Лажи о "европском путу свих Срба на Балкану" одавно су испливале на површину, производећи кобне политичке и економске последице за наивни народ. Кад и како ће се српски народ ријешити хоботнице Брисел-Београд, нико озбиљан се не усуђује ни да нагађа.
Године 2009. тада неоспорни представник Вашингтона за Европу и неформални шеф ЕУ, Ангела Меркел, донијела је неопозиву одлуку, да се "до даљњег" заустави са политиком „процеса проширења“.
Ова одлука Брисела (Берлина) се није односила на по злочинима братску Хрватску. О својој одлуци је обавијестила и своје "клијенте" у прољеће 2012. године, на првом мјесту руководство Србије. Република Српска је "окренула леђа" Западу, трчећи у Москву најмање једном мјесечно. Македонија се стално помало "отимала", а Црна Гора је дошла до тачке усијања, јако близу српско-српског сукоба.
Заједничка игра је требала да се уигра и настави. За узврат, Брисел ће дати несебичну подршку Београду и осталима који буду вјерни игри лажних евроинтеграција. Истовремено, насушне потребе НАТО-а и ММФ, и других финансијских крвопија, и у договору са Београдом, "захтјевале" су да се настави са симулираним-лажним процесима интеграција.
Дакле, Меркелова је још 2009. донијела коначну одлуку: наставиће се преговарати са владама православних балканских држава и државица (Србија, БиХ, Македонија и Црна Гора)! Подразумијевати је да су за игру „и вуци сити и овце на броју“, Западу биле потребне локалне марионете; политички одважна власт, спремна да зарад материјалне користи или издајничке каријере учини све што је цару драго.
Подобне владе „Региона“
И мање упућеном дијелу јавности је одавно познато да се ради о „регионалним“ владама (владама региона или како већ, само да се за живу главу не помиње бивша Југа). Дакле, владама које је Запад већ добро наградио; неке доводећи на власт пучем или крађом на изборима; а неке деценијама, крађама на изборима такође, одржавајући на власти.
За подобност добре владе у Региону, Запад тражи да испуњава најмање четири услова. Врлине које мора имати таква влада би биле: антируска, антисрпска, антиправославна, антинародна, отворена за колонијални дијалог и, обавезно – поданичка.
За протеклих седам година, показало се да је тај деценијски стар план Запада, са новим приступом из 2009, у свом већем дијелу остварен: задуживање код ММФ, Свјетске банке и Европске комисије је повећано неколико пута, а са НАТО-ом је постигнут историјски споразум.
Ипак, и најважније од свега у тој игри јесте, да се ради о јединим преосталим, али ипак православним државама, с којима би Запад заокружио и окончао своје геополитичке и стратешке планове у Европи, заустављајући појачани економски, па и војни утицај Русије. Ни Кина није без жеље да преко Балкана, релативно покривена руским утицајем и војном моћи, ојача своју источну економску капију према тржишту западне Европе.
И вуци сити и овце на броју
Посљедица ове игре је поражавајућа и кобна за народе које те корумпиране владе предтављају. Прецизније, процес интеграција је постао лажни изговор који одговара и једној и другој страни. Брисел лажно представља јавности да се план интеграција наставља, чак и поред распадања еврозоне и миграцијске кризе.
С друге стране, подмићене и корумпиране локалне политичке класе настављају варати своје гласаче, наводно их водећи ка „бољој будућности“. За такву одавно сувопрану и дозлабога офуцану причу, „лидери региона“ добијајају високе премије из Брисела. Они провјеренији и директно из Вашингтона. Дакле, у стварности, рампа на путу према „демократском“ Западу је формално спуштана 2009, а за Мале Русе никад није ни подизана.
И поред „добре“ намјере и смислене сврхе, ЕУ је суштински одустала од даљих преговора са „западним Балканом“, настављајући да тргује наградом лажног чланства за добро понашање. Српским и осталим еврофанатицима, није више остала ни нада, сем ако живе у заблуди да се деси чудо, те да Русија потпуно нестане.
Све што је остало лезихљебовићима, јесте могућност да једног дана, кроз деценије или вјекове у будућности, после више уништавајућих реформи, „њихове државе у региону“ постану чланице ЕУ! Да ли ће ЕУ бити у позицији да се „тада“ проширује, и да ли ће још увијек постојати дјечијом маштом смишљена ова супер држава? Дјелимичан одговор на ово питање укорјењен је у 2008 – настанку историјски највеће економске кризе на Западу.
Па чак и за неразумне и заслијепљене еврофанатике, постаје све више дилема: зашто наставити са реформом, посебно када то подразумева озбиљну економску бол и нестанак донација од којих они живе; је ли ЕУ пожељно мјесто живљења и припадања?
Најбољи примјер бољитка у ЕУ, који је тешко охрабрујући, је православна Грчка; колонија Брисела, која је у грчу од дугова, губећи и преостали минимум суверенитета. Описивати бољитак и напредак, и економску моћ осталих православних чланица ЕУ, Бугарске и Румуније, толико је очито, да је потпуно бесмислено!
Није ни католичка Хрватска неки узор (за Германе је увијек слованска), трошећи сву своју енергију на мукотрпном „европском путу“. Борба се исплатила; окончала је свој пут у бољитак 2013. године. Иако је ова државица (као и Пољска противник културе осталих словенских народа, посебно православних, и увијек одана Ватикану и Швабама) одржала и „демократски референдум“ (по многим хрватским аналитичарима, јако сумњив), није се добро провела у европском рају!?
Као награду, Лијепа наша и братска по злочинима, добила је чланство у НАТО-а и могућност да шаље војску у империјалне тратове Запада.
0 коментари::
Постави коментар