Је ли Сребреница била дело босанске владе? I део

Пад Сребренице могао да буде спречен да је...            

Како је режим Алије Изетбеговића држао цивилно становништво Сребренице таоцем, подстицао Србе на напад на енклаву, а затим напустио цивилно становништво на милост и немилост нападу непријатеља ...

У освит јула 1995., пада сребреничкa енклава, хиљаде муслиманских војника и војно способних мушкараца убијени су или нестали. Неки су заробљени и по кратком поступку погубљени од стране снага босанских Срба, а други су погинули у борби.

Западне владе, медији и УН-а и Трибунал за ратне злочине у Хагу су упорно заводили јавност о природи масакра, у исто време су остали нападно тихи о улози УН званичника, а муслиманска власт у Сарајеву играла је у оркестрирању масакра.

Yasushi Akashi, који је у то време био специјални изасланик генералног секретара УН у бившој Југославији, рекао је да су УН имале "ограничене могућности" и нису могле да спрече пад Сребренице. Он је изјавио Associated Press: "Било је стотину војника УН наспрам хиљаде српских војника. Шта смо могли да предузмемо?".

Према речима холандском батаљона мировних снага УН који су били размештени у Сребреници, "сасвим мало се могло урадити". Они су били овлашћени да позову ваздушне ударе, ако буде енклава нападнута, и када је нападнута, они заиста нису позвали ваздушне нападе, или су били блокирани од стране Уједињених нација све док није било прекасно.

Према присећаљу особља Холандског батаљона, "батаљон је рачунао на јаку ваздушну подршку ... ваздушна подршка је затражена око 10.30 часова (11. јула 1995.). Онда, поред свих обећањима, УН и даље није успеле да обезбеде ваздушну силу.".

У извјештају Холандског батаљона се наводи да, "И особље батаљона и остали су уверени да се пад енклаве може приписати очигледаном недостатаку подршке из ваздуха, ограничена непосредна ваздушна подршка није стигла док је битка заправо завршена".

Чак и без помоћи УН, босанско-муслимански режим председника Алије Изетбеговића је могао интервенисати да се заустави пад енклаве, а накнадно и масакра, али су изабрали да то не учине.

Сефер Халиловић је био командант Армије БиХ током рата. Он је био највиши официр у Изетбеговићевој војсци и он је сведочио под заклетвом у Хашком трибуналу за ратне злочине у Хагу, да су команда 2. корпуса и Генералштаб знали када је операција на Сребреницу почела. Али, из низа сведочења људи који су били у Сребреници, како из војних, тако и политичких структура, можемо јасно видети да су тражили помоћ, како од команде 2. корпуса, тако и команде Генералштаба и председника Изетбеговића, али да нису добили ту помоћ. 

Да би се одговорило на питање да ли су имали снагу и средства да помогну и да дођу у помоћ Сребреници, мислим да су то имали.

Иако је Сребреница напуштена од стране својих наводних заштитника у УН и сопствене владе у Сарајеву муслиманске снаге, са седиштем у Сребреници, требало да буде у стању да бране енклаву сами. Уместо тога, 12. јула 1995., они су побегли из енклаве са остатком војно способних мушкараца и препустили Сребреничке жене, децу и старце на милост и немилост нападу снага босанских Срба.

Иако су војни посматрачи УН (UNMOs) били сигурни о тачном броју муслиманскog војног особља у Сребреници, они су веровали "да је најмање половина имала оружје, као и тешке митраљезе, лаке минобацаче и противтенковско оружје укључујући и ракетне гранате и више савременог наоружања".

Команда 2. корпуса Армије БиХ (АБиХ) припремила је извештај са детаљима Сребреничке операције пребацивања људи из Сребренице преко босанско-српске територију према Тузли. Њихов извештај је говорио, "Бројеви нису установљени када је формирана колона, али су неке процене су да је број био од 10.000 до 15.000, укључујући и око 6.000 наоружаних војника, не рачунајући војнике из Жепе".

Према војним посматрачима УН-а, у време овог напада снага Српске војске Дринског корпуса, познато је да се снага простирала, у погледу ресурса и снаге јединица босанских Срба око Сребренице, од 1000 до 3.000 пешадије са око 20 тенкова као и артиљеријом и више система лансирних ракета.

"Када је Сребреница пала, UNMO је проценио да је локална бригада босанских Срба, вероватно имала око 1.500 пешадије, укупно и заједно са појачањима из јединица стационираних у суседним областима, укупане снага српских снага око Сребренице, била је вероватно не мање од 2.000 пешадије".

Чак и да они нису били напуштени од стране УН и сопствене владе, 6.000 наоружаних муслиманских војника требало да буде у стању да се одбрани од 1.000 до 3.000 људи српске пешадије.

Када су босански Срби напали енклаву, војни посматрачи УН су били запрепашћени, да муслиманска војска није покушала да је брани. У њиховом извештају они наводе: "АБиХ је имала предност у односу снага да брани енклаву посебно с обзиром на брдовит, шумовит карактер терена". Наставили су запрепашћење, "Војна предност, чини се, да је била на страни муслиманских браниоца да се барем држе за дуже време и да су нанели веће губитке српској војсци него што се верује.

Међутим, изгледа да је руководство АБиХ стварно деловало против сопствених интереса да спроведе успешну одбрану.

Особље Холандског батаљона у Сребреници је било изненађено када муслиманске снаге у енклави нису искористиле понуђено оружје. У јутро 6. јула 1995. особље батаљона "упознаоло је снаге босанске владе да, "уколико српска војска пређе границу енклаве, оружје на месту сакупљања у Сребреници ће бити ослобођено". 

Касније, када је ова ситуација заиста дошла, снаге босанске владе нису искористиле ову прилику - да искористе оружје са складишта.

Наставак: Унапред се знало о масакру

Штампа