Њемачка зауставила Јужни ток

Запад урла, Москва ћути, Кина користи, Турска шићари. У питању су велике геополитичке игре - игре великих играча. Одустајући од гасовода Јужни ток, одриче ли се Путин намјере да учврсти руски утицај у југоисточној Европи, најављујући и прекид уговора? Сноси ли Њемачка кривицу за одустајање од тако скупог пројекта, и ко ће платити штету? Је ли нови уговор са Турском, руско одустајање од југоисточне Европе? Да ли је Њемачка остварила сан "Великог рајха у миру"? Који ће бити исход меча на Великој шаховској табли, Збигњева Бжежинског?

Русија је почела радове на почетку тока гасовода Јужни ток, а пројектом је замишљено да буде положен испод Црног мора; затим Бугарске, Србије, Мађарске, Словеније и Аустрије. Послије много уложеног труда, времена и милијарди долара, анти-монополна регулатива ЕУ, зауставила је тај пројекат. Бугарска је била прва препрека, не дозвољавајући наставак радова. Путин је договорио нови гасовод за Турску, остављајући могућност "качења" на гасоводни чвор, предвиђен да се гради  на граници Турске и Грчке. Европа је једини кандидат.

Кључни играч

"Спајањем двије Њемачке десиће се да таква уједињена добије више утицаја,  него што је Хитлер икада имао.", Митеран се, у јануару 1990., повјерио премијеру Велике Британије, Маргарет Тачер. Иако је Њемачка имала јаку валуту и није била заинтересована за другу, Митеран се залагао за заједничку, процијењујући да тако може држати Њемачку на оку. Био је наиван. "Побиједили смо Њемачку у два рата, а сад ће опет бити по старом. Са својим амбицијама, опет ће постати доминантан и активан фактор у Европи", упозорила је Маргарет Тачер свог француског колегу.

Као највећи купац природног гаса, Берлин је највећи руски партнер. Односи између Берлина и Москве, видљиво се погоршавају 2012., након критике коју је Берлин упутио Путину, а у вези "нерегуларности" избора и "обрачуна" са опозицијом. Украјинска криза је учинила Берлин нестрпљивим, почевши отвореније упућивати критике Москви и мијешајући се директно у пуч у Кијеву. Притиснута економским санкцијама Запада, Русија се почела окретати малим државама централне и источне Европе, на исток – Кини и осталим државама БРИКС савеза. 

Што се тиче односа према Русији, постоје двије групе држава у Европи: оне које су отворено непријатељске према њој, и оне које "сједе на двије столице". Додуше, постоје и оне треће, на примјер, снаге у Мађарској, Словачкој, и однедавно у Чешкој, са којима Русија може имати добар дијалог. Проруска партија у Летонији, такође је од користи, објашњава Алексеј Фененко, професор за међународне односа на Московском државном универзитету. У дванаест земаља ЕУ, руски гас је заступљен са три четвртине укупних потреба тог енергента.

Неке од ових земаља су и појачале економску сарадњу са Русијом. Мађарска је потписала  уговор за зајам у вриједности 10 милијарди евра и уговор за изградњу блокова реактора у нуклеарној електрани Пакс. Словачки министар иностраних послова, Мирослав Лајчак, посјетио је Москву и изјавио да очекује потписивање споразума о снабдијевању нафтом из Русије. Путин је наводно, током његове посете Београду, разговарао са гостима о војној сарадњи и заједничком учешћу у Јужном току. Руски предсједник је рекао да је трговина са Србијом прошле године достигла  двије милијарде долара, очекујући да буде исто и ове.

Као прст у око Западу, посебно Берлину, мађарски председник је руски политички и економски модел узео као узор за политички развој. Почео је опонашати Путинову политику. Увођењем реформи, које неки зову антидемократске, Мађарски премијер намеће веће учешће државе у кључним секторима привреде, промовишући владине вриједности засноване на "хришћанским вредностима" и тврдећи да је заштитник етничких Мађара у другим земљама, Орбан је покупио доста негативних поена у Берлину. За казну, САД су Мађарској увеле чак и санкције.

Вратимо се Њемачкој! ЕУ је у озбиљној кризи. Ангела Меркел је критиковла Владимира Путина, очигледно, његову стратегију ширења руске сфере утицаја у источној Европи. Ако стварно Меркелова жели пронаћи правог кривца, онда је најбоље да погледа у недавну прошлост своје земље. Животни стандард пада широм заједнице, подстичући политичку нестабилност, од Даблина до Атине, од Мадрида до Загреба. Србија и Црна Гора хладе ревност за чланство у ЕУ или немоћно тактизирају. Меркелова критикује Путина, превиђајући да је њемачка доминација била катастрофа у прошлом вијеку, и да је иста била узрок два свјетска рата, уништавајући милионе живота и рушећи све пред собом.

Док периферне државе стагнирају, Немачкој је сасвим добро, чак и у свјетској кризи. Њемачка влада, коју је канцелар водила 9 година, исисала је све што је било за исисати на континенту, отимајући разним регулативама и од држава „кандидата“. Давећи мале чланице, цијели систем ЕУ - посебно евро валута – развија само највеће економије. Док велики јачају - мали пропадају, али ни то није довољна поука „будућим Кандидатима“, чекајући милостињу и тражећи хљеба над погачом.

Након уједињења, Берлин постаје поново главни град, сада много већи, а држава је почела да доминира Европом. У раним двије-хиљадитим, ЕУ се проширла масовно на исток, растући за 10 чланова за дан 2004. Ускоро јој се придружују још 3 државице. Шта се десило са свим овим почетницима, од Естоније на северу, до Кипра на југу, јесте да је њемачка трговина брзо похарала њихове иначе слабе привреде. Чланице су преплављене јефтиним њемачком кредитима, у основи кредитно прање новца. Немачке банке, дијелећи лак новац, стимулисале су куповину њемачке робе, од аутомобила до електронике; од половних, до неупотребљивих ствари, само да се стимулише потрошња.

Европски неолиберални медији падају у колективну хистерију  и на саму помисао да се неке земље бившег Варшавског пакта приближавају Москви, посебно они у Њемачкој. Меркеловој се причињава да због свог пословања, Русија врши притисак на неке европске државе. Да ли Меркелова озбиљно очекује од својих поданика одбијање повољне понуде од Москве, само да њу учине срећном? Ако то заиста мисли, онда је стварно изгубила везу са реалношћу, временом и простором. Затурена у свему овоме, јесте економска чињеница да су Њемачка и Русија сада економски уједначене (не рачунајући војну надмоћ Русије), с тим да је Москва спремна да преузме своју историјску улогу у времену које је испред ње.

Меркелова је дубоко увријеђена оваквом праксом, јер смањује њемачки извоз. Орбан је посвећен и бори се за гасовод Јужни ток, наравно, у партнерству са Москвом. Не подривајући Берлин, он осигурава снабдијевање енергијом. Украјина је земља у рату и непоуздана као транзитна територија. Потпуно разумљиво - посао предсједника Орбана је да брине о својој земљи, а не да, чекајући милост, клечи пред Меркеловом. Скупштина Мађарске је донијела чак и свој закон који игнорише Анти-монополну регулативу ЕУ.

Словачки председник, Роберт Фицо, недавно је  назвао санкције бесмисленим гестом, који би угрозио економију ЕУ, а словачки званичници су наводно покушали да ургирају код замјеника премијера Русије, Дмитрија Рогозина, да Словачку изостави са листе санкција. Чешки премијер, Бохуслав Соботка, рекао је да би трговински рат "био нека врста нове економске и политичке Гвоздене завјесе" и било би штетно и за Русију и за ЕУ. Мађарски премијер Виктор Орбан, отишао је и даље, тврдећи да би санкције биле као "пуцање себи у ногу", јер наносе више штете ЕУ него Русији. Орбан је у вербалном рату са ЕУ од 2010. У марту 2012. он је рекао присталицама, да Мађарска никада неће бити "колонија" Њемачке.

"Није ријеч само о Украјини. Ради се о Молдавији. Ради се о Грузији. Ако се ствари наставе овако .... ми ћемо морати да покренемо питање Србије, питање држава на западном Балкану. Како се овако нешто смије догађати у сред Европе? Стари начин размишљања о сферама утицаја ... не, то не смије успјети,", канцелар Њемачке је емотивно реаговала. Посебно је узнемирена због наводног руског утицаја у Мађарској и Србији. У Мађарској је јасно видљив утицај Русије, за разлику од Србије, која је испрепадана и неодлучна. Подсјетимо се само хитног одласка премијера Србије у Берлин. Морао је ићи по своје мишљење код Меркелове, управо на дан посјете предсједника Бјелорусије Београду.

Ипак, можда буде Јужни ток

 „Јужни ток је одложен, али није мртав. Друго, иако се одустане од постојећег плана, остаје нада да ће преко Турске, нови гасовод бити доступан Европи“, каже Рен Кортвег, члан истражног Центра за европске реформе. Лоран Русекас, гасни аналитичар из ИХС, се слаже, рекавши да би Газпром могао снабдијевати Бугарску и Румунију из будућег гасног чворишта на граници Турске и Грчке, само с измјеном протока постојећег цјевовода.

За ову другу алтернативу може се наћи упориште у чињеници да је гасовод, потписан са Турцима, истог капацитета као и Јужни ток. Турцима иде 13 мил.цм, а остатак од 50 мил.цм би био за даље испоруке. Какве год биле процјене, треба имати у виду да Русија неће лако одустати од енергентске контроле југоистока Европе. Умјесто тога, може се само промијенити план и начин извођења пројекта. Геополитички и пословни фактори ће играти кључну улогу у тој великој геоекономској игри великих свјетских играча. Каква год била игра, увијек је у предности онај ко има робу.

Алтернативе гасоводу Јужни ток, нису баш најсигурније, нити би количином задовољиле потребе европског тржишта. Стога, вјероватноћа да се поново наставе радови на том пројекту, постаје реална. Даље, обим већ обављених радова на том пројекту није занемарујући да би се лако одустало од пројекта. Цијена руског гаса је, такође, најприхватљивија. Неки аналитичари виде у свему томе велику игру, како од стране Русије, тако и Вашингтона и Берлина. Тешко може промаћи чињеница да је  Њемачка одлучила да поново игра велике игре, стављајући се у раван са САД.

Алтернативе руском гасу развијају се споро. Набуко гасовод, који подржавају САД, пројектује се већ деценију, а и сам извор гасовода је проблематичан. Истраживање shale gas (гас из шкриљаца) је блокирано од опозиције или одложено због геолошких тешкоћа широм ЦЕЕ (централна и источна Европа). Нешта мало више изгледа би имао ТАП (транс-атлански цјевовод), који би испоручивао гас из Азербејџана до Италије, преко Балкана. Међутим, највеће шансе за успјех би имао терминал на Крку у Хрватској и други терминал у Грчкој, до којих би се транспортовао течни гас. Прича о четири поменуте алтернативе, такође су само геополитичка игра Запада.

Треба напоменути да задње изјаве ЕУ званичника, не уливају оптимизам, јер та увијек неусаглашена заједница не одустаје од своје регулативе о енергентима. Који ће бити исход меча на Великој шаховској табли, Збигњева Бжежинског, остаје да се види у нареднима мјесецима.  Русија, такође, успијева  да створи савез са Кином, највећим извозним ривалом Немачке. То је приморало Берлин да оживи свој раније нарушен савез са САД, што није посебно популарано у Њемачкој. Без САД, тешко да би се сама Њемачка успјела изборити са свим „негативним“ трендовима у самој Заједници.

Дакле, Њемачка је одиграла кључну улогу у развоју руске спољне политике у централној и источној Европи и непосредно блокирала рад на годинама припреманом пројекту гасовода. Њемачка се енергетски обезбиједила гасоводом Сјеверни ток, што је додатно мотивише да омета развој других држава, како ЕУ, тако и оних „на чекању“. Једно је сигурно, Русија неће молити трећеразредне европске бирократе око разних дозвола, смишљених да гуше „слободу тржишта“. За полицајца над свијетом, неформално се прогласила Америка, а за Европу, већ се наметнула стара добро позната Њемачка. Могућност да то и потраје, постаје све мање извјесна.

Штампа