Подржана од Запада, капиталистичка "креативна деструкција" опљачкала је народ, потпуно га лишавајући свих ресурса и омогућавајући скоројевићима да се обогате у име "слободног тржишта". Има ли томе краја? "Двије деценије смо мировали, чекали и гледали шта Ови раде", каже „дежурни“ демобилисани борац у парку Младен Стојановић, у Бањалуци, позивајући и остале гладне борце и народ да им се придруже. „Народ је доведен до границе безнађа“, каже незапослени очајник.
Душебрижници из Брисела су одустали од гурања уставних реформи!? Информација из Брисела, да Порта мијења курс, усмјеравајући своју демократску енергију према рјешавању социјалних проблема у БиХ, борбом против криминала и корупције, узнемирила је БиХ политичку елиту. Тако је то; кад Велики брат процијени да ће му штићеници направити већу штету од користи, „пуштање низ воду“ дојучерашњих миљеника, није му непозната технологија. Иста је виђена недавно у Београду, гурајући 12-дина владајући ДС у суноврат.
Има ли очај алтернативу?
Ето, сви се слажемо да не треба чинити ништа што би угрозило „стабилност“ Српске. Акламацијом прихватамо да рушење и паљење зграда и добара - уопште, није цивилизацијско понашање и штетно је за све нас. „Све што је спаљено, није ни један промил штете коју су ОВИ учинили за двије деценије пљачке“, каже један учесник протеста у Сарајеву. Међутим, слажемо ли се да и оно што је чинила наша политичка елита у задње двије деценије, није посебно цивилизовано; пљачкали су све што се могло опљачкати? И не само што се могло опљачкати, него су пљачкали и унапријед – милијардама евра су задужили Српску.
Ако је све то тако, а кажу да јесте, шта је гладном народу радити? Да чека, вук да промијени длаку? Неће никад! Може ли „угроженост“ бити стални алиби властима у Српској, да се зарад њеног властитог престижа, ништа не мијења на поправљању социјалног положаја људи? Народ је изгубио наду, слушајући ноторне лажи и обећања о бољем сутра. Умјесто, имало боље, ситуација је сваког дана све гора и гора, сиромаштво је све веће и веће, криминал се давно отео потпуној контроли власти. Није ово заговарање немира - недајбоже, него питање: Шта ако се ништа не чини? Гдје и шта је за ЊИХ граница упозорења; знају ли за: што је доста, доста је!?
Легалисти ће рећи: Чекати следеће изборе! И опет, по старом: све горе и горе, из дана у дан? Да се и добије честита влада, што је тешко и замислити са нечеститим Великом братом; шта та влада може урадити у опустошеној кући? Ништа! Или, можда, смањити висока примања својих високих функцинера, посланика, одборника и успаваних бирократа; свести на трећину њихова примања, усмјеравајући разлику за социјални опоравак?
На тај начин, можда би свима, али баш свима, било довољно лоше!? Или, то је посао за науку, коју такође немамо. Академике бира Предсједник. Немамо писаца, сликара, пјевача, уопште – умјетника; немамо спортиста, а спортске клубове „завршавамо“. Сви они бјеже од зла, тражећи хљеба у туђини. Зато, имамо најбољи криминал; легло, за позавидјети.
Онда, кога кривити?
С друге стране, може ли једно друштво опстајати, ослањајући се на социјалну помоћ? Има ли смисла да једно друштво уопште постоји, бирајући себи владу, ради њеног постојања – да буде сама себи сврха? Ни једно, ни друго - нема много смисла! Без такозваног реалног сектора (производње), све је то „шупља“ прича. Како створити реални сектор, почињући с ледине, кад је све покрадено, уништено и задужено; без шансе да се добију скупи развојни кредити, будући да су већ давно узети и за те намјере унапријед потрошени, за одржавање скупе и прекобројне администрације?
Друго, који су то кадрови који би покренули производњу, кад су нам све „куповне“ дипломе из неких дивљих школа; купујући дипломе, већина младих је лишена минималног знања. Оне образованије, искусније и старије, који су давно избачени из погона и послани на Биро за незапослене, неће нико, па ни такозвани привредници или, како већ зову те скорејевиће. Шта ће привредницима знање, кад све знају? Технологија коју користе у производњи, ако је ико и има, своди се углавном на пластичне столарије, давно забрањену робу у ЕУ.
Јер, додатно запошљавање у јавној управи, стварно губи сваки смисао – ионако их је три пута више од потребног броја. Ето, све ријешисмо, али и даље остаде неријешено питање опљачканих фирми - индустријске пустоловине, пљачка грађевинског земљишта, висок јавни дуг... Кога за то кривити? Ко за то да одговара? Незапослени народ, борци, инвалиди, болесни, гладни? Како надокнадити држави и народу штету? Од кога? Које ће то правосуђе процесуирати 10 хиљада криминалаца?
Добро, има ли рјешења?
Ко ће расвијетлити наручена и неријешена убиства честитих људи, жртве криминалне дјелатности врхушке? Много се зла и јада накупило у овој нашој Српској! С друге стране, шта, ако моћници режирају испаде током могућих мирних протеста; на примјер; протеста, демобилисаних бораца? Ко ће сносити одговорност за произведене нежељене последице?
Опет, има ли икаквог рјешења за кризу; докле ће моћи тако, не чинећи ништа? Очекивати бољитак!? Сигурно је једно, а то је: народ је ближе очају него нади, ближе нестанку, него опстанку. У стању очаја, народ може направити и оно што никад нормалан не би ни помислио: рушење, паљење.... И, онда, ето, имамо проблем - „урушавања Републике Српске“.
Осјећа ли народ, који је стварао ово што имамо – РС; ово, као нешта своје; нешта, што воли, његујући патриотски осјећај? Народ је превише повријеђен неправдом, да би „при здравом разуму“ могао одговорити на то питање. Још мање, да гарантује да би могао контролисати своје понашање у очају. Зато, умјесто неодлучности, народ изгледа испрепадан због неизвјесности за последице протеста. На срећу, народ је одговорнији од своје елите, па ће и донијети исправну и одговорну одлуку, ако дође и кад дође за то вријеме.
Искуство протеста у ФБиХ, није показало да се ствари одвијају у жељеном смјеру; прво, због онога што је учињено: паљено и жарено. Друго, умјесто борбе за нова радна мјеста и спас незапослених, настала је борба око висине личних доходака између оних који су већ на буџету. Умјесто борбе за социјалну правду, неуки учесници протеста су спомињали уставне промјене. Цијели форуми су организовани, доказујући како постоји неоправдана разлика у висини плата међу буџетлијама. Десетине чланака је написано о томе како повећати ниже, смањујући високе плате. Фула!
Иако је изборна година (ако је не помјери лебдећи свјетски рат), мало ко од гладних у постојећим странкама види спас. Ријетке су и маргиналне партије које се залажу за преко 90% потпуно осиромашених, јадних и гладних; за преко 60% незапослених. Ниједна, баш ниједна партија не обећава ништа више од хапшења оних других. Народ је, изгледа, схватио да га они гладни и јадни, из друге етничке групе, не доводе до очаја и у црно завијају, него они који се стално заклињу у његову националну заштиту, доводећи га до крајње границе издржљивости.
„Политичке елите у БиХ и њима одани медији само из рукава извлаче 'етничку карту'. Од рата, око 20 година, с таквом техником владања политичка каста се одржавала на власти.“ - пише швајцарски лист Neuе Zurcher Zeitung!?
Миленко Вишњић
Штампа
0 коментари::
Постави коментар