Ипак, нешта је труло у институцијама…

Миленко Вишњић

Па шта да радимо, кад нас је и историја издала? Нигде да нађемо модел или научну теорију, по којој би организовали наше државе.

Сваки друштвени систем и време које га доноси, а у којем, како је записао Иво Андрић, "будале проговоре, паметни заћуте, а фукара се обогати", Мека је за оне који умеју да препознају дух времена у којем је важније имати новац, него бити образован и поштен. Како и одакле почети причу о корупцији и јавашлуку, када је до сада испричано на хиљаде прича, на сличну или исту тему, упозоравајућих и мање упозоравајућих?  

Коначно, одакле почети, када се бирократско зло толико намножило, да је тешко одлучити  шта је, и издвојити оно најгоре – најгоре, које би било позив на узбуну? Много нас је поспаних, пробудимо се! Једно није тешко одредити, а то је почетак настајања свих могућих и немогућих, економских и правних зала и невоља на овим нашим уситњеним просторима од почетака развоја, како већ “они” називају ову накрадну појаву - демократије.

Главни и једини начин да се уопште избјегне деспотизам, јесте подела власти. Кант (1724-1804) то не тумачи као међусобну неповезаност власти. Напротив, законодавна, извршна и судска власт су усклађене и једна другој подређене на начин, да у свим околностима може преовладати воља народа. Законодавна власт може и мора припадати само удруженој вољи народа, јер из ње треба да произлази свеколико право и да та власт ником не треба и не сме нанијети неправду и зло.

Шта ми имамо након двеста година? Имамо власт која је отишла, са својим радом и криминалним деловањем, уназад двеста година, пре Кантовог живота и деловања. Ето, то ми имамо. Како? Да ли смо само отишли двеста година уназад или и више? Алкидамант сматра да неједнакост није урођена и да природа никога није створила робом, већ је закон тиранин над људима, а закон су створили људи. Само који и какви су то људи и који и какави закони?

Видите, не можемо се наћи и нема нас ни у  античкој Грчкој! Надаље, пре овог периода – античке Грчке, у прошлост немамо куд, јер нема ни писаних забелешки ни трагова о оваквој организацији државе, па према томе ни модела на који би се могли ослањати. Зато је можда боље, наставити експериментисати на народу, јер су и куниће довели у опасност, због неодговорног односа према прирди и околини.

Па шта да радимо, кад нас је и историја издала? Нигде да нађемо модел или научну теорију, по којој би организовали наше државе – државе у рукама мафије. Познато је у теорији друштвеног развоја, да је увек постојала мафија - готово у свим периодима људског развоја, али никад у потпуности није успела подредити и преузети државу.

Ал Капоне је позната личност из криминалног миљеа, али никад није успео подмитити све градске оце и бирократију, тако ни прогурати све законе који би само њему одговарали. А наши, да ли и они то не успевају? Погледајте закон о катастру, па ћете схватити колико би имао разлога, да се и познати амерички тајкун – Ал Капоне - застиди.

Кад је реч о Ал Капонеу, онда је поштено и рећи, да је он у хуманистичком погледу био далеко изнад ових наших “демократа”; отац је народних кухиња, које су постале и део светског законодавства многих земаља, па и наших. Данас наши, ту његову хуманост народних кухиња, тек планирају у предизборним кампањама, проширујући и осниваујући нове или, поштеније говорећи, повећавајући њихов број. Па логично, лидери добро и одговорно планирају - планирају повећање сиротиње. Свакако их треба подржати - боље икакав, него никакав план. Тек то не могу да поднесем – политика без плана!

Такође, у историји није забележено, да се државно или друштвено власништво поклања привилегованим појединцима. Има изузетака, како да не, али супротног предзнака, као што је то чинила Марија Терезија, дајући државно или феудално земљиште кметовима, да би их што више населила и тиме мотивисала да бране Војну Крајину. Саме речи – друштвено и државно, недвосмислено говоре да се ради о власништву државе или друштва или издвојене групе друштава, а никако о Бандиној слами. Ту миленијску пљачку је омогућио главни носиви стуб једне државе, законодавни стуб власти - скупштина, доносећи закон о приватизацији - отимању туђег.

Противници ће одмах заграктати, “па, зар и она претходна власт није узела неким појединцима - индивидуама”? Јесте, и можда је погрешила, узимајући тим индивидуама, али такви, у тим случајевима су били само оштећени као појединаци, којих је био занемарив број (Испитивати, како су и кад су и ти појединци постали појединци или њихови преци, значило би задирање у дубоку прошлост и непоштовање приватне имовине), али су, зато, спасили већину гладних и јадних, а ово…?

У овом злу, неколицина појединаца је узела од већине, и учинила их јадним и гладним, а у исто време, као отимачи у име власти и сами нису били јадни и гладни, пре него што су све то “легално” преузели и касније углавном уништили сву ту отимачину. Међутим, они ипак обећавају реформу, значи биће и иде нагоре, добро је.

Поштено би било рећи да је било и доста отежавајућих околности које су утицале да се донесу овакви закони: борба на европском путу, афроатланске интеграције, добро утабане стазе, новије од нових - личне карте, нове сјајне саобраћајне таблице… Ометање Високог, на пример у БиХ, да дозволи приватизацију по хитном поступку (ваљда се још надајући да ће и Запад нешта уграбити, а нису знали за наш таленат), се, такође, може сврстати у отежавајућу околност – успорио им је прогрес пљачке.

Поштено говорећи, ја лично више волим да нису дозволили пљачку тим омразнутим Западњацима! Нека им је далеко кућа од наше! Брат је брат, па макар и криминалац и лопов био. Што би рекао наш народ: какав је год, наш је. Затим, притисак на локалне власти, приморавајући их да “деложирају своје” избеглице из привремених смештаја, да врате имовину онима… Имовину, коју су им управо доделиле, исте те власти и сад, да ту исту имовину врате у посед другој сиротињи из другог народа… Па онда, да морају ово, па морају оно... Није им било лако, свашта су морали да морају.

Међутим, било је и олакшавајућих околности, као што јака подршка и потпора демократске Европе, наметнути закони Високог, страх од пропасти  привреде, уходаност у изборној крађи… Наклоност и добра намера Запада према нашој земљи се огледала и у одбрани слободне воље грађана - углавном примењивала по моделу, што мање посланика - веће су вам шансе да имате власт. Пример за ово може послужити 1995., кад је власт преузета достојанствено и мирним путем, на само једном тенку СФОР-а, од странке која је имала само два висока посланика.

Расписах се, а остали су нам још извршна и судска власт. Е, ту је већ лакше, лакше се сусреће свакодневно, како у институцијама система, тако и на улици. Они републички скупштинари су високо изнад народа, само пролете у џипу, па их тешко и видети.

Ми који се не бакћемо политичким и управним терминима, чим чујемо речи - извршна власт, прво се штрецнемо, а онда помислимо на неку компликовану дефиницују - као на испиту - шта то оно би? Мало се прибирајући, лако се можемо присетити да је то у ствари много једноставније: катастар, матичар, ПИО, МИО, БИО, ШИО… А тек страх од речи Агенција?

То би било отприлике, на шта обичне људе асоцирају тако велике речи као што су - извршна власт. Још се учинимо сами себи много паметнији, ако се присетимо да можда имамо и ми неког запосленог у тим недодирљивим устанивама, те ипак можемо добити макар и родни лист – не баш са лакоћом, али ипак преко везе, некако добити тај цењени папир.

Људима се од корумпираних бирократа увукао страх у кости, па се боје и најбезазленијех униформисаног лица, укључујући поштара, портира и сто врста разних безазлених инспектора за нешта, углавном за плату. Појава поштара на вратима или капији, некад је била радост; његова појава је радовала домаћине и њихову децу, радо је нуђен кафом и ракијом, а сада - сада га сви избегавају. Избегавају и крију се к’о од ђавола, јер не може ништа добро донети; нешта што није неки порез, нека такса, нека казна, нека претплата…

Државни терор је на делу у свом најокрутнијем облику. А тек шалтер? Е, тога се људи тек боје, знајући да ће засигурно бити понижени и повређени, пред тим полутамним, мистериозним, кружно изрезаним стакленим отвором и буновном и натеклом главом чиновника или чиновникице, који тихо пита: јесмо ли сигурни да знамо због чега смо дошли - ако не - да дођемо други пут, ако их уопште и затекнемо тамо или, да није остављен налепљен папир: “одмах се враћам”.

Страх ме и почети писати о можда најважнијем стубу државе – правосуђу (Чланци о судцима криминалцима). Страх, јер се о томе највише пише, чита, говори и највише шапуће, а ништа му и нико не може - том корумпираном систему. Сила је то! Одеш у затвор као од шале, ако си се случајно нашао на путу неком из интересних група, које легално делују у уставно-правно-демократском систему. Клони их се, ако икако можеш. Иначе…?

Да би обичан човек оверио само обичан уговор, углавном за куповину старог аутомобила у распадању, сем што мора посудити новац за оверу, мора и знати некога “јаког” - некога, ко га већ није заборавио, да би завршио ту европски компликовану процедуру. - Имам ја пријатеља портира, са свима је супер и може све, – каже ми незапослени познаник, иначе бивши електроинжењер – па, само ако ме не буде заборавио, реци му да сам те ја лично послао, средиће ти то он. А знати судије, привилегија ја само за тајкуне, који су их и поставили на то радно место да их бране, чувајући тековине тешко стечене демократије.

Ако не можеш, да их се клониш, онда нека ти буде утеха што нећеш трошити огрев у току зиме, проводећи време на мирном и сигурном месту – у затвору. Готово да је постала и одредница: да ћеш, ако у ова зла времена ниси нимало боравио у затвору, једног дана имати великих проблема, доказујући да си икад био поштен човек - јер је одавно – правило да једино лопови тамо не иду.

Невероватно је и то, што се отворено и стално јавно помињу “њихова” имена, како од стране МУП-а, тужиоца, тако и у медијима и таман помислиш: ваљда је нешта учињено и набоље кренуло, кад одједном читаш: како је поменуто лице добило ту и ту награду од председника тог и тог. Невероватно, а јадни  се народ тако и толико обрадовао и помислио: људи, па можда је ово кренуло набоље. Испредају се разне приче типа “само да ове хоће скинути, мора нам креунти набоље…”. Ствара се још један и нови епски циклус.

Не треба сумњати да ће једном, и овом народу и дргим народима и народностима кренути набоље, али већина нас тада неће бити ни жива? Биће то неке нове будуће и добро изгладнеле генерације, које ће пожелети да живе достојанствено, сите и у праведнијем и хуманијем друштву. Биће, али кад ће? Сав систем је постављен тако да служи само тајкунима, њиховим институцијама и малобројној средњој класи. Како је и та класа - средња, о том, по том? Никако да схвате, самозване демократе, да ни за њихову децу неће бити среће, све док је нечије несрећне деце: “Нема среће са несрећним”!...

Штампа