Тиранија размажене буџетске класе

Када кажемо тиранија, размишљамо о том појму у оштрим, драматичним и алармантним условима. Тиранија је потпун економски јаз између корумпиране власти и њене бирократије, с једне стране, и савремених робова с друге. За оне мање гладне, то је живот стрепње и страха у полицијској држави. 

Својим милионским „правом гласа“, бирократија и одржава и смјењује власт, стога је њена моћ још већа. Навикавајући се на зло, мало ко од нас препознаје, или је спреман да призна стални губитак личних слобода и основних грађанских права.

• Појединци који имају храбрости, данас се не буне зато што су моћни; они се буне јер су понижени, и зато не могу да ћуте.

Савремено робовласничко друштво

Стално јачајући своје диктаторске стеге, тиранија власти, посебно њена бирократија, довела је већину грађана до просјачког штапа, стварајући биједу и јад од некад достојанствених грађана.

Ко у Србији није чуо за име Александре (Јадранке) Јоксимовић, вјечитог министара без портфеља, двадесет година задуженог за неке европске интеграције? Ко се усуђује и замислити број службеника, које је овај миљеник Берлина могао запослити за свог вакта и земана?

„Дипломцима“ и „докторима наука“ са „престижних“ приватних Менаџмент факултетима, незаслужено су напуњене канцеларије, ником потребних и корисних министарства. Дипломци су на неодређени период усрећени бијелим хљебом; док, немајући прилике да икад нађу посао, десетине хиљада стварно образованих и талентованих младих људи напушта своју домовину, бјежећи од хоботнице моћног друштвеног зла.

Довољно је погледати снимке из Скупштине Србије (или неке друге државице из бивше СФРЈ-а), па се увјерити да је број посланика са звањем доктора наука превазишао и онај на свим државним универзитетима у Србији. Браћо Срби, доктор до доктора!

Иако нема никаква уставна овлашћења да доноси правила и одлуке, овлашћена од ненародне власти, буџетска класа, руковођена отуђеном бирократијом, руководи сваким аспектом људског живота.

Буџетска класа, која ни на који начин није одговорна према бирачима, готово двије деценије намеће своја правила и прописе, који имају непосредан утицај на свакодневни живот обичних грађана, без обзира која јој је власт претпостављена.

Без икакве идеологије, и ни од кога изабрана, бирократија је изградила свој свијет моћи, она је јединствена, постојана и непромењива, тероришући обичне грађане на сваком кораку, и у свакодневном животу.

Чак и ако нису гладни и физички мучени, људи који се из дана у дан морају клањати најубитачнијем оруђу диктаторског режима, такође су жртва тираније. Свакодневно, и на свим нивоима, терорисани од владиних и углавном необразованих службеника, људи без наде за боље сутра, постају из дана у дан мученици и највеће жртве тираније.

Што више јачају „начела европских вриједности“ на нашим просторима (да не користим Вучићев излизан израз – Регион), грађани све више падају у ропство заговорнику тих погрешних европских пелцера – домаћој бирократској диктатури. Бирократија је постала смисао сама за себе, циљ сама себи, држава у држави, једини привредник и потрошач раштиманог друштва.

Ради бирократије, ваљда постоје и државе? Обиље агенција на свим нивоима, финансираним из све задуженије државне касе, обезбеђују да сваки наш дах, свака наша изговорена ријеч, дођу до ушију Владајућих.

Буџетска класа и непотребни остали

За своје велике плате и остале принадлежности, буџетска класа, на челу са бирократијом, стално задужује сиротињу, чак и њене потомке, множећи се из дана у дан, гомилајући се од Владе до Владе, и јачајући своју тиранију над немоћним грађанима.

На страну „класичну“ радничку класу које више нема, нови западни модел вођења државе, створио је и посебну модерну класу робова – тзв. прекаријат; или,  Нову Опасну класу, како ју је назвао писац Гај Стендинг. Наши савремени плитичари, као и све остало накарадно, искрено су пригрлили и тај модел.

Укратко, главно обиљежје ових наших тешких дана је незапосленост, ниска или никаква дневница, прековремени и најчешће неплаћени рад, краткорочни и необавезујући уговори, и стална пријетња губитком посла.

Људи су одавно испод границе физичке издржљивости и биолошког опстанка, али то не брине власт нити њену алаву бирократију, нити милионску буџетску класу. Они живе свој живот у потпуно узурпираној држави.

Прекаријатизам је непредвидиво стање опстанка, сигурности, које директно утиче на материјално и психичко стање личности. Број умрлих је давно прешишао број рoђених. Подређеност људског живота ћудима тзв. слободног тржишта и често психички болесним и немилосрдним тајкунима, главна је карактеристика која доводи до тог људског безнађа.

Најбројнија класа без класне идеологије, без колективног сјећања, без класне структуре, без профилисаног класног идентитета, без унутрашње солидарности, без политичке и синдикалне организације… За власт и њено најмоћније оружје – бирократију, „прекаријат“ не постоји – ни као класа, ни као појам.

Они сретнији са Bироа за запошљавање, иако случајно добију какав понижавајући посао, никад не знају колико ће дуго радити, не смију питати ни која им је сатница, привремена, повремена или само дио пуног радног времена итд.

Неолиберална глобализација је промијенила капиталистичке односе, довољно да створи нову и другачију класу у друштву – „прекаријат“. Несигурност радника, најчешће младих људи, лишених права на колективно преговарање, напуштених од стране традиционалних облика организовања радничке класе, нарочито у синдикатима, створила је најбројнију класу савремених робова, посебно бројчану, истовремено и слабу, у земљама тзв транзиције.

Извор: Миленко Вишњић/Српски културни клуб

Штампа