"Европске вриједности" су само биједни изговор за политички пројекат Западне Европе, за привлачење нових жртава. Такође, Брисел нема монопол над тим "популарним" изразом.
Осамнаест година слушамо добро плаћене корифеје западне и српске политичке моћи, како својим „европским вредностима“, путем готово свих медија, безочно малтретирају деценијама исцрпљиван српски народ.
Осамнаест година слушамо добро плаћене корифеје западне и српске политичке моћи, како својим „европским вредностима“, путем готово свих медија, безочно малтретирају деценијама исцрпљиван српски народ.
Незапослен и немајући много избора, народу је остало да макар нешта чита, слуша, гледа, трпећи свакодневно испирање мозга, што му скреће пажњу од његове биједе, сиромаштва и безнађа.
Мислиоци јавног мњења често коментаришу и просјечне плате милионске државне администрације, не марећи много што уопште нема привреде, што нема (сем те администрације) било каквих других запослених.
Изгледа да ону другу половину – незапослене, одавно не уписују у статистику, те их зато избегавају и помињати. Техничко особље (инжењери, техничари, мајстори…), оне стручније а и сретније, што све масовније одлазе на рад у братску Русију, због незамијерања послодавцима, нико јавно и не смије споменути.
Остале, који се придружују колонама азијских и албанских избјеглица, корифеји јавног мњења, додворавајући се својим газдама, истичу као чврсту везу српске и „европске“ културе.
Страх, шта ће им приговорити Европа
Само скоројевићи, губећи природно људско и народно осјећање; бескичмењаци којима је рођењем страна скромност и понос; углавном размажени и без самопоштовања, сумњајући у своју личну вриједност; изопаченици којима су незарађени долари још у дјетињству ударили у главу, дају предност свему „европском“, свему западном и туђем, стидећи се чак и своје припадности једном часном православном и, на срећу, још негерманизованом народу.
Као што су и њихови преци, моћни функционери социјализма (данас потомци из тзв „круга двојке“, и Београда уопште) или, још горе, синови Новог капитализма – и они су лудо заљубљени у „европске вриједности“.
Урбани и европски цивилизовани, они су опијени и слијепи поборници једноумља, било ког једноумља; слијепо верујући у само једну једину идеологију, било коју идеологију, али, ипак, ону која им доноси сигуран и луксузан живот без рада.
Све им је српско лоше, понизно, ниско, и подло. Не треба сумњати да то они искрено и осјећају, под теретом властите безвриједности, бескорисности, безначелности и навике да нерадом и подаништвом (било коме), добију све што они мисле да је вриједно (углавном нерадом до лаког живота), оно на што су се још у дјетињству навикли или у хаосу распада земље, проширили своје мегаломанске жеље.
Знају ли Европејци, да сваки историјски народ (знам – то њима није битно, а знајући их – рећи ће, да Срби нису државотворни народ), поред личне и грађанске слободе, жели да има и политичку, да је самобитан, да је самосталан, да његује своју вјековну културу?
Наравно, ништа од наведеног не искључује могућност да сваки народ има право да користи техничка достигнућа и осталих култура, посуђујући и духовне вриједности које неће уништити властите, а у то свакако не спада и институција истополних бракова.
И то није све! Сваки национално и духовно необогаљен народ (овако радећи, Срби су на том путу без алтернативе), жели да плодови његовог рада – интелектуалног, индустријског, културног, буду његова сопственост, а не да их туђинац, и то не баш пријатељски расположен, користи као своје вриједности, или чак, као орђе против њега?
Мисле ли корифеји европске научне мисли да „Европа“ воли Србе и Србију, да их признаје за своје? Видите, господо Про-европљани, ја мислим да та „Европа“ историјски сматра Србе непријатељима, не много мање него Русе.
Истина да је Европа учила на својим грешкама, тако да је послије лошег Хитлеровог искуства, модернизовала начин покоравања Славена и православних народа Европе, овај пут, смишљајући фразу без истинског садржаја – „европске вриједности“.
Правећи привлачније „евроинтеграције“, потомци империје Карла Великог, теократске католичке европске федерације, пиромана Константинопоља, освајача славенских земаља – њемачких витезова, Наполеона, Кајзера, Хитлера и свих оних који су данас доследни насилном карактеру својих предака, су смислили мамац – „европске вриједности“, за Славене и за православне народе Европе посебно намијењен.
Страх од мишљења Европе, одавно је ушао у кости нашим европејцима. Они мрзе Србе и начела њиховог начина живота, посебно оне западно од Дрине, јер их оптерећује то што људи хоће слободу. Мрзе они и Србију, али воле у Србији испуњење своје воље и својих интереса. Док Срби не промијене свијест, штампаће се и уџбеници у Њемачкој, као Срби то не умију.
О српском језику да и не говоримо, кваре га сваким даном! Преводећи упутства са Запада, фразе које не знају превести, изговарају као „у оригиналу“. Смијешно!
Намећу Србима нови начин живота, дајући српском печат примитивног и конзервативног. Од 2000. године, дух српског живота је окренут наглавачке. Српски патриотизам исмијавају и проглашавају шовинизмом, фашизмом, екстремном десницим, националистичком мржњом…
Плагијат вриједности
Права истина је да су стварне „европске вриједности“ прокламоване давне 1949. године, оснивањем Савјета Европе, дјело цијеле континенталне Европе – од Атлантика до Урала. Истина је, такође, да је ЕУ тек 2000. године, само преписала начела Савјета Европе, прокламујући их кроз своју институцију – Повеља о основним правима.
Још једном: тзв. европске вриједности су само биједни изговор за политички пројекат Западне Европе, за привлачење нових жртава. Такође, горе смо поменули, да ЕУ нема монопол над тим звучним изразом.
Извор: Српски културни клуб/Миленко Вишњић
0 коментари::
Постави коментар