Гаврило, капитализам, империјализам и ратови

Први светски рат је прототип максиме, дефинисане од војног теоретичара - Карла вон Клаузевића (1780-1831): "Рат није ништа друго, него наставак политике другим средствима". Српска варница је на Видовдан 1914. запалила буре барута; напуњеног политичким, економским и војним супарништвом између великих сила - Велике Британије и Немачке.

Био је то врхунац дугогодишњих дипломатских и политичких трвења и препуцавања, произашлих из економског ривалства европских капиталистичких сила - њихових капиталистичких елита. Веза између Првог светског рата и садашње кризе, даје нам разлог да причу почнемо са Гаврилом Принципом. Притисак Запада о промени историје, проглашавајући Принципа терористом, даје нам додатни разлог да се “бунимо”. Немачка се мора ослободити терета кривице и властитих злочина, макар то значило и привремено преправљање историје! Хоће ли јој то проћи, видећемо?

Морамо сагледати тренутну политичку ситуацију у свету, тренутне и реалне могућности светског сукоба; морамо проширити слику тренутних напетости и догађаја. У циљу сагледавања тренутног стварног стања, морамо видети даље од грана; морамо видети целу шуму, и не само целу шуму, него и пут који ће нас водити кроз историју будућности до те мрачне шуме. Морамо се суочити са непријатним осећањима, које изазива код нормалних људи и сама помисао на могућност будућег рата.

Симболика Видовдана

Гаврило Принцип је рођен 13. јула 1894. у Обљају, Босанско Грахово, а уморен је у затвору у  Терезијенштату (ондашњи Хаг за Србе), 28. априла 1918. године. Био је припадник тајне организације, Млада Босна. Да трагедија буде потпуна и иронија задовољена, у Обљају је била очувана родна кућа Гаврила Принципа у којој је, до јула 1995. био музеј. На жалост, ту стару кућу су спалили припадници Седме гардијске бригаде Војске Хрватске, приликом њихове окупације и паљења Обљаја у љето 1995.

Атентат на наследника аустроугарске круне, Франца Фердинанда и његову  супругу Софију у Сарајеву, 28. јуна, 1914. године, се сматра  догађајем који је власт Аустроугарске искористила као повод за објаву рата Србији и који је убрзо покренуо Први светски рат - до тада, најкрвавији рат у историји човечанства.

Будући да се све догодило на Видовдан - хришћански празник, српско становништво, па и неки други народи, престолонаследников долазак у својству комаданта аустро-угарске окупаторске војске, је доживљавало као додатно понижење и провокацију.

Дакле, на Видовдан, 28. јуна, 1914. године,  атентат је извршио патриота, Гаврило Принцип. Пошто је био сувише млад за смртну казну, Принцип је осуђен на 20 година робије. У самој ћелији у тврђави Терезин, остали су причвршћени окови за које су Аустро-Угари везали Принципа и ти ланци су најбоље сведочанство о његовој мученичкој смрти.

За само месец дана, велике силе Европе су узеле учешће у четворогодишњем крвавом рату, захваљујући савезима и споразума између Русије, Француске и Велике Британије, с једне стране, и Немачке, Аустро-Угарске, Турског царстве и Италије (која се придружује Антанти 1915.), са друге стране. САД-е ће, као и увек, на крају и на страни победника, ући у пакао и ратна разарања, тек у априлу 1917., на страни Антанте - савезника против Централних сила.

Коначан број жртава је био између 10 и 16 милиона, што га чини једним од највећих катаклизми у историји човечанства. Рат, наравно, није био последица само једног чина изазваног једним метком у Сарајеву. То је врхунац дугогодишњих дипломатских и политичких трвења и препуцавања, произашлих из економског ривалства европских капиталистичких сила.

Иако, неки каснији западни историчари оспоравају узрок рата за који је била детерминанта капиталистичка економија, тешко је не закључити да су и многи други написали, да је Први светски рат био класичан производ империјалистичког ривалства.

Последице империјалистичког ривалства

У чему је то ривалство било изражено до степена да је довело до Првог светског рата? Конкретно, ондашња највећа европска сила, Велика Британија је дуго пратила сјај звезде успона Немачке, као будућег врховног поглавара, који контролише тржишта и ресурсе. Са своје стране, новоформирано и ојачано Немачко царство, чије је  срце уједињења била Пруска - ујединивши се 1871. у моћно немачко царство, доживљавала је Лондон као некога ко непрекидно кочи њен економски развој.

Овај латентни сукоб капиталистичких елита око ресурса је избацио на површину неколико пратећих трендова на прекретници 20. века: економско заостајање Британије у поређењу са брзим технолошким развијем у Немачкој, грабеж за афричкие колоније; задирање немачких индустријалаца у интересе британских капиталиста, након новооткривених персијских нафтних поља и претње источним трговачким путевима према Индији - драгуљу британске круне.

Такође, од суштинске важности за процењивање обима ратa, јесте  прихватање премисе да je капиталистички економски систем у корену уплетен у све ратове. Или, можда, како је то и Маркс рекао: "Рат је својствен капитализму". Оваква премиса рата, као саставног дела капитализма,  је одржива, јер под челичним законом профита, капиталисти ће увек бити вођени интензивном потражњом за природним ресурсима и тржиштима, изван њихових националних граница - отимајући од других и слабијих држава, па и капиталистичких.

Као резултат тога, капитал ће увек бити увучен у конкуренцију за контролу ресурса и доминацијау на тржишту. Ова тежња ка конфликтима и, на крају рату, може бити "искључена" за неко време; на пример, у случајевима привременог и неког квази мира, створеног привремено, међународним трговинским уговорима и прописима или, као последица самог војног пораза. Али, на крају и ипак, императив "отми или умри", да би се обезбедила економска предност и надмоћ, напуштају сва наводна цивилизована ограничења - и све уговоре и све договоре. Чак и страх од новог пораза, они ће игнорисати, али рат морају почети.

Није тешко потврдити горњу тезу следећим: само 20 година након "овај рат је завршио све ратове" и након још жешће привредне утакмице међу капиталистима, свет је поново пао, али још у веће жариште Другог светског рата - рата, који је отишао много даље него претходни, укључујући, по први пут, и употребу нуклеарног оружја, остављајући иза себе пустош преко 60 милиона људских жртава.

Од највећег значаја је то, да је противречност националних антагонизама у области међународних односа, коју диктира капиталистичка економија, још увек далеко од, чак и идеје како то решити. Профит заслепљује разум!

Организација глобалног капитала

Надаље, у процесу данашње глобализације, капитализам националних држава се проширио у последњих неколико деценија, настојојећи да преузме на себе транснационални карактер и функцију. Резултат овог процеса су мреже глобалног капитала у облику мултинационалних банака и корпорација. На тај начин, националне државе, неприметно раде у функцији глобалног капитала, стварајући услове за нови светски рат.

САД се могу посматрати као врховни поглавар у систему светског капитализма, који је очито од савршене помоћи Британији, Француској, Немачкој и Јапану - посредно или непосредно. Такође, због историјских и институционалних веза, неке државе су ближе међусобно, него са другима, у функционисању капиталистичког поретка.

Вашингтон и Лондон, на пример, у истој су равни у сфери финансијског капитализма, а самим тим деле и преклапају националне интересе. Без обзира на глобални карактер капитала, још увек постоји снажна демаркација и конкуренција између националних - капиталистичких интереса.

САД-е троши више од 25 одсто производње нафте у свету, зато су амерички планери одавно свесни пресудне важности контроле глобалне производње нафтне, да би очувале економску моћ Америке и ниво властитог профита.

Више од 60 одсто откривене светске нафте и гаса се налазе на Блиском Истоку, зато је овај регион крајње и најјаче средство за наставак америчке глобалне моћи и хегемоније и будућег рата.

Недавни и тренутни догађаји и војне интервенције Вашингтона и његових савезника у земљама Блиског и Средњег истока - мада под маском одбране демократије, људских права и међународног права - указује да се план Пентагона спроводи методично, усмеравајући га према светском сукобу. Ове империјалистичке интервенције, не само да обезбеђују поуздане залихе најважније робе на свету, за САД и њене капиталистичкие савезнике, него се подједнако ради о учвршћивању хегемоније над потенцијалним ривалима који стално јачају - Русијом и Кином.

Као и у Британији, пре Првог светског рата, економски пад у САД у 21. веку је очит, с једне стране, а привредни раст Русије и Кине данас се гледа у Америци на исти начин, као што је Британија видела у Немачкој, некад давно - пре сто година. Оснивање нових америчких војних база и партнерстава у Аустралији, Индонезији, Јапану, Лаос, Мијанмар, Филипини, Тајланд, Сингапур, Јужној Кореји и Вијетнам су демонстрација јачања војног присуства Вашингтона у близини кинеских интереса. НАТО се покушава наслонити на руску границу, чак и у братској Украјини.

Понављање Сарајевског атентата

Вратимо се нити самог почетака текста. Када се једном окидач повуче, рецимо, оборен борбени авион, лажна узбуна о терористичком нападу, инсцениран напад на неки туристички аутобус или се ради о неком другом смишљеном инциденту, рећи ће се, као што је било и са атентатом Гаврила Принципа на надвојводу Фердинанда, да смо сви знали да је то дуго, дуго планирана и припремана одлука. Моћници ће рећи: повод за рат имамо.

Међутим, рат није неизбежан. Само су неизбежне последице капиталистичке агресивности и ривалства капиталистичких елита, а показало се кроз целу људску историју, да се увек само понављају исти разлози - увек рат због профита, а никад због националних трвења, како се то често може чути у западној јавности.

Једини начин да се заустави планирани и скори светски рат, јесте да човечанство стави - једном за увек, тачку на капиталистичке системе и такозвани либерални капитализам - глобализацију. НСП је у овоме отишао далеко, планирајући да контролише и експлоатише цели свет. Шта је алтернатива “напредном, демократском” капиталистичком систему?

Суштински, то би могло значити довођење владе, банака, индустрије и војске под демократску контролу јавности, на основу интернационалне људске солидарности. Шта човечанство може овим изгубити? Ништа, сем окова у којима се вековима налази и које му их стављају капиталистички профитери.

Многи могу рећи да је ово заговарање социјализма, поготову они који мисле да ће их рат мимоићи, па нека кажу, то и горе од тога; ако ће једном и за увек престати робно-новчана размена људских живота - за профит, нека говоре шта хоће. Зар је битно како се нешта зове, битно је које последице производи! Колико добра ће нам донети и “пут у ЕУ” – пут Централним силама, видећемо? Сигурно је једно: одавно нисмо били на горој странпутици.

Миленко Вишњић

Штампа