Mарионетске владе инспиришу само сажаљење и презир светских влада, па и оних којима служе. Је ли се шта променило после 6. маја 2012. године? Је ли се ишта променило и после ванредних избора 2014. године? Јесте, али само на горе!
Хоће ли српски народ имати знања и смоћи снаге да заустави овај рушилачки тренд тандема, почињући агонију са Ђинђићима и Лабусима, завршавајући са Вучићима и Николићима, помогнути Дачићима и Тачићима?
За време избора бившег министра вањских послова Србије, Вука Јеремића, за преседавајућег ГС УН, један угледни кинески дипломата је приметио: већина светских влада потпуно или много више уважава Србију из времена Слободана Милошевића, иако се супростављао Западу и био његова жртва, него све владе од времена Ђинђића и Тадића, додајући „да већина влада са гнушањем, презиром и сажаљењем гледа на такву јадну Србију“.
Ђинђићева крвава „Обојена револуција“ из 2000. је наговестила пропаст Србије под диригентском палицом Вучића и његовог СНС.
Прошао и задњи воз
Избор новог преседавајућег ГС УН, била је још једна и ретка прилика за Србију, да још једном преиспита и редефинише своју поданичку политику и поврати макар део достојанства и поново изгради, макар мало, самопоштовања. Протукандидата из Литваније су подржавале САД и њени сателити, а Јеремића, група земаља на челу са Русијом и Кином.
Покушај ДС да после избора остане на власти, формирајући још једном математичку већину, је делимично успео на тријумфу Јеремића, проглашавајући то као успех властите политике и победу земље Србије.
Да би био подржан од Русије, како то Срби обично чине, Јеремић из основа напушта Тадићеву политику поданичког односа према Западу; политику, за коју се некада здушно и великодушно и сам Јеремић залагао – истина, у нешто “више патриотској” форми. Јеремић доноси одлуку и прихвата пријатељски пружену руку Русије и Кине и – побеђује.
Пример раније Јеремићеве сервилности према понижавајућој Ђинђић-Тадић политици, био је циркус у Генералној скупштини УН – када је Јеремић дозволио да се поништи једно, једино и наслеђено упориште у борби за КиМ – резолуција о Косову (1244 резолуцију), замењујући је, лошим по Србију, под Тадићевим притиском, написаним текстом у Бриселу.
Дакле, када је лични улог у питању – властита промоција, Јеремић се наклонио онима који више држе до начела међународне правде – Русији и Кини, с једне стране; а када су били интереси Србије у питању, као приликом преправљања Резолуције 1244, Јеремић је попустио политици, некад Тадићевог “отвореног универзитета”.
Ипак, будимо задовољни и с тим: боље икад, него никад не доћи памети. Ипак, поштено је истаћи да Јеремић није правио велике грешаке, вршећи функцију председника ГС УН.
Николић “против” Тадића
Да се знало да је било изборне крађе? Знало се још првих дана избора, али да ли је ишта учињено да се истражи наводна превара после избора, што су Вучић и Николић чврсто обећали? Није! Зашто?
Је ли за Запад било изненађење победа Николића? Како и зашто су Запад и еврократи, пустили низ воду Тадића и тада његов ДС? Зашто су западни медији били умерени према Николићевој ратној прошлости и Вучићевим претњама „да ће за једног Србина скинути 100 муслиманских глава“? И, коначно, зашто су еврократи сменили Тадића са чела ДС?
По писању западних медија, победнички изазивач, лидер СНС, Томислав Николић, одмах је извргнут руглу у медијима под контролом ДС. Многи западни медији су то потврдили; медији, који су уживали у описивању његовe прошлости као високо рангираног функционера Српске радикалне странке и тврдокорног ултра-националисту.
Запретана дубоко у чланцима, ако је уопште и помињанa, била је чињеница да је Николић био превасходно одговоран за нестанак, некад моћне СРС, неуставно отимајући њене изабране посланике, да би, 2009. године, формирао нову странку – СНС и постао њен неприкосновени шеф. Мора да је то много коштало, па ко год је морао платити?
Према познатом и утврђеним правилима понашања Запада и начином опхођења према Србима, овако понашање и није била нека необична новина и реакција према Србији; Србија, која им је била увек сувише велика, превише српска и геноцидна.
Међутим, могуће је, да је права игра Запада, у ствари, била да креира лажну слику Николићевог отпора према Западу, за пројекат по којем би он био прави и аутентични наследник Бориса Тадића.
Иако Николић, можда, и није мислио тако, ово је Западу послужило да опробаним методама притиска или, на неки примамљивији начин, створи и обезбеди такве околности, у којима ће Николић попуштати и постати други Тадић и већи издајник од њега. И, изгледа, успели су!?
У данима општих избора – 2012, Николић је у раније договореној посети, дошао у Москву, представљајући Напредњаке на конгресу Уједињене Русије. Иако је много раније била организована посета, Напредњаци су то искористили за причу о промоцији и јачању веза са Русијом.
У ствари, Николић је рекао на конгресу, да је он у приватној посети и да ће дати оставку на лидерство СНС, јер жели да буде председник свих грађана. Такође, он је додао да намерава уредити Србију по мери Запада и према правилима ЕУ. Препуштајући лидерство аутократи Вучићу, Србија ће платити највећу цену у својој историји.
Већ 31. јуна, 2012., видело се да је Николић прекршио обећање о покретању истраге у изборној превари, ако постане председник Србије; наравно – дајући свечану заклетву пред новом скупштином.
С друге стране, некад је Тадићева заклетва била отворена верност према Западу, док је Николић био скромнији, постављајући иза својих леђа само заставу ЕУ. Штефан Филе је био инагуратор свечаности. У чему је разлика, питаћете?
Одсуство представника суседних земаља је било упадљиво, наводно због Николићевих старих изјава да Срби и нису баш геноцидан народ. Брзо је стигао жути картон са Запада, да нико, па ни председник Србије, не сме побијати западну истину о протеклом рату.
Заклетва под плавом заставом са звездицама и заклињање у верност ЕУ, довело је до планиране посете Бриселу 14. јуна. Запад је тражио од Николића доказ о настављању Ђинђић-Тадић политике о безусловној капитулацији, као и доказ да више није српски националиста.
Док се Тадић отворено залагао за политику трансформације Србије и промену менталитета српског народа, тиме стварајући услове лаког постајања кметовском творевином, Николић је то чинио другачије; дошао је са фразом из Брисела да “озбиљна држава не сме кршити обећања пертходне власти”.
Шта би Николић рекао да су претходници поклонили територију целе Србије? Би ли, опет, Николић поштовао “континуитет обећања”? Видите, опет нема разлике, само још горе?
Завршавајући посету Бриселу, Николић је додуше рекао, да ће прекинути све разговоре са еврократима, ако буду тражили од њега да одмах призна Косово. Касније, можда!? Ускоро, затим, он је изјавио да нико са Запада није тражио тако нешта од њега.
Међутим, оно што је изјавио Херман Ван Ромпеј, де факто председник ЕУ, да “ЕУ не тражи од Србије да призна Косови, него само да прихвати реалност на терену”, је потврда захтева Брисела, а ни то није Николићу могло проћи непримећно. И није, али се опет претварао да то није то, „па то су наши пријатељи – не мисле нам ништа лоше, а и платили су нам добро„.
Испирање мозга народу, са тако јефтиним флоскулама западњаштва, и Николићево пуно разумевање онога шта му је наложено у Бриселу, јасно говори о томе какав је задатак себи доделио и шта му је крајња намера у вези прознавања Косова. Дачић ће прискочити у помоћ, свакако, као и увек у тешким тренуцима за Србију.
Баш као што је Међународни суд правде у Хагу убијао сваки атом у логици, редефинишући стање на Косову, које је прогласило независност 2008. и чинећи све да тај чин буде што мање незаконит, тако ЕУ малтретира и семантику: “То није ‘признање’, него само ‘нормализација односа’‘. Нормализација односа, између влада Србије и Косова!? Па, није могуће! Или, не траже они никад много?
Према томе, Николићева изјава да је задовољан са појашњењем ЕУ у вези споразума између Тадићевог изасланика и Шиптара, у којој не види „ништа што угрожава Устав Србије или српске интересе„, даје нам за право да мирно закључимо да смо онда сви ми тотално луди и повређени због вређања нашег – колико год нам га је још остало – здравог разума.
Ако признавање сепаратистичке владе – која полаже право на територију “суверене” земље, а чији Устав изричито дефинише њену територију, као неотуђиву – није неуставно, онда, народе, шта је кршење Устава? Предсдник, ко зна који и по који пут, крши Устав Србије и то у нагорем смислу те речи – поклања територију народне и своје земље.
Оно што је сасвим јасно, јесте да од 2000., Србија нема баш много среће са “својим-њиховим!?” преседницима. Никако, баш никако нам се не да будемо нормална држава са нормалним и патриотиском владом!
Докле ће трајати такмичење српских политичких елита у уништавању земље Србије? Хоће ли народ имати знања и смоћи снаге да заустави овај рушилачки тренд тандема, почињући са Ђинђићима, завршавајући са Вучићима, Николићима, Дачићима и Тачићима?
1 коментари::
Šta reći, sem s uzdahom: pa, ovo je monstruozno!
Постави коментар