Пад наталитета због брака и бумеранг деца

Постоје глобални сценарији и с оваквим последицама, али то је једна друга тема, тема која се пре може приписати већ прослављеном појму – глобализацијa

Пише: Миленко Вишњић

Готово у свим културама света, институција брака је најчешће начин продужења врсте, односно стварање потомства. Зашто је код нас све мање оних који се одлучују да ступе у брак или оних који некако и ступе у брак, а онда се, код прве препреке, враћају родитељима - бумеранг деца. 

У Скандинавији je, наример, 15 година просек осамостаљења деце. A kako je код нас? Код нас око 40% деце старости од 35-45 година живи још са родитељима у заједничком домаћинству. Др Зоран Миливојевић види проблем, између осталог, у примени погрешног модела у одгоју малдих: родитељи желе да обезбеде деци лагодан живот, да им се дете не мучи, размазе децу, удобност, страх да љубав партнера није као родитељска ... Колики је стварно утицај родитеља? Невенка Тадић у „Психијатрија детињства и младости“ каже да претерано задовољење детињих хирова доводи до 'фиксације' – заустављања у некој од фаза развоја (орална фаза, фаза аутономије (ректална) 1,5-2 г., фаза наглашене маште (фалусна), фаза наивног поверења (едипална), фаза детињег развоја (кастративна), фаза пубертета и фаза сумње у ауторитет, такође у току пубертета), а и због родитељске попустљивости, није касније способно да издржи чак ни благе забране, односно препреке које јој се нађу на путу. Не треба ни коментарисати колико родитељи могу утицати на развој детета у свим поменутим фазама, али, у некима и могу.

Улога родитеља у одрастању личности је готово судбоносна, ако родитељ користи модел награђивања да би избегао непријатна осећања изазвана сукобом, уместо одупирањња хировима, јер награђивање створа личност зависну од ауторитета, односно самих родитеља као ауторитета. Тиме отупи моћ воље код детета, тако да касније није у стању да слуша ни властити разум – односно да се повинује властитом уму у доношењу исправних и животних одлука, него почиње чинити грешке на властиту штету и штета друштва као целине. Уколико, до појаве пубертета, дете не развије способност да здраво размишља, тешко ће, сем уз максималан напор властитог ума, успети да се одупре нагонима природе – ирационалним мотивима, јер неће имати способност да схвати ирационалност тих мотива. Смисао живота је увек важнији од самог опстанка живота, например, особа неумерена у јелу и пићу или, не дај Боже, дроги, радије ће нарушити здравље ради властитог ужитка, него чувати властити живот.

Др Миливојевић вели да ће неко од младих радије одлазити у јавне куће за задовољење сексуалних потреба, него што ће се одлучити на одговорност брака.

То се може објаснити и заустављањем – фиксацијом у фази пубертета. Тражење задовољења у сексуалности се може изопачити у сексуалну оптерећеност. Тако сексуално оптерећена особа неће бити способна за брачну заједницу и биће незаинтересована за потомство. Ако, ипак, таква особа ступи у брак, њена активност хормона неће бити одговор на реалне потребе и, уместо да те сексуалне способности буду средство потврђивања љубави према брачном партнеру, оне ће се изопачити у оруђе задовољења само властитих потреба неутољивог сексуалног нагона. Таква особа ће настојати да задовољи властите селсуалне потребе, а партнера ће третирати као објекат задовољења. Можда би ово могло највише објаснити потребу посета јавним кућама, које спомиње др Милојевић.

Кроз одупирање сексуалним импулсима и да сексуалност не би постала сама себи циљ, сексуална апстиненцијална криза се мора зрело пребродити у време пубертета. Такође, особа, чија се сексуална интересовања побуде пре него што се властити полни хормони окрену супротном полу, ће имати интересовање за властити пол – хомосексуалност.

Међутим, осамостаљење личности и формирање властитог идентитета у пубертету, почиње појавом сумње у ауторитете, а то формира потребу код особе да почиње да мисли и одлучује самостално. Проблем је што та личност може бити заустављена – фиксирана у фази сумње, тако да таква особа остане сумњичава целог живота према било ком ауторитету, јер такве особе не могу да трпе неправду. И таква особа остаје такође незрела, као и у претходним случајевима и неспособна да преузме и понесе било какву одговорност у будућем животу, да ли личну или друштвену, свеједно.

Колики је утицај родитеља у развоју личности у оваквим случајевима? За просечно образоване родитеље, мали или никакав. Ово су само неки од могућих разлога због којих има све мање бракова и потомства.

Анализирати друштвене, социјалне и друге промене, настале у протеклих двадесетак година, пролазећи кроз такозвану 'транзицију и демократске промене', а које су значајно утицале на описано стање, би само још више објаснило дубоку кризу у друштву, а за коју се плаћа највећа цена,  цена људских живота – цена губљења потомства. Постоје глобални сценарији и с оваквим последицама, али то је једна друга тема, која се пре може приписати већ прослављеном појму – глобализација.

Штампа