Читајући коментаре оправдано огорчених читалаца, код нас прекодринских назадњака, забринутост неправедно постаје осјећај кривице.
Терет кривице су нам стварили они који стварно треба да га носе; они који су "пекли волове на Палама", солидарушићи се са онима којима је био забрањен шверц природних богатстава преко Србије; они који су палили и жарили Београдом, који су свог предсједника испоручили највећем српском непријатељу...
Терет кривице нам и данас стварају они који су "помагали босанским Србима" из топлог и сигурног, пријетећи муслиманима да ће им скидати много глава; они који су потписали пакт са најкрволочнијим војним монструмом на Планети...
Шта то "наши земљаци" гријеше?
Не поредећи личности Карађорђа и Милошевића, евидентно је да се слично Карађорђевом смакнућу, и у задњој деценији прошлог вијека поновило једно такво, гнусно убиство, на суптилнији начин учињено. Разлика је и у томе, што је у овом задњем учествовало више Јованa Миоковићa.
Жртвовати, ухапсити и пресудити, никог другог него предсједника своје властите државе, потписника Дејтонског споразума и Резолуцијe СБУН – 1244; пресудити диктаторској препреци за признавање Косова, препреци одрицања од Републике Српске, препреци на европском путу Србије и њеном уласку у НАТО клуб.
Жртвовати, ухапсити и пресудити, никог другог него предсједника своје властите државе, потписника Дејтонског споразума и Резолуцијe СБУН – 1244; пресудити диктаторској препреци за признавање Косова, препреци одрицања од Републике Српске, препреци на европском путу Србије и њеном уласку у НАТО клуб.
„На прагу смо хапшења Милошевића… Не желимо да се стекне утисак да то радимо због америчког притиска. Због тога би за нас било боље да га ухапсимо у току прве недеље априла, радије него до 31. марта. Коштуница ће се бунити….”, у својој књизи „Лов: Ја и ратни злочинци”, Карла Дел Понте цитира историјске речи Зорана Ђинђића.
После срдачног и страсног љубакања са Главном тужитељицом Карлом, недуго послије паљења зграде Скупштине и рушења половине града Београда, Зоран Ђинђић узвикује: “Милошевић је напокон побеђен! Сада је најважније привести правди одговорне за ратне злочине!”
Да буде иронија већа, сви или готово сви ти Ђинђићеви „ратни злочинци“ су по географском поријеклу његови „земљаци“. И не само његови, него и готово цијелог његовог „Главног штаба демократских промена“, од Лабуса до Чеде.
И, тако, од 2000. године па до данашњих дана, макар тако многи кажу и пишу, Србијом влада тзв. „босански лоби“ (не мијешати са Херцеговцима) или, по некима од 2012. године, „босанско-напредњачки лоби“, вјешто манипулишући гласовима „Регионалних Срба“, готово два милиона несретника и бескућника протераних из Хрватске и БиХ.
Изгледа да се од тада у Србији мало питају „Србијанци“, сем већ затечени бирократи и пропали политичари; они који дају легитимитет Влади да је „србијанска“, и они који раде у корист штете цијелог српског друштва, идући од ријеке Уне, до крајње границе источног српства – Старе планине.
Покриће за злочине уништење и бомбардовање Југославије
Да би се и формално оправдао пред збуњеним човјечанством за учињене злочине против Србије и Срба уопште, Запад (НАТО) и његове српске скутоноше су планирали „урадити велику ствар, ствар која се памти и има одјека“.
Није непознато да је главни скутоноша Запада и стратег пуча био Зоран Ђинђић, а да је главни оперативац био Срђа Поповић. Лабус, Чеда и остали главни „земљаци“, били су десна и лијева Ђинђићева рука.
Није непознато да је главни скутоноша Запада и стратег пуча био Зоран Ђинђић, а да је главни оперативац био Срђа Поповић. Лабус, Чеда и остали главни „земљаци“, били су десна и лијева Ђинђићева рука.
Да би имао покриће и за немјешање у унутрашње послове Србије, политичко крило НАТО-а, у сарадњи са западним обавјештајним службама, је тзв. Петооктобарским демократским променама (обојеном револуцијом), пред поштеним дијелом човјечанства, за све своје злочине је свалило кривицу на недужни српски народ.
Намјера је била јасна: Србе и српско друштво у цјелини треба понизити, понављањем срамног чина њихове историје: да „крвав трофеј (вождову главу), увијену у бошчу, баци пред пашине ноге“, треба им одузети повећи дио територије и обесхрабрити их за сва времена да и помишљају на јединство. И већ је прошло шеснаест година, а намјера се не мијења, само су се промијенили извршиоци.
У сарадњи са западним скутоношама, Запад је дуго припремао државни удар (обуку је водио чувени пуковник Хелви у Сегедину, Будимпешти и разним другим местима), који је извела организација „Отпор“, паравојни огранак ДОС-а.
Један од оснивача Отпора и његов водећи оперативац, водећи архитекта, био је Срђа Поповић, широј јавности познат као вођа „промене режима“ у Источној и Југоисточној Европи, и Бжежински арапских пролећа.
Један од оснивача Отпора и његов водећи оперативац, водећи архитекта, био је Срђа Поповић, широј јавности познат као вођа „промене режима“ у Источној и Југоисточној Европи, и Бжежински арапских пролећа.
Као подружница „CANVAS“-а (Centre for Applied Nonviolent Action and Strategies), „Отпор“ је био у блиској веза са извршним директором Голдманом Саксом и приватном обавештајном фирмом Стратфор (Strategic Forecasting, Inc.), као и са владом САД-а. Поповићева супруга је такође радила у Стратфор-у око годину дана.
Из порука е-поште, коју је објавио Викиликс ( Wikileaks – Global Intelligence Files), под називом „СР501“ Поповић је 2007. године први тражио од Стратфора да одржи предавање у његовим просторијама, о догађајима везаним за „промене режима“ у свету.
Паљењем и жарењем, вождову живу главу пред пашине ноге…
Палећи и жарећи Србијом, не штедећи ни историјске споменике, ни објекте државних и културних институција, обилато награђени од Запада, српски специјалци за „промену режима“ су 2000. године приморали Милошевића да призна пораз. За почетак „демократских промена“ то је било довољно.
Насилно су преузели гласачке кутије, а одбили су и да се броје гласови са Космета. За оне који памте те догађаје, неће бити изненађење да је Милошевић на Космету био више него популаран. Али, то није дотицало размажене Србе, Београда посебно, у којем је владало подземље и политичари скоројевићи лишени патриотизма.
Циљ је постигнут! Пучисти су оправдали повјерење и награде, а Југославија је, након деценије копрцања, коначно уништена. Србија је сведена на протекторат Запада.
Неслагања пучиста („босански лоби“ против „србијанаца“), посебно у вези са изручењем Милошевића, који је ефикасно спровео премијер Ђинђић, наводно без сагласности Коштунице, довела су до неспоразума који су произвели расцеп у владајућој коалицији (тзв. ДОС) што је значајно умањило способност владе, не само да ухапси и изручи осумњичене за ратне злочине, него и да спроведе „демократске“ реформе.
После незаконитог хапшења, незаконитог притварања у самицу, срамног и неуставног испоручивања у Тузлу (у НАТО базу), Милошевић је завршио у затвору Гестапоа у Шевенингену, где је споро убијан, објашњава Кристофер Блек, угледни канадски стручњак међународног кривичног права.
Правна лакрдија
Само по себи, суђење Милошевићу, као и осталим Србима за одстрел, била је правна лакрдија, чак и за правне лаике. Била је то представа која се играла за светску јавност, а крај драме се знао. Ова правна лакрдија је морала имати само један од два завршетака: Милошевића осудити на доживотну робију, или га усмртити на неки други начин. Запад се определио за други начин.
Након неколико година малтретирања и понижавања, и пошто су се чули сви „докази“, пресуда Милошевићу очигледно није била могућа. Смрт тровањем кочничара признавања Косова, уништења Републике Српске, прикључења Србије ЕУ-и и НАТО-у, остао је једини преостали избор Западу.
Ослобађајућа пресуда би срушила мит о „диктатору“, како у Србији, тако и на Западу; била би срушена цијела пропагандна структура западних интереса, који се остварују ратном машином НАТО-а, користећи га као своју оружану, често и политичку ударну песницу.
Кривци нису криви
Предсједник Србије, Слободан Милошевић је „умро“ (отрован) 11. марта 2006. године. Ни до данашњих дана, нико није одговарао за његову смрт; ни српске западне скутоноше који су га испоручиле, нити они који су га политички судили.
Службеном Београду је лакнуло, будући да је, борећи се храбро у Казамату, популарност Милошевићу нагло расла. Иако је влада у Београду остала с фластером на устима, једини захтјев за јавну истрагу о околностима Милошевићеве смрти је дошао из Русије.
Министар спољних послова Сергеј Лавров је изјавио да Русија не прихвата негирање одговорности Хашког трибунала, и захтјева од УН да се води непристрасна и међународна истрага. Србија се није мијешала у своје обавезе и надлежности.
Министар спољних послова Сергеј Лавров је изјавио да Русија не прихвата негирање одговорности Хашког трибунала, и захтјева од УН да се води непристрасна и међународна истрага. Србија се није мијешала у своје обавезе и надлежности.
Да предупреди догађаје, НАТО је брзо реаговао, покрећући своју приватну истрагу, познату као „Паркеров извјештај“. Паркер је био јасан: Кривци нису криви, кривци се ослобађају кривице. Ипак, у том извјештају, остао је деличак наде за правду.
Иако наручен од Запада, Извјештај је оставио правног простора за даљу истрагу. Извјештај не искључује могућност тровања лијековима, „који су могли нашкодити његовом здрављу“. Присуство лијекова рифампицина, лепре и дроперидола нађених у Милошевићевој крви, могли би бити кључни разлози планираног тровања, каже се, између осталог, у Паркеровом извјештају.
Познати новинар, писац и свјетски познат аналитичар, Нил Кларк, много је писао о неправди коју је Хашки суд наносио, и још наноси Србима. Срби су почели да умиру изненада – и у најгоре могуће вријеме – током важног суђења за ратне злочине у Хагу. Да ли вам то звучи познато?
Било је неколико необичних случајева умирања Срба који су дио суђења за ратне злочине у Хагу, а углавном су долазили у изузетно погодним тренуцима за тужилаштво. Неки ће рећи да је, једноставно, било превише српских лешева, објашњавајући их као пуке случајности.
Миленко Вишњић/Српски културни клуб
0 коментари::
Постави коментар