах сам приметио да има специјалан статус. Исти Вучић, који је, без имало толеранције, неопрезним сарадницима, ако би се усудили да читају смс-поруке док он прича, узимао телефон из руке и бацао кроз прозор, или би несрећног Стефановића гађао торбицом-педерушом, као и маторог Ђорђа Минкова папирима, исти тај Вучић би с осмехом прихватао Петровићеве провокативне доскочице.

Вучић, као ни сви његови сарадници, никада нису хтели или знали да ми одговоре ко је Никола Петровић и чиме се бави. На помен његовог имена само би ућутали, слегли раменима и уплашено мењали тему. Углавном, причало се да је он син неког Пироћанца, који је у Француској успео да направи велику фирму за производњу и трговину рибом, воћем и поврћем. Стари Брана Црнчевић, кад је ушао у неки сукоб с Петровићем, врло уверљиво је тврдио да Пироћанац Јуниор у Србији ради с парама Станка Суботића Цанета.

Знајући за Вучићеве оптужбе на рачун Суботића – да је шверцер дувана, нарко-дилер и један од вођа највећег европског мафијашког клана – нисам поверовао у те приче. Ипак, поред Црнчевићевих удбашких сазнања, постојале су и конкретније индиције. На Петровићев предлог Вучић је дистрибуцију „Правде“ уступио „Футури плус“, фирми Станка Суботића. О расподели тиража, наплати и исплати бринуо се лично Ненад Милановић, један од директора „Футуре“, познатији као брат Милана Милановића Мргуда, најближег Суботићевог сарадника и другооптуженог за шверц дувана. По тој линији, у „Правду“ је стигао и Душко Вуксановић, дан након што је Суботић угасио свој дневни лист „Борба“, у којој је Вуксановић био директор. Уз Петровићеву подршку, Вучић је на име Ане Стефановић, супруге Небојше Стефановића, с Вуксановићем основао заједничко предузеће „Правда Пласман“.

Никола Петровић је увео Александра Вучића у сиву политичку и пословну зону, повезао са Станком Суботићем и претворио у боса владајућег картела. Још док је СНС била у опозицији, Петровић је статус владара из сенке користио за добијање огромних кредита, развој своје фирме за производњу и трговину електричном енергијом, а по доласку на власт постављен је, без обзира на очигледан сукоб интереса, на место директора Електромреже Србије.

Иако је од самог уласка у политику почео да гомила богатство, Вучић се тек под Петровићевим утицајем одрекао старог аскетског имиџа. Скупа кола, одећа и обућа, сатови, вино, ексклузивне туристичке дестинације…Свесни моћи коју им новац даје, Вучић и Петровић опуштено уживају у свему што воле млади.

У суботу, 15. марта, ноћ пре избора, Петровић је у једном познатом ресторану организовао прославу свог рођендана. Како и приличи најзначајнијем господаревом консиљереу, на поклоњење су му дошли сви поданици из државног врха. За одличну атмосферу били су задужени распевани Ивица Дачић, Цеца Ражнатовић и актуелни мултимедијални могул Горан Веселиновић. Нова Вучићева супруга, Тамара Ђукановић, наводно није била присутна, одржава трудноћу.

Следеће ноћи, кад је сазнао да је добио већинско поверење лаковерних бирача, Александар Вучић није могао да сакрије сузе од среће. Нормалнији део Србије такође је плакао, од туге и страха. Брига је оправдана. Ко не верује, нека се сети Славка Ћурувије. Незадовољан писањем „Дневног телеграфа“, Вучић је хајку на Ћурувију покренуо још 1997. године, док је био у опозицији. У властитој продукцији штампао је порно-памфлет којим је хтео да компромитује неподобног новинара.

Касније, доласком на власт, злоупотребљавајући полицију и правосуђе, водио је монструозну кампању која је окончана са 17 метака у леђа власника „Дневног телеграфа“. После се новинарима те редакције ругао пошалицом: „…Где вам је Ћурувија? Јел’ побегао из земље или је у земљи?“

Ко је то заборавио, само нека буде стрпљив, Вучић ће га уверити да је параноја, коју сада шири преко својих јуришних одреда – Пинка, „Курира“ и „Информера“ – заснована на реалној опасности од понављања насиља. Ако је спреман да овакву тортуру спроводи сад кад је најјачи, лако може да се наслути шта ће радити кад осети да му се власт љуља. Тада ће Србија осетити шта значи тиранија господара Вучића и његових фалангиста. Многи грађани који више верују својим очима него његовим лажима ће, што би рекао Вучић, побећи из земље или ће завршити у земљи.


Штампа

0 коментари::

Постави коментар